Miris sterilizovanih hodnika i tiho, ritmično zujanje aparata bili su prva stvar koja me je dočekala kada sam se probudila. Nisam znala koji je dan, koja je godina, ni koliko dugo sam spavala. Sećala sam se samo poslednjeg trenutka pre mraka: stravičan bol u stomaku, sirene Hitne pomoći i vrisak moje svekrve Rade, koja je urlala na bolničare da me spasu.
Bila sam u devetom mesecu trudnoće. Moj sin, moj mali Lazar, trebalo je da se rodi svakog dana. Porođaj je počeo iznenada, kod kuće, u našem malom stanu u Nišu. Komplikacije su bile strašne. Pukla mi je materica, izgubila sam litre krvi i pala u duboku komu. Lekari su se borili za moj život nedeljama.
Kada sam konačno otvorila oči, prva stvar koju sam ugledala bilo je lice mog muža, Marka. Bio je bled, upao u licu, sa podočnjacima koji su govorili o neprospavanim noćima. Ali u njegovim očima nije bilo sreće što me vidi živu. Bilo je samo beskrajne, crne tuge.
„Gde je Lazar? Gde je moja beba?“ prošaputala sam, a glas mi je bio suv i hrapav.
Marko se slomio. Pao je na kolena pored mog kreveta, sakrio lice u moje dlanove i počeo da jeca, celim telom. „Ana, ljubavi moja… žao mi je… tako mi je žao,“ krkljao je kroz suze. „Nisu uspeli da ga spasu. Lekari su uradili sve… ali Lazara nema. Umro je na porođaju.“
Svet se srušio oko mene. Taj trenutak je bio gori od same smrti. Naredne tri godine bile su živi pakao. Marko je, slomljen tugom i pritiskom svoje majke, polako počeo da se udaljava od mene. Rada je preuzela kontrolu nad našim životima, stalno mi prebacujući da sam ja kriva što dete nije preživelo, da sam bila previše slaba. Markov “biznis sa uvozom automobila”, u koji je uložio svu našu ušteđevinu, propao je, ostavljajući nas u dugovima.
Nisam verovala. Moje telo, moj majčinski instinkt, govorio mi je da nešto nije u redu. Sanjala sam svog sina svake noći. Videla sam ga kako plače, kako me traži. Ali svi oko mene su me ubeđivali da sam luda, da patim od teške postporođajne depresije i traume.
Tri godine kasnije, naš život se sveo na preživljavanje u Radinoj staroj kući na selu. Ja sam radila kao čistačica u jednom lokalnom hotelu, a Marko je, pogođen depresijom i alkoholom, bio samo senka čoveka kog sam nekada volela.
Tog kišnog utorka, hotel u kom sam radila poslao me je na ispomoć u njihov luks restoran u Beogradu, u Beton hali. Bila sam umorna, mokra, sa keceljom preko stare odeće. Moj posao je bio da čistim toalete i brišem podove kad gosti odu. Restoran je bio prepun bogatih ljudi, smeha i zveckanja escajga.
Skupljala sam prljave tanjire sa jednog stola kada sam podigla pogled.
Na desetak metara od mene, u jednom od separeića sa pogledom na reku, sedela je Rada. Moja svekrva. Izgledala je bolje nego ikad — u skupom kostimu, sa novom frizurom, ispijala je šampanjac. A pored nje, zavaljena u kožnu fotelju, sedela je još jedna žena. Bila je to Dragana, komsinica iz Niša za koju sam znala da godinama ne može da ima decu i da je očajnički tražila način da usvoji dete, ali bezuspešno. Navodno je pre tri godine otišla u Nemačku, u neki “program za usvajanje”.
Ali ono što me je nateralo da ispustim tanjir koji sam držala, bila je osoba koja je sedela u krilu te žene.
To je bio dečak. Imao je tri godine. Imao je istu onu talasastu plavu kosu koju je Marko imao kad je bio mali. Imao je iste one krupne, zelene oči koje sam ja imala. Imao je na obrazu mali mladež, identičan onom koji je Marko imao. Izgledao je… savršeno zdravo.
Izašla sam iz lobija, bešumno se prikrala do separeića. Zvuk kristalnih čaša je prigušio moj korak. Bila sam dovoljno blizu da čujem njihov razgovor.
„Dragana, mali izgleda prelepo,“ rekla je Rada, milujući dečaka po kosi. „Vidi se da se dobro brineš o njemu.“ „Pa kako drugačije, Rado, dušo moja,“ odgovorila je Dragana, smeškajući se. „Ipak si mi ti omogućila najveću sreću u životu. Nikada ti neću zaboraviti šta si uradila za nas.“ „Uff, ne pominji mi to,“ odmahnula je Rada rukom. „Ona glupača Ana… mislila je da sam luda što je plaćam, a ja sam se samo borila za svog sina i za svoje unuke. Markov biznis sa autima je propao baš kad si ti kupila malog… To nam je bukvalno spasilo živote. Ko bi rekao da će ona mazga ući u komu, pa nam to olakšati stvar.“ „A Marko?“ upitala je Dragana tiho. „Da li on sumnja?“ „Ma kakvi,“ nasmejala se Rada podlo. „Ubedila sam ga da je mali umro, falsifikovala sam krštenicu i smrtovnicu uz pomoć onog mog poznanika iz bolnice, pa je jadnik poverovao. Plače i dan danas za Lazarem, al’ bar nije sa onom ništarijom koja mu ne donosi ništa osim dugova.“
Zidovi restorana su počeli da se ruše oko mene. Koma. Prodaja. Tri godine laži. Falsifikovanje smrtovnice. Moje dete je bilo živo, a ja sam tri godine čuvala grob koji je bio prazan. Moja svekrva ga je prodala kao komad nameštaja da bi spasila Markov propali biznis i da bi ga odvojila od mene.
U tom trenutku, u meni je umrla ona jadna Ana koja je čistila tuđe toalete. Ustuknula sam, bešumno izašla iz restorana i sela na kišu. Nisam plakala. Oči su mi bile suve kao barut, a srce je kucalo hladnim, smrtonosnim ritmom. Želela je moj uništen život? Dobiće svoj pakao.
Narednih pet dana bila sam glumica za Oskara. Hranila sam Marka, smeškala se Radi kad god bih je srela u dvorištu, glumila depresivnu i slomljenu ženu, ali sam noću, dok su oni spavali mirnim snom prevaranata, ja sam sklapala mrežu iz koje neće moći da se izvuku.
Preko svojih kontakata iz hotela, došla sam do jednog od najboljih i najuticajnijih advokata u Beogradu. Advokat Kostić, čovek koji je bio poznat po svojoj okrutnosti u sudnici, zinuo je kada je čuo moju priču i video dokaze koje sam prikupila u tih pet dana. Imala sam slike Rade i Dragane iz restorana, snimke njihovog razgovora koji sam uspela da napravim krišom, i detaljne izvode iz bolnice u Nišu, koje mi je dala jedna moja koleginica medicinska sestra, a koji su pokazivali da dečak nije umro, već da je „pušten kući sa bakom“.
„Falsifikovanje smrtovnice, trgovina decom, prevara, falsifikovanje dokumenata, saučesništvo…“ nabrajao je advokat Kostić. „Uništićemo ih, Ana. Ali moramo da sačekamo trenutak kada budu najranjiviji.“
Saznala sam da Marko, Rada i Goran (Markov brat) planiraju da prepišu kuću na selu na Goranovo ime, kako bi je spasili od izvršitelja, pošto se Marko zadužio kod nekih opasnih ljudi nakon propasti biznisa sa autima. Znala sam tačno vreme kada će biti kod notara u Nišu.
I došao je taj dan. Četvrtak. Ujutru su mi rekli da idu na “poslovni sastanak u grad”. Marko me je poljubio u čelo. “Radi, ljubavi, sve će ovo uskoro biti prošlost,” rekao je. Nije ni slutio koliko je bio u pravu.
U 11:30 časova, stala sam ispred staklene zgrade notarske kancelarije u Nišu. Sa mnom su bili advokat Kostić i dva uniformisana policajca sa nalogom, koje je advokat obezbedio na osnovu hitne krivične prijave za trgovinu ljudima i falsifikovanje milionske vrednosti. Otvorila sam vrata kancelarije tačno u trenutku kada je Marko podizao olovku da potpiše ugovor o prenosu kuće na Gorana. Pored njega sedeo je zbunjeni notar, a u uglu sobe… Rada. Sedela je tu, ponosna i zlokobna, s onim istim lažnim, bolnim izrazom lica.
„Stani sa tim potpisom, Marko,“ rekla sam jasno i glasno, ulazeći u prostoriju.
Svi su se okrenuli. Marku je olovka ispala iz ruke. Rada je pobelela kao kreda, a oči su joj se raširile od terora kada je videla policiju iza mojih leđa. „Je… Jelena? Šta ti radiš ovde?“ promucao je Marko, dok mu je znoj istog trena oblio čelo. „Ovo… ovo je neki nesporazum.“ „Nema nikakvog nesporazuma,“ oglasio se advokat Kostić, bacajući fasciklu na sto ispred notara i Marka. „Ovaj čovek pokušava da prevede imovinu sa falsifikovanim potpisom supruge, a ova žena, Rada Jovanović, falsifikovala je smrtovnicu svoje snaje i unuka kako bi prodala bebu komsinici. U fascikli su dokazi grafologa, kao i izvodi iz bolnice. Ukoliko potpišete ovo, gospodine, bićete saučesnik u teškim krivičnim delima.“
Notar je prebledeo, zgrabio svoje papire i skočio sa stolice. „Jeste li vi normalni?!“ proderao se na Marka i Radu. „Vraćajte mi moje pare za takse istog sekunda, ili vam šaljem policiju na vrata!“ „Pare… pare nisu kod mene… prebacio sam ih…“ mucao je Marko, gledajući čas u mene, čas u policiju.
Približila sam se stolu, uživajući u svakoj sekundi Markovog raspadanja. „Znam da nisu kod tebe. Pare su prebačene na račun Tijaninom bratu u Minhenu, tvojoj ljubavnici. Ali, na tvoju žalost, policija je jutros zamrzla sve tvoje račune i poništila tvoj pasoš. Nema Nemačke, Marko. Ima samo Centralnog zatvora.“
Policajci su prišli i uhvatili ga za ruke. Marko je počeo da plače. Da, onaj bahati, “sposobni” muškarac počeo je da jeca kao malo dete, moleći me da povučem prijavu.
Okrenula sam se ka svekrvi koja je hvatala vazduh, držeći se za grudi. „Rado, vaša igra je gotova. Zvala sam i Hitnu pomoć. Ali pošto znam da su ti noge savršeno zdrave, kao i to tvoje lažljivo srce, zamolila sam ih da te ne voze na kardiologiju.“ Pogledala me je širom otvorenih očiju. „Nego gde?“ „U zatvorsku bolnicu na psihijatriju. Jer očigledno patiš od teških halucinacija čim si umislila da možeš da prodaš rođenog unuka, falsifikuješ smrtovnicu i da od mene praviš magarca tri godine.“
Rada je od besa i panike skočila sa stolice, brža od atletičara, i krenula da me napadne, urlajući kletve, ali ju je policajac rutinski zaustavio i stavio joj lisice na ruke. Marko je to gledao u apsolutnoj neverici, odmahujući glavom pre nego što je besno izjurio napolje, jecajući.
Epilog ove priče ne može biti pravedniji. Rada Jovanović osuđena je na trinaest godina zatvora zbog trgovine ljudima, falsifikovanja i prevare. Marko Jovanović osuđen je na pet godina zatvora zbog falsifikovanja i saučesništva. Kuća, po zakonu i poštenju, pripala je meni u celosti, jer sam imala dokaze za svaku ratu koju sam uplatila. Tijana ga je ostavila istog dana kada je saznala da od njenih para za Minhen nema ništa. Što se dečaka, Lazara tiče… Sud je naložio da se Dragana Perić liši roditeljskog prava, a dečak je pušten kući, kod svoje prave majke, kod mene.
Ja sada pijem kafu na terasi svoje ogromne, prelepe kuće. Nemam više podočnjake, ne čistim tuđe toalete i ne dvorim prevarante. Shvatila sam jednu najvažniju životnu lekciju: kada ženi ukradete mladost, dobrotu i ljubav… nikada nemojte potceniti pakao koji je spremna da vam priredi kada konačno otvori oči. A osveta… osveta je bila spora, ali je došla u najboljem mogućem trenutku. I bila je, zaista, neverovatno slatka.
