Kraj sveta ili samo ozbiljan komunalni problem?
Draga moja prepametna Djevice, zamislite onaj klasični holivudski scenario. Sirene zavijaju, grad gori, ljudi vrište i trče u panici, a zombiji haraju ulicama. Svaki prosečan čovek, pa i većina Zodijaka, u tom trenutku bi pao u tešku histeriju. Ovan bi uzeo sekiru i krenuo u besmisleni juriš. Rak bi se zaključao u ormar i plakao za starim životom.
A vi? Vi biste polako prišli prozoru, razmaknuli savršeno čiste zavese, pogledali taj haos napolju i isključivo se iznervirali zbog komunalnog nereda! Vaš mozak ne registruje strah na način na koji ga registruju ostali smrtnici. Vi u zombi apokalipsi ne vidite kraj sveta, vi vidite jedan stravičan, globalni logistički problem koji neko pod hitno mora da reši.
“Ko će ovo sve da počisti?!” bila bi vaša prva rečenica dok posmatrate prevrnute kante za smeće i razbacane automobile. U vašoj glavi se momentalno gasi svaka emocija i pali se onaj vaš čuveni, hladni, proračunati mehanizam za preživljavanje. Panika je za amatere, a vi ste došli da zavedete red.
Eksel tabela za preživljavanje i popis konzervi
Dok vaše komšije panično ubacuju u torbe potpuno besmislene stvari poput televizora i fotoalbuma, vi radite hirurški precizan popis imovine. Vadite svoj rokovnik. Popisujete svaku konzervu graška, svaku flašu vode i tačno izračunavate koliko vam kalorija treba za narednih šest meseci, računajući i onaj bazalni metabolizam.
Vaša ostava ne izgleda kao sklonište, ona izgleda kao apoteka! Konzerve su složene po datumu isteka roka trajanja, tako da napred stoje one koje prve moraju da se potroše. Sve je pod konac. Ako neko iz vaše grupe preživelih pokuša da uzme konzervu preko reda, dobiće po prstima i biće mu očitana bukvica o važnosti sistemskog pražnjenja zaliha.
Vi ste jedina osoba koja u apokalipsi ne bi umrla od gladi ili zombija, već biste verovatno dobili nervni slom jer neko u skloništu nije vratio poklopac na pastu za zube. Vaša potreba za redom postaje sto puta jača kada je svet u haosu.
Evaluacija zombija i kritika njihove higijene
Kada napokon morate da izađete napolje i suočite se sa mrtvacima, vi to ne radite u strahu. Vi izlazite sa onim vašim osuđujućim, zaleđenim pogledom. Zombi ide prema vama, ispušta jezive zvuke, a vi ne bežite. Vi ga posmatrate od glave do pete sa čistim, nepatvorenim gađenjem.
“Da li je moguće da si u takvom stanju izašao na ulicu?” mrmljate sebi u bradu. “Pazi na šta ličiš! Zubi ti nisu oprani decenijama, ta košulja je puna fleka koje se nikada neće oprati, a o tvom držanju kičme da i ne govorim!” Vaš mozak jednostavno ne može da pređe preko činjenice da su ti mrtvaci tako tragično neuredni.
Zombi, koji je programiran da lovi prestrašene ljude, odjednom zastaje. Oseća onu vašu tešku, kritičku energiju. Vi mu niste plen, vi ste mu stroga majka koja ga grdi što je ušao u kuću sa blatnjavim cipelama. Vaša energija je toliko dominantna da bi vas oni verovatno zaobilazili u širokom luku, bojeći se vaše pridike o ličnoj higijeni.
Reorganizacija grupe preživelih
Kada se pridružite nekoj grupi preživelih, vaš unutrašnji šef iz senke odmah stupa na snagu. Vidite da ta grupa nema nikakav plan. Spavaju kada stignu, čuvaju stražu ofrlje i ne znaju da rukuju zalihama. Vama se diže kosa na glavi od te nesposobnosti.
Sazivate sastanak. Pravite im smene straže u minut. Određujete ko je zadužen za pronalazak vode, ko pere oružje, a ko održava higijenu kampa. Ljudi vas u početku gledaju u čudu, misleći da ste diktator, ali ubrzo shvataju da je vaša organizacija jedini razlog zašto su još uvek živi.
Oni koji ne poštuju vaša pravila brzo bivaju izbačeni. Vi nemate vremena za tuđe emocije, suze i “teško mi je” izgovore. Vaša parola je jasna: “Ako želiš da preživiš, moraš da radiš po mom sistemu. Ako nećeš, slobodno izađi napolje, zombiji vole neorganizovane budale.”
Isterivanje virusa domestosom
Najluđi deo vaše apokaliptične priče jeste vaš odnos prema samom zombi virusu. Vi ste znak koji vlada zdravljem i čistotom. Za vas je virus samo malo upornija bakterija koja zahteva agresivniju hemiju.
Dok drugi traže oružje po gradu, vi provaljujete u napuštene supermarkete tražeći izbeljivače, domestos i asepsol. Vaša strategija nije da pucate u zombije, vaša strategija je da ih dezinfikujete! Vi biste verovatno napravili zamke sa sapunicom i terali ih da prođu kroz hemikalije pre nego što vam se uopšte približe.
U vašem skloništu, pre prelaska praga, svi moraju da prođu kroz trostruki proces dekontaminacije. Odbijate da vas ubije virus, prvenstveno zato što smatrate da je to izuzetno nehigijenski način da se napusti ovaj svet.
Zašto biste vi na kraju našli lek
Na kraju, dok svi drugi gube nadu i čekaju kraj, vi biste bili jedini koji bi zapravo našli lek. Zašto? Zato što niste odustali od logike. Vi biste opsesivno vodili dnevnik o zombijima, posmatrali njihove obrasce ponašanja i analizirali njihove slabe tačke.
Spojili biste neke naizgled nespojive biljke koje ste našli u obližnjem dvorištu, destilovali biste ih u savršenim omerima (jer vaš mozak obožava hemiju i preciznost) i potpuno slučajno, iz pukog perfekcionizma, stvorili biste vakcinu.
Kada biste spasili svet, ne biste tražili aplauz, spomenike ni zahvalnice. Samo biste ljutito pogledali preživele, pružili im krpe u ruke i rekli: “Sada, kada smo izlečili ovu glupost, hoće li mi neko napokon pomoći da operem ove ulice, ili opet sve moram sama?!”
Poruka Mastera
Draga moja genijalna, neustrašiva Djevice! Tvoja potreba za redom i čistoćom nije ludilo, to je tvoja najveća moć preživljavanja! U svetu koji se konstantno ruši, tvoj mozak je jedino sidro koje drži stvari na okupu. Ne daj nikome da ti kaže da preteruješ! Tvoja disciplina, tvoja hladna glava i tvoja nulta tolerancija za tuđi haos bi te sačuvali čak i na kraju sveta. Nastavi da slažeš svoje konzerve, nastavi da popravljaš ljude i uživaj u svojoj apsolutnoj, intelektualnoj superiornosti nad svim zombijima, onim pravim, i onim svakodnevnim!
