Miris vlažne zemlje i zrelog grožđa bio je moj životni poziv. Dok su moje vršnjakinje sanjale o svetlima Beograda i kancelarijskim poslovima, ja sam ostala na dedinom imanju na obroncima Fruške Gore. Petnaest godina sam krvarila nad tom zemljom. Moje ruke su bile grube, pune žuljeva od orezivanja loze, a lice preplanulo od nemilosrdnog letnjeg sunca.
Vinarija „Sokolov pečat“ bila je sve što sam imala. Nakon dedine smrti, preuzela sam dugove, podigla nove kredite za modernizaciju podruma i radila po dvadeset sati dnevno. Moja majka, Ljubica, i moj mlađi brat, Stefan, nikada nisu delili moju strast. Stefan je živeo u Novom Sadu, vozio skupa kola koja sam mu ja delom otplaćivala i izigravao „biznismena“, dok je majka uvek stajala na njegovoj strani. „Prodaj ovu blatnjavu planinu, Katarina,“ ponavljala bi mi svakog vikenda kada bi došli na ručak. „Ima ljudi koji bi dali milione za ovaj plac da naprave etno-selo. Šta će tebi ovaj mučenički život? Daš Stefanu njegov deo da pokrene pravi posao, a ti konačno kupiš stan u gradu i živiš kao gospodska žena.“
Odbijala sam. Ovo je bila moja krv i dedin amanet.
A onda je došla ova godina. Godina pakla. Sredinom leta, moja najbolja loza, onaj čuveni južni nagib od kojeg smo pravili najskuplje vino, počela je neobjašnjivo da se suši. Lišće je žutelo, grozdovi su venuli kao da ih je uhvatila neka nepoznata kuga. Zvala sam agronome, plaćala skupe analize, ali niko nije znao u čemu je problem. Dugovi su počeli da me guše, a banka je poslala prvu opomenu pred zaplenu imovine.
Bila sam slomljena. Gledala sam kako moj život nestaje pred mojim očima. Majka i Stefan su odjednom postali neverovatno „brižni“. „Ne vredi siliti prirodu, seko,“ rekao mi je Stefan jedne večeri, tapšući me po ramenu. „Zemlja je jalova. Ali, imam dobru vest. Onaj investitor se opet javio. Spreman je da otkupi sve, čak i ovako sasušeno, i da pokrije tvoj dug banci. Bićemo na nuli, ali bar nećeš ići u zatvor.“
Te noći, nebo se otvorilo. Besnela je letnja oluja kakvu Fruška Gora dugo nije videla. Zbog grmljavine je nestalo struje, a time su se ugasile i one stare sigurnosne kamere oko imanja. Neka intuicija, neki nemir koji nisam umela da objasnim, naterao me je da obučem kabanicu, uzmem baterijsku lampu i izađem u noć da proverim glavni sistem za navodnjavanje, plašeći se da ga oluja ne ošteti.
Dok sam se probijala kroz blato i šiblje, ugledala sam prigušeno svetlo blizu glavnog rezervoara za vodu koji je napajao južni nagib. Ugasila sam svoju lampu i prikrala se kroz visoku travu.
Prizor koji sam videla kroz zavesu kiše zaledio mi je krv u žilama jače od bilo koje zime. Pored rezervoara stajao je Stefan. U rukama je držao plastični kanister bez etikete i polako sipao gustu, tamnu tečnost u glavni dovod vode. Iza njega, držeći mu kišobran i osvetljavajući rezervoar, stajala je naša majka, Ljubica.
„Sipaj to brže, hoću da se vratim u kuću, smrzla sam se,“ prosiktala je majka, osvrćući se nervozno. „Polako, kevo, ovo je teški herbicid, moram da pazim da se ne prolije po meni,“ odgovorio je Stefan kroz smeh. „Samo još ova doza i do kraja nedelje onaj južni nagib je potpuno mrtav. Kad joj banka zakuca na vrata u ponedeljak, potpisaće prodaju investitoru plačući.“ „Neka potpiše više, mučila me je godinama sa ovim njenim blatom,“ rekla je Ljubica s prezirom. „Kad nam onaj čovek isplati ona dva miliona na ruke mimo ugovora, ti ćeš konačno otvoriti onaj klub, a ja idem u Opatiju. A ona… pa nek ide da radi na nekoj kasi, za bolje i nije.“
Stajala sam u mraku, dok mi je kiša spirala suze s lica. Nisam mogla da udahnem. Moja rođena krv. Ljudi kojima sam davala poslednji dinar da bi oni glumili gospodu, mesecima su mi trovali zemlju, sekli mi vene deo po deo, samo da bi me naterali na bankrot i prodali moje imanje kriminalcima.
Nisam iskočila pred njih. Nisam vrištala. Shvatila sam da u tom trenutku, na onoj kiši, Katarina koja je bila ćerka i sestra – umire. Umesto nje, rodila se žena oštrija od vinogradarskih makaza. Tiho sam se vratila u kuću.
Naredne tri nedelje bile su najteža predstava u mom životu. Glumila sam apsolutni slom. Plakala sam pred majkom, žalila se Stefanu, i konačno, drhtavim glasom, rekla im da zovu investitora i da ću potpisati papire na našem tradicionalnom, jesenjem festivalu vina, pred svim zvanicama, kako bih se „dostojanstveno oprostila od dedinog imanja“.
Bili su presrećni. Kupovali su novu odeću za taj dan, slavili po novosadskim restoranima. A ja? Ja sam vreme provodila sa privatnim detektivima, nezavisnim ekološkim inspektorima iz inostranstva i advokatima. Tajne kamere koje sam postavila sutradan snimile su Stefana kako baca prazne kanistere opasnog, zabranjenog otrova u staru jarugu.
Došao je dan festivala. Imanje je bilo prepuno gostiju, lokalnih političara, novinara i ljubitelja vina. Pod velikim drvenim paviljonom, svirali su tamburaši. Stefan je stajao za glavnim stolom, u skupom odelu, a pored njega je bio i taj famozni „investitor“. Ljubica je blistala, primajući lažna saučešća komšija zbog „moje teške sudbine“.
Kada je došlo vreme za tradicionalnu zdravicu, popela sam se na malu drvenu binu. Tamburaši su ućutali. Svi su gledali u mene, očekujući emotivni oprost i najavu prodaje.
„Dobro veče svima,“ počeo je moj glas da odzvanja preko mikrofona, kristalno jasno, bez ijednog trzaja. „Danas smo se okupili da obeležimo kraj jedne ere. Moji majka i brat su mesecima svima pričali kako nas je priroda izdala. Kako je zemlja postala jalova.“
Ljubica je klimnula glavom iz prvog reda, glumeći tugu. Stefan je podigao čašu u znak podrške.
„Međutim,“ nastavila sam, spuštajući mikrofon sa stalka i vadeći debelu, crvenu fasciklu iz torbe. „Priroda me nije izdala. Izdali su me oni koje sam najviše volela.“
Žamor je krenuo kroz masu. Stefanov osmeh se zaledio. „Ovo u mojim rukama nije ugovor o prodaji,“ rekla sam, gledajući ih pravo u oči. „Ovo su rezultati toksikološke laboratorije iz Beča. Naš vinograd nije bolestan. Naš vinograd je sistematski trovan teškim, ilegalnim herbicidima poslednjih šest meseci.“
„Katarina, šta to pričaš, jesi li poludela od stresa?!“ vrisnula je Ljubica, dok joj je lice gubilo boju.
„Nisam poludela, majko. Bila sam sasvim pri svesti one noći na kiši kada sam tebe i tvog voljenog sina gledala kako sipate otrov u rezervoar,“ moj glas je postao oštar kao bič. Svetina je dahnula. Investitor je naglo ustao i pokušao da se udalji od stola, ali su ga na izlazu iz paviljona već čekala dvojica inspektora u civilu.
„Stefane, mislio si da ćeš dobiti milione na ruke ispod stola?“ nasmejala sam se gorko. „Snimci na kojima bacaš kante sa otrovom i tvoji tajni ugovori sa ovim gospodinom ovde predati su tužilaštvu jutros. Policija upravo blokira izlaze sa imanja. Nećete ići u Opatiju, niti ćete otvarati klubove. Ići ćete u zatvor zbog ekološkog terorizma, uništavanja imovine i teške prevare.“
Stefanu je čaša iskliznula iz ruke i razbila se u paramparčad o kameni pod. Nije mogao da izgovori ni reč, usne su mu se samo nemo pomicale, a znoj mu je kapao sa čela. Ljubica se srušila na stolicu, hvatajući se za grudi u pokušaju da odglumi infarkt, ali niko od prisutnih lekara iz mase nije ni trepnuo. Svi su gledali u njih sa čistim gnušanjem.
Spustila sam fasciklu na sto ispred njih, okrenula se i sišla sa bine dok su im policajci prilazili.
Spasiću vinograd. Biće potrebno nekoliko godina da se zemlja oporavi, ali zemlja je zahvalnija od ljudi. Kada joj daš ljubav, ona uvek uzvrati. A otrov… otrov se na kraju uvek vrati onima koji ga sipaju.
