Naša apsolutno najsjajnija, najpoznatija i basnoslovno bogata muzička zvezda Jelena blistala je pod onim najskupljim, inostranim reflektorima, koračajući kroz život sa onim arogantnim, ledenim stavom žene koja je navodno rođena u svili. Njene ogromne, rasprodate dvorane, luksuzne vile sa bazenima i oni najskuplji dijamanti na njenom vratu stvarali su jednu savršenu, neprobojnu iluziju o njenom elitnom i aristokratskom prestoničkom poreklu. Međutim, kako bi tu svoju lažnu, veštački izgrađenu sliku održala savršenom pred tim surovim, snobovskim medijima, ona se potpuno svesno i hladnokrvno odrekla svog starog, siromašnog oca koji ju je mukotrpno odgajio. Izbrisala je apsolutno svaki trag svog blatnjavog, seoskog detinjstva, zabranivši tom nesrećnom, slomljenom starcu da je ikada više pozove telefonom ili da bilo kome u selu prizna da je on njen roditelj.
Taj tihi, beskrajno namučeni i ostareli čovek nije mogao da podnese tu stravičnu, gušeću udaljenost od svog jedinog deteta, pa je doneo jednu izuzetno ponižavajuću, ali nadljudski hrabru roditeljsku odluku. Spakovao je onaj svoj jedini, stari i oštećeni kartonski kofer, zauvek napustio svoju prokišnjavu seosku kuću i tajno se preselio u onaj daleki, surovi i nepoznati veliki grad. Zaposlio se onako potpuno anonimno, bez ijedne reči o svom identitetu, kao onaj najniži, najbedniji perač sudova u jednom elitnom restoranu koji se nalazio tačno preko puta njene velelepne, bele vile. Radio je najteže, iscrpljujuće duple smene u onoj vreloj, zagušljivoj kuhinji sa rukama prepunim bolnih žuljeva i opekotina, a sve to isključivo samo da bi kroz mali, prljavi prozor povremeno ugledao njenu siluetu.
Punih deset dugih, olovnih i beskrajno tužnih godina, taj nesrećni otac je svakodnevno živeo od onih njenih usputnih, slučajnih senki na prozorima te neosvojive, luksuzne tvrđave koju je ona nazivala svojim domom. Preživljavao je jedući isključivo one najgore, bačene ostatke hrane sa tuđih bogataških tanjira, dok je svaku svoju krvavo zarađenu paru ljubomorno i pažljivo čuvao na dnu svog starog kofera u iznajmljenoj sobici. Njegovo staro, bolesno srce bi svaki put divljački udaralo od onog najčistijeg, neiskvarenog ponosa kada bi video kako ona u svojim skupim, dugačkim haljinama ulazi u svoje blindirane, strane automobile. Apsolutno nikada nije pokušao da pređe tu mermernu ulicu i da zakuca na njena teška, gvozdena vrata, plašeći se da bi njegova prljava, radnička pojava mogla da uništi taj njen savršeni, blještavi svet.
Međutim, jedne izuzetno hladne, kišovite jesenje noći, ta arogantna i nedodirljiva pevačica je organizovala jednu od svojih najraskošnijih, elitnih zabava upravo u tom istom, skupocenom restoranu gde je on godinama prao sudove. Gledajući je satima iz onog najmračnijeg, zadimljenog kuhinjskog ugla kako se onako prelepa i nasmejana veseli sa stotinama onih lažnih, bogatih prijatelja, njegov stravični, decenijski bol i usamljenost su potpuno slomili njegov razum. Zaboravivši na apsolutno sva ona njena surova upozorenja i zabrane, on je onako drhtav, u svojoj prljavoj, mokroj i uflekanoj radničkoj kecelji polako i nesigurno izašao u tu blještavu, glavnu salu restorana. Koračao je potpuno hipnotisano prema njenom centralnom, svečanom stolu, pružajući te svoje uništene, žuljevite ruke u onoj najiskrenijoj, očajničkoj želji da makar samo jednom, pred smrt, zagrli svoju jedinu, otuđenu ćerku.
Kada je Jelena usred svog onog lažnog, bogataškog smeha iznenada ugledala tu staru, bednu i prljavu priliku kako joj prilazi pred svim njenim najvažnijim sponzorima, njeno lice se stravično zaledilo od sramote. Umesto da onako ljudski, hrabro i ponosno prizna celom tom okrutnom svetu ko je taj namučeni starac, ona je u toj jednoj jedinoj, ukletoj sekundi počinila onaj najsramniji, neoprostivi balkanski greh. Ustala je onako naglo, oborivši svoju kristalnu čašu, i onim najhladnijim, najsurovijim i najglasnijim tonom nazvala svog rođenog oca jednim najobičnijim, bolesnim i nasrtljivim uličnim fanom koji je opseda. Naredila je svom ogromnom, naoružanom privatnom obezbeđenju da tog “smrdljivog ludaka” istog trenutka grubo zgrabe za njegove mršave ruke i da ga bez milosti izbace direktno u onu najcrnju, ledenu i pljuskovitu noć.
Taj slomljeni, odbačeni i do kosti poniženi starac nije izgovorio apsolutno nijednu jedinu reč preokora, niti je na bilo koji način pokušao da se odupre tim surovim, grubim udarcima njenih telohranitelja. Njegovo prepuklo, napaćeno očinsko srce je u tom monumentalnom trenutku doslovno i bespovratno umrlo u njegovim grudima, shvatajući sa onom najstrašnijom, parališućom tugom da je njegova rođena krv zapravo postala bezdušni, neprepoznatljivi monstrum. Otišao je onako pognute glave, potpuno mokar i u najtežim suzama do svoje iznajmljene, mračne sobice, uzeo taj svoj stari, oštećeni kartonski kofer i uputio se peške prema onoj pustoj, međugradskoj autobuskoj stanici. Seo je na onu ledenu, mokru drvenu klupu ispod napukle nadstrešnice, čekajući onaj poslednji, noćni autobus za svoje prokišnjavo selo, dok ga je ona nemilosrdna, jesenja hladnoća polako i nečujno uspavljivala.
Sledećeg maglovitog i izuzetno hladnog jutra, lokalna policija je u Jeleninu blještavu, toplu vilu donela jednu stravičnu, službenu vest koja će zauvek i nepopravljivo uništiti taj njen savršeni, veštački izgrađeni raj. Saopštili su joj onako hladno i rutinski da je jedan stariji, nepoznati beskućnik preminuo od smrzavanja na peronu obližnje stanice, i da su u njegovom džepu pronašli samo jednu staru, izbledelu fotografiju nje kao male devojčice. Izuzetno iznervirana tim “nepotrebnim medijskim skandalom” koji bi mogao da naruši njen imidž, ona je onako bahato i besno otišla u tu sivu, hladnu gradsku mrtvačnicu kako bi preuzela te njegove bezvredne stvari. Inspektor joj je preko onog prljavog, metalnog šaltera predao samo taj njegov stari, kartonski kofer, gledajući je sa onim neobjašnjivim, dubokim prezirom koji ona u tom trenutku apsolutno nije mogla da razume.
Kada se konačno vratila u onaj svoj ogromni, luksuzni mermerni salon i onako sa neskrivenim gađenjem otvorila tu smrdljivu, prastaru bravu tog očevog kofera, njen stravični vrisak je pocepao tu prestoničku tišinu. Unutra se apsolutno nije nalazila nikakva stara, iscepana i prljava radnička odeća kako je ona to u svojoj oholoj, bahatoj glavi prvobitno i sa gnušanjem očekivala. Celokupna unutrašnjost tog bednog kofera bila je do samog vrha ispunjena hiljadama onih najpažljivije isečenih, sačuvanih novinskih članaka o apsolutno svakom, pa i onom najmanjem njenom muzičkom uspehu tokom te protekle decenije. Međutim, ono što je stravično i potpuno nepopravljivo slomilo njeno okamenjeno, arogantno srce nalazilo se na samom dnu tog kofera, uredno umotano u jednu najobičniju, providnu i požutelu plastičnu kesu iz lokalne prodavnice.
U toj kesi ležalo je na stotine onih zvaničnih, izbledelih bankovnih uplatnica koje su jasno i nedvosmisleno dokazivale ko je zapravo onaj čuveni, misteriozni anonimni donator koji je godinama finansirao njenu karijeru. Taj njen stari, prljavi otac, perač sudova kojeg je ona sinoć surovo izbacila na kišu, decenijama je uplaćivao apsolutno svaki svoj krvavo zarađeni, radnički dinar na račun njene prve produkcijske kuće. On je svesno i namerno izgladnjivao samog sebe do same ivice smrtonosne bolesti, spavajući u onoj ledenoj, memljivoj sobici bez grejanja, isključivo samo da bi ona mogla da kupi te svoje prve, preskupe haljine i snimi te svoje prve, slavne pesme. Njen celokupan, basnoslovno bogati i blještavi uspeh odjednom se pretvorio u onu najgoru, najcrnju i najodvratniju kosmičku iluziju, sagrađenu isključivo na smrskanim, krvavim leđima čoveka kojeg se ona javno i najsurovije stidela.
Srušila se onako celom svojom ogromnom, direktorskom i arogantnom težinom na svoja mermerna kolena direktno usred tog svog preskupog salona, vrišteći iz sve svoje nadljudske snage dok su joj glasne žice stravično i bolno pucale u grlu. Grčevito je zgrabila te stare, požutele uplatnice, pritiskajući ih onako očajnički i panično na svoje prebledelo, uplakano lice, gutajući onu najgorču, najotrovniju prašinu svog sopstvenog, decenijskog greha i nezamislivog neznanja. Tresla se u tom hladnom, luksuznom zatvoru kao ono najobičnije, preplašeno i potpuno nemoćno malo dete, moleći apsolutno svakog boga na nebu za makar samo jednu jedinu, nemoguću sekundu vremena da ga zagrli. Neka vam taj njen stravični, jecajući pad sa onih visokih estradnih oblaka pravo na mermerno dno uvek bude ona najsvetija opomena: najčistija roditeljska ljubav se vrlo često krije upravo u onim najprljavijim, odbačenim džepovima.
