Sedam dugih godina moj život se svodio na miris lekova, asepsola i teškog znoja. Sedam godina sam ustajala u četiri ujutru, radila duple smene kao glavna medicinska sestra na hirurgiji, a onda trčala kući da perem, presvlačim i hranim svoju „nepokretnu“ svekrvu Smilju.
Kada je moj muž, Nikola, pre pet godina izgubio posao, preuzela sam na sebe sve. Plaćala sam hipoteku za njihovu veliku porodičnu kuću, kupovala hranu, finansirala Nikoline beskrajne „pokušaje da pokrene novi biznis“ i dvorila njegovu majku kojoj su lekari navodno dijagnostikovali tešku, progresivnu bolest zglobova i kičme. „Niko je ne bi pazio kao ti, Jelena,“ govorio bi mi Nikola, grleći me onako umornu dok bih ja u ponoć ribala podove. „Ti si naš anđeo. Kad prodamo onaj plac na selu, sve ću ti nadoknaditi. Samo izdrži još malo.“
I ja sam izdržavala. Nosila sam staru odeću, nisam kupila sebi parfem tri godine, a na more sam zaboravila kako miriše. Svaki dinar išao je u tu kuću i za Smiljine skupe lekove iz inostranstva koje je Nikola naručivao.
A onda se desio onaj kišni četvrtak. Trebalo je da radim treću smenu, ali je koleginica uskočila da me zameni jer sam imala stravičnu migrenu. Nisam javila Nikoli da dolazim. Želela sam samo da se srušim u krevet i spavam.
Kada sam otključala ulazna vrata, dočekala me je tišina u hodniku, ali su se iz dnevne sobe čuli glasovi. Tiha muzika, zveckanje čaša i… smeh. Izuvanje mi je prešlo u instinkt, pa sam se bešumno prikrala do odškrinutih vrata dnevnog boravka. Ono što sam videla kroz tu pukotinu od pet centimetara, zaledilo mi je krv u žilama i uništilo sve u šta sam ikada verovala.
Moja „nepokretna“ svekrva, žena koju sam jutros pre posla na rukama nosila do kade da je okupam, stajala je nasred sobe. I ne samo da je stajala, već je sasvim žustro i bez ikakvog bola hodala do vitrine, sipala sebi čašicu skupe rakije i smejala se na sav glas. Pored nje, zavaljeni u kožnu garnituru, sedeli su Nikola i njegov brat Goran.
„Znači, kapara je legla?“ pitala je Smilja, nazdravljajući sa svojim sinovima. „Legla, majko,“ odgovorio je Nikola sa onim istim osmehom kojim me je ispraćao na posao. „Investitor je prebacio pedeset hiljada evra. Sledeće nedelje idemo kod notara da prepišemo kuću. Čim on isplati ostatak, ti prelaziš u onaj luks apartman na Vračaru, a ja pakujem kofere.“ „A ona tvoja mazga?“ ubacio se Goran, cerekajući se. „Šta ćemo sa Jelenom kad shvati da je kuća prodata?“
Nikola je odmahnuo rukom, paleći cigaretu. „Neka rinta. Sama je kriva što je glupa. Falširao sam njen potpis na saglasnosti za prodaju još pre dva meseca. Dok ona shvati da smo kuću prodali i da sam pare prebacio na inostrani račun, ja ću već biti u Minhenu sa Tijanom. Sedam godina mi je trebalo da izvučem svaki dinar iz nje da otplatim ovu hipoteku. Zaslužio sam malo odmora sa pravom ženom.“ „Neka si, sine,“ rekla je Smilja, tapšući ga po ramenu. „Već su me bolela leđa od ovog ležanja. Jedva čekam da prestanem da glumim oduzetost svaki put kad ona otključa vrata.“
Stajala sam u mračnom hodniku, sa rukom preko usta, da ne bih vrisnula. Pet godina. Pet godina sam prala ženu koja je bila zdravija od mene. Sedam godina sam plaćala krov nad glavom čoveku koji je planirao da me ostavi na ulici sa tuđim dugovima, dok on beži sa ljubavnicom u Nemačku. U tom jednom stravičnom trenutku, umrla je ona Jelena koja je verovala u ljubav i žrtvu. Ustuknula sam, tiho izašla iz kuće i sela u svoj stari, polupan auto.
Nisam plakala. Oči su mi bile suve kao barut, a srce je kucalo hladnim, smrtonosnim ritmom. Želeo je moju žrtvu? Dobiće moju osvetu.
Narednih šest dana bila sam glumica za Oskara. Hranila sam Smilju kašicom, sa osmehom joj nameštala jastuke, ljubila Nikolu pred odlazak na posao i prala njegove košulje. Ali noću, dok su oni spavali mirnim snom prevaranata, ja sam sklapala mrežu iz koje neće moći da se izvuku.
Preko svojih kontakata iz bolnice, došla sam do jednog od najopasnijih i najsposobnijih advokata za imovinsko pravo u državi. Kada sam mu ispričala sve i pokazala papire od hipoteke koju sam ja lično otplaćivala sa svog računa, njegove oči su zasijale. „Falsifikovanje potpisa bračnog druga radi prodaje zajedničke imovine stečene u braku,“ rekao je advokat Kostić. „Teško krivično delo. Plus prevara. Uništićemo ih, Jelena. Ali moramo da sačekamo trenutak kada budu najranjiviji.“
Saznala sam kod kog notara su zakazali potpisivanje ugovora. Znala sam tačno vreme. I došao je taj dan. Četvrtak. Nikola mi je ujutru rekao da vodi majku na “specijalističke preglede” i da će ostati duže u gradu. Poljubio me je u čelo. “Radi, ljubavi, sve će ovo uskoro biti prošlost,” rekao je. Nije ni slutio koliko je bio u pravu.
U 11:30 časova, stala sam ispred staklene zgrade notarske kancelarije. Sa mnom su bili advokat Kostić i dva uniformisana policajca sa nalogom, koje je advokat obezbedio na osnovu hitne krivične prijave za prevaru i falsifikat milionske vrednosti. Otvorila sam vrata kancelarije tačno u trenutku kada je Nikola podizao olovku da potpiše ugovor o prodaji kuće. Pored njega sedeo je zbunjeni investitor, a u uglu sobe… moja svekrva Smilja. Sedela je u invalidskim kolicima, glumeći bespomoćnost, sa onim istim lažnim, bolnim izrazom lica.
„Stani sa tim potpisom, Nikola,“ rekla sam jasno i glasno, ulazeći u prostoriju.
Svi su se okrenuli. Nikoli je olovka ispala iz ruke. Smilja se trznuo u onim kolicima, a oči su joj se raširile od terora kada je videla policiju iza mojih leđa. „Je… Jelena? Šta ti radiš ovde?“ promucao je Nikola, dok mu je znoj istog trena oblio čelo. „Ovo… ovo je neki nesporazum.“ „Nema nikakvog nesporazuma,“ oglasio se advokat Kostić, bacajući fasciklu na sto ispred notara i investitora. „Ovaj čovek pokušava da vam proda imovinu sa falsifikovanim potpisom supruge koja je otplatila 100% hipoteke. U fascikli su dokazi grafologa, kao i izvodi iz banke. Ukoliko potpišete ovo, gospodine, bićete saučesnik u teškom krivičnom delu.“
Investitor je prebledeo, zgrabio svoje papire i skočio sa stolice. „Jesi li ti normalan?!“ proderao se na Nikolu. „Vraćaj mi moju kaparu od pedeset hiljada evra istog sekunda, ili ti šaljem ljude na vrata!“ „Pare… pare nisu kod mene… prebacio sam ih…“ mucao je Nikola, gledajući čas u mene, čas u policiju.
Približila sam se stolu, uživajući u svakoj sekundi njegovog raspadanja. „Znam da nisu kod tebe. Pare su prebačene na račun Tijaninom bratu u Minhenu. Ali, na tvoju žalost, policija je jutros zamrzla sve tvoje račune i poništila tvoj pasoš. Nema Nemačke, Nikola. Ima samo Centralnog zatvora.“
Policajci su prišli i uhvatili ga za ruke. Nikola je počeo da plače. Da, onaj bahati, “sposobni” muškarac počeo je da jeca kao malo dete, moleći me da povučem prijavu. A onda se oglasila Smilja. Počela je da se hvata za grudi, da prevrće očima i ispušta užasne zvuke iz onih invalidskih kolica. „Jaooo… srce… umirem… zovite hitnu… jaooo snajko, šta nam uradi…“ krkljala je, nadajući se da će napraviti scenu i spasiti sina.
Nasmešila sam se, prišla kolicima i nagnula se nad njom. „Ne brini, Smiljo, Hitna pomoć je već ispred zgrade. Ali pošto znam da su ti noge savršeno zdrave, kao i to tvoje lažljivo srce, zamolila sam ih da te ne voze na kardiologiju.“ Pogledala me je širom otvorenih očiju. „Nego gde?“ „Pravo na psihijatriju. Jer očigledno patiš od teških halucinacija čim si umislila da si oduzeta i da možeš od mene da praviš magarca sedam godina u mojoj rođenoj kući.“
Jedan od policajaca se jedva suzdržao da se ne nasmeje. Smilja je od besa i panike istog trena zaboravila da je “nepokretna”. Skočila je iz invalidskih kolica na svoje dve noge, brža od atletičara, i krenula da beži prema vratima, ali ju je policajac rutinski zaustavio. Investitor je to gledao u apsolutnoj neverici, odmahujući glavom pre nego što je besno izjurio napolje.
Epilog ove priče ne može biti pravedniji. Nikola je osuđen na četiri godine zatvora zbog teške prevare, falsifikovanja i pokušaja otuđenja imovine. Kuća, po zakonu i poštenju, pripala je meni u celosti, jer sam imala dokaze za svaku ratu koju sam uplatila. Tijana ga je ostavila istog dana kada je saznala da od njenih para za Minhen nema ništa. Što se Smilje tiče… kako su njeni sinovi ostali bez dinara i završili u dugovima, a ona zaista nema nikakvih prihoda, završila je u najgorem, državnom staračkom domu.
Ja sada pijem kafu na terasi svoje ogromne, prelepe kuće. Nemam više podočnjake, ne mirišem na lekove i ne dvorim prevarante. Shvatila sam jednu najvažniju životnu lekciju: kada ženi ukradete mladost, dobrotu i ljubav… nikada nemojte potceniti pakao koji je spremna da vam priredi kada konačno otvori oči.
