Svi u ogromnoj sali za sastanke su zaćutali kada se Itan Kade, moćni milijarder i generalni direktor kompanije KadeTech, zavalio u svoju skupocenu kožnu fotelju, cinično se nasmejao i izgovorio: „Oženiću prvu ženu koja upravo sada uđe kroz ona vrata.“ Te reči su ostale da vise u vazduhu kao neka ludačka opklada, provokacija, ili možda — samo možda — kao očajničko priznanje majstorski maskirano u čistu aroganciju.
Desetine muškaraca i žena oko dugačkog konferencijskog stola zurilo je u njega, potpuno nesigurni da li se on to samo grubo šali. Na kraju krajeva, Itan Kade apsolutno nikada nije bio poznat po nekoj sentimentalnosti. Bio je poznat isključivo po svojim savršenim brojkama, po nemilosrdnim kupovinama tuđih kompanija i po tome što je bio ubedljivo najmlađi tehnološki milijarder u celom gradu. Ljubav, bilo kakva romansa, pa čak i obične ljudske veze kao da uopšte nisu postojale u tom njegovom blještavom, titanskom životu.
Ali sada je to izgovorio naglas. I apsolutno niko u prostoriji nije smeo ni da se nasmeje. Itan je iz dna duše mrzeo venčanja. Upravo se vratio sa apsurdno luksuzne i kičaste ceremonije venčanja svog mlađeg brata u Toskani, gde se ljubav pokazivala kao neki jeftin osvojeni trofej, a svi gosti su redom nazdravljali u ime „zauvek“, kao da je to samo još jedna fensi marka šampanjca. Izluđivalo ga je to što su svi tamo neprestano zurili u njega, zapitkujući ga kada će konačno doći i njegov red, kao da je brak neka nezaobilazna životna obaveza sa kojom on debelo kasni. Kao da je čovek tek s brakom kompletna osoba. Proveo je ceo taj događaj cinično prevrćući očima, i vratio se kući sa potpuno novim nivoom gađenja prema bilo čemu što iole podseća na ozbiljnu obavezu.
Tako da, kada mu je njegov lični asistent, Toma, podrugljivo dobacio da se on nikada neće smiriti jer se smrtno „plaši bilo kakve prave veze“, Itan je prosto pukao. „U redu,“ rekao je hladno. „Sada ću lično svima da vam dokažem da su to najobičnije gluposti.“ „I kako ćeš to tačno da izvedeš?“ upitao ga je Toma. „Lepo, oženiću prvu ženu koja sada uđe kroz ona vrata,“ izjavio je samouvereno, pokazujući prstom prema masivnim staklenim vratima konferencijske sale.
U prostoriji se začuo tihi žamor apsolutne neverice. „Da li si ti uopšte normalan i ozbiljan?“ upitala ga je Milena, njegova menadžerka za marketing. „Mrtav sam ozbiljan,“ odgovorio je Itan. „Neka uđe, malo ćemo popričati, i onda ću je zaprositi. Prosto kao pasulj. Ljubav je za mene najobičnija poslovna transakcija. Ništa više od toga. Potpisaću te papire, staviću joj prsten na ruku, oboje ćemo se lepo nasmejati za kamere. Pa hajde baš da vidimo koliko će to potrajati.“
Svi su nastavili da zure u njega, a lica su im bila savršena mešavina potpunog šoka i teške nelagode. Ali Itan nije trepnuo. On je to zaista i mislio, ili je barem tada čvrsto verovao da to misli. A onda su se u hodniku ispred sale začuli nečiji užurbani koraci. Neko im se približavao. Celi upravni odbor se kao po komandi okrenuo u svojim stolicama, čekajući u tišini da vide koga će to čudna sudbina — ili puko ludilo njihovog šefa — upravo izabrati. Zatim su se vrata lagano otvorila.
I Itan se potpuno zaledio. Ona definitivno nije bila ono što je on zamišljao. Štaviše, ona apsolutno nikako nije ni pripadala toj prostoriji. Nije nosila nikakve preskupe dizajnerske marke niti neki kruti, poslovni sako. Na sebi je imala sasvim obične farmerke, sivu majicu sa izbledelim logom neke stare knjižare, a u rukama je nespretno nosila gomilu pogrešno dostavljene pošte. Kosa joj je bila brzinski vezana u opušteni konjski rep, vidno raščupana od letnje vrućine napolju, a oči su joj se komično razrogačile kada je stala i zbunjeno shvatila da je celokupna pažnja u sali odjednom fokusirana isključivo na nju.
„Ovaj… mislim da sam ozbiljno promašila sprat,“ rekla je, stežući ona pisma. „Ja sam iz…“ „Ko ste vi?“ prekinuo je Itan, polako ustajući iz svoje fotelje. Trepnula je, vidno zbunjena. „Ja sam… Olivera. Olivera Kostić. Ja radim dole u kafeteriji, na petom spratu.“
U celoj prostoriji je istog trenutka odjeknuo gromoglasan smeh, ali Itan se nije nasmejao. Nije čak ni trepnuo. Njegovo srce, koje se retko kada u životu ubrzavalo zbog bilo čega drugog osim zbog poslovne efikasnosti i profita, odjednom je poskočilo u grudima.
Zato što je u njoj bilo nečeg jako, jako specifičnog. Nečeg što je bilo potpuno i savršeno na pogrešnom mestu u njegovom proračunatom svetu kvartalnih ciljeva i godišnjih projekcija profita. Trebalo je samo da se nasmeje, da kaže da je sve to bila jedna obična, glupa šala, ali reči koje je samo par minuta ranije izgovorio — „Oženiću prvu ženu koja uđe kroz ona vrata“ — odzvanjale su mu u glavi kao neki direktni, sudbinski izazov od samog univerzuma. I po prvi put nakon toliko dugih godina, ovaj čovek jednostavno nije znao šta da kaže.
Olivera je, sada već potpuno unezverena, podigla jednu obrvu. „Je l’ ovo… neka vrsta čudnog sastanka?“ „Jeste,“ rekao je Itan, konačno se pribravši. „Da, jeste. I vi ste upravo zvanično postali deo njega.“
Kasnije, u svojoj privatnoj kancelariji, Itan je neprestano u glavi vrteo tu neverovatnu scenu. Nije mogao da prestane da misli na nju: na taj njen specifičan, radoznao način na koji je nagnula glavu, na njenu sirovu, neiskvarenu iskrenost, na njenu potpunu i savršenu ravnodušnost prema njemu i njegovom bogatstvu. „Ja ne mogu da poverujem da ćeš ti ovo stvarno da uradiš,“ rekao mu je asistent Toma, ulazeći za njim. „Lepo sam rekao da hoću,“ odgovorio je Itan mrtav hladan. „Ona kuva kafe, Itane!“ „Ona je žena. To je bio moj jedini uslov, sećaš se?“ „Ali ti si se skroz zaledio tamo. Oklevao si.“ „Samo je apsolutno nisam očekivao, to je sve.“ „Znači, ti ćeš sada stvarno, najozbiljnije otići dole da je pitaš da se uda za tebe?“ Itan je prazno zurio kroz ogroman prozor u zgrade napolju, a izraz lica mu je bio potpuno nečitljiv. „Da. Hoću.“
I tako, onaj isti arogantni čovek koji je do juče smatrao da je ljubav najobičniji vic, počeo je ozbiljno da planira prosidbu… potpunoj strankinji koja je samo slučajno zalutala sa pogrešnom poštom. Ali ono što on tada apsolutno nije znao jeste da Olivera uopšte nije bila samo obična radnica u kafeteriji. I još manje je znao kakvu jezivu tajnu ona zapravo krije.
Dva dana kasnije, Itan je stajao ispred te male kafeterije na petom spratu svoje zgrade, mestu na koje njegova noga nikada ranije nije ni kročila. Desetine radoznalih stažista i radnika su zurili u njega dok je ulazio, dok su neki bezuspešno pokušavali da se prave da ga ne vide, dok su drugi otvoreno šaputali i snimali ga telefonima. Tamo, iza pulta, Olivera je detaljno čistila ogroman aparat za espreso, dok je kosu ponovo držala vezanu, tiho pevušeći neku pesmu. Glasno se zakašljao da joj skrene pažnju. Ona je podigla pogled i trgla se. „Oh. Opet ti.“ „Opet ja,“ rekao je uz blagi osmeh. „Da li ti to i dalje pokušavaš od onog sastanka da napraviš neku dramatičnu špansku seriju?“ „Zapravo,“ rekao je, polako izvlačeći malu, plišanu kutiju iz džepa svog sakoa, „došao sam samo da te pitam da li želiš da se udaš za mene.“
Olivera je ostala da zuri u njega. A onda je prasnula u glasan smeh. „Ti to ozbiljno?“ „Nikada u životu nisam bio ozbiljniji.“ „Ali to je… potpuno bolesno i ludo.“ „Znam da jeste,“ rekao je gledajući je pravo u oči. „Ali to je ono dobro, pozitivno ludilo.“ Naslonila se obema rukama na pult, a njen izraz lica je postao nešto mekši. „Slušaj ovako, ja nemam pojma koju to bolesnu igru ti igraš, gospodine Direktore. Možda ti je prosto dosadno u životu ili očajnički pokušavaš nešto nekome da dokažeš. Ali ja definitivno nisam nikakav jeftin rekvizit za bilo čije glupe opklade.“ „Ovo nije nikakva opklada,“ odgovorio joj je Itan. „Ovo je… moj lični stav. Skok u nepoznato. I ja želim da ti taj skok napraviš sa mnom.“ Zastala je, sumnjičavo ga gledajući. „Ti apsolutno ništa ne znaš o meni.“ „Onda mi samo dozvoli da saznam.“
Samo tri nedelje kasnije, Itan i Olivera su se zvanično, zakonski venčali na jednoj maloj, intimnoj ceremoniji na krovu zgrade njegove firme. Sve se odigralo prebrzo. Medijski naslovi su doslovno eksplodirali: „Tehnološki mogul oženio misterioznu devojku iz kafeterije“. Novinari su ismevali ceo događaj. Finansijski analitičari su ozbiljno spekulisali o padu njegovih akcija. A šta je radio Itan? On se samo široko smeškao za kamere, čvrsto držeći njenu ruku, ponašajući se pred svima kao da je to bio najsavršeniji, sudbinski predodređen spoj na svetu.
Ali ono što se dešavalo iza zatvorenih vrata bilo je potpuno drugačije. Zato što Olivera uopšte nije bila ona osoba za koju se lažno izdavala. Njeno pravo ime nije bilo Olivera. Njeno pravo ime je bilo Ana, i bila je vrhunski istraživački novinar koja je potpuno netragom nestala iz javnosti odmah nakon što je objavila jedan tekst koji je zamalo do temelja uništio jednu moćnu biotehnološku kompaniju vrednu milijarde — kompaniju koja je, igrom slučaja, imala jako jake, indirektne veze upravo sa Itanovom firmom.
Taj njen poslednji tekst izazvao je pravi zakonski pakao na zemlji. Stizale su jezive pretnje smrću. Njen stan je bio do temelja spaljen. Morala je hitno da se sakrije, u potpunosti promeni svoj identitet i zaposli se na tom neupadljivom mestu u kafeteriji pod lažnim imenom „Olivera“. A onda je, čistom, ludom sudbinom, sa onom poštom umarširala baš u njegovu salu. I sada je odjednom bila zakonita žena moćnog Itana Kadea.
U početku je samu sebe tešila da će se jako, jako brzo izvući iz svega toga. Samo par lažnih pojavljivanja u javnosti. Jedan tih, bezbolan razvod u tajnosti. Možda i neka odlična finansijska nagodba koja bi joj rešila život. Ali što je duže ostajala u toj laži, stvari su postajale sve teže i komplikovanije. Itan uopšte nije bio onaj ledeni, arogantni i bezdušni biznismen kakvog je zamišljala. Bio je intenzivan, to svakako jeste. Ali je isto tako bio i neverovatno pažljiv. Čak i ranjiv. Veoma malo je spavao. Znao je satima da je ispituje o knjigama koje čita. Umeo je pažljivo da je sluša — da je zaista, istinski čuje — i često bi ga uhvatila kako je posmatra onim nekim toplim, zamišljenim pogledom, kao da očajnički pokušava da shvati kako je zaboga neko tako poseban kao ona uopšte ušao u taj njegov lažni svet.
A ono što nju zapravo najviše plašilo bilo je to što je po prvi put počela ozbiljno da se zaljubljuje u njega. Ali njena prljava prošlost još uvek nije završila sa njom.
Jedne noći, Itan je na mermernom pultu u njihovoj kuhinji pronašao neku veliku, žutu kovertu. Nije imala apsolutno nikakvu povratnu adresu. Unutra su bile tri stvari: jedna tajna fotografija Olivere — ili bolje reći Ane — slikana ispred jedne sudnice, preslikana kopija onog spornog novinarskog teksta koji je napisala pod svojim pravim imenom, i jedna kratka, preteća poruka na kojoj je pisalo: „Da li ta tvoja nova lažna ženica i dalje voli da iznosi tuđe tajne u javnost? Pitaj je malo o onoj aferi u biotehnološkoj firmi.“
Itan je dva puta pročitao sav taj sadržaj. A onda i po treći put. Prava, razorna oluja se skupljala u njegovim očima. Ona ga je sve vreme lagala. Apsolutno sve: njeno ime, njena priča, pa čak i onaj njihov „slučajni“ susret sa raznošenjem pošte. Da li je to zaista bila sudbina? Ili mu je samo bila majstorski nameštena u životu? Kada se te noći konačno vratila kući, on ju je već čekao. „Ko si ti zapravo?!“ upitao ju je ledeno, podižući njenu staru sliku u vazduh.
Olivera — ne, Ana — se istog sekunda potpuno zaledila. Bacio je onu kovertu sa dokazima ravno pred nju na sto. „Sada ćeš da mi kažeš istinu.“ Celo vreme. Sve. Gledala je dole u pod, dok joj je srce manično udaralo u grudima. „Ja ovo uopšte nisam planirala. Kunem ti se životom. Uopšte nisam imala pojma ko si ti kada sam prvi put ušla tamo.“ „I ti zaista očekuješ da ti ja poverujem u tu priču?!“
„Ne,“ odgovorila je slomljeno. „Ali ja te nisam lagala sa namerom da te iskoristim ili povredim. Samo sam se krila od onih ljudi. Plašila sam se za sopstveni život. Nikada u milion godina ne bih ni pomislila da ću završiti na tom spratu i u toj sobi sa tobom. I nikada, ni u najluđim snovima, ne bih mogla ni da zamislim da ćeš od svih žena ti izabrati baš mene.“ Teška, mučna tišina se isprečila između njih dvoje. Konačno, tiho mu je prošaputala: „Ja sam samo pokušavala da zauvek nestanem. A onda sam odjednom ušla u taj tvoj svet i shvatila da… da više ne želim nigde da nestanem.“
Samo je ćutke zurio u nju. Žena kojom se oženio iz čistog inata i ludila, žena koja je sada znala bukvalno polovinu njegovih najmračnijih tajni, imala je neke svoje, još mračnije. Jezive, opasne po život. I pored svega toga, jedan veliki deo njega je prosto urlao od same pomisli da bi sada mogao zauvek da je izgubi. „Ja zaista ne znam da li ikada više mogu da ti verujem,“ rekao je promuklo. „Apsolutno te ne krivim zbog toga,“ odgovorila mu je, suznih očiju. „Ali ja u tvoj život sigurno nisam ušla da bih te uništila. Ušla sam tu isključivo da bih mogla da preživim.“
Skrenuo je pogled u stranu, dok mu se vilica bolno grčila od napetosti. A onda je, onim svojim prepoznatljivim, dubokim, mračnim glasom konačno dodao: „Ali možda sada, ako smo zajedno… možda konačno možemo oboje da prestanemo da se krijemo od sveta.“
Epilog — Šest meseci kasnije: Nikada se nisu razveli. I sigurno nisu živeli baš u onoj klasičnoj, dosadnoj bajci. Ali Itan je na kraju ipak obavio onaj jedan, ključni telefonski poziv kojim je njegova firma zauvek raskinula svaku moguću saradnju sa onom korumpiranom biotehnološkom kompanijom. A Ana je, uz njegovu ogromnu podršku, na kraju ipak objavila i onaj svoj poslednji, razarajući tekst — ovog puta potpuno ponosno, pod svojim pravim imenom — zauvek raskrinkavajući gnusnu istinu o toj kompaniji i konačno hrabro izlazeći iz onih mračnih senki svog starog života.
A što se Itana tiče? On je zauvek prestao da gleda na ljubav kao na još samo jednu običnu, isplativu poslovnu transakciju. Zato što ona devojka sa poštom, koja mu je sasvim slučajno išetala kroz ona staklena vrata, nije samo uspela da iz korena promeni ceo njegov lažni život. Ona ga je na kraju zapravo i spasila.
