Hladan, polirani mermer bolničkog poda klizio je pod njenim izlizanim vunenim čarapama dok su dva krupna radnika obezbeđenja nemilosrdno vukla bolesnu, uplakanu baku Milicu prema masivnim izlaznim vratima. Njena stara, krpena torba sa stvarima se rasula po podu, ali niko nije stao da je pokupi. Starica je molila, drhteći od bolova u grudima, ali stisak obezbeđenja je bio čvrst kao čelik.
“Ovo je privatna, elitna klinika, a ne svratište za sirotinju!” vrištala je surova doktorka Jelena, koračajući besno za njima u svojoj besprekorno beloj uniformi i cipelama koje su vredele više nego Miličina kuća. “Vaša operacija košta bogatstvo, a vi nemate ni za taksi! Kako ste uopšte ušle?! Neću da trošim resurse i kradem krevete mojim bogatim pacijentima zbog nekoga ko je očigledno nebitan! Napolje! Odmah!”
Klinika je bila oličenje luksuza. Mirisalo je na skupe osvježivače i dezinfekciona sredstva. Udobne fotelje u čekaonici, tiha muzika, i savremena oprema. Jelena je taj luksuz ljubomorno čuvala samo za one sa debelim novčanicima, a sirotinja poput Milice nije zasluživala ni da udahne taj vazduh.
Obezbeđenje je otvorilo vrata. Olujni, ledeni vetar i gusta mećava uleteli su u topli hol. Bez trunke sažaljenja, radnici su baku Milicu bukvalno bacili u dubok sneg ispred ulaza, dok joj je staračka kapa spala s glave. Doktorka Jelena je stajala na pragu, zlobno se smejući dok je posmatrala nemoćnu staricu kako se grči u snegu, pokušavajući da se digne na smrznutim rukama. “Neka ti sneg plati operaciju, bako!” viknula je Jelena i zalupila teška vrata za sobom.
Napolju je bilo neprijateljski hladno. Sneg je brzo prekrivao baka Milicu, koja je tiho plakala u ledenom mraku. U tom trenutku, uz stravičnu škripu kočnica i zaslepljujuća svetla, pred sam ulaz klinike uleteo je masivni, crni “Majbah” zatamnjenih stakala. Auto je bio toliko nov da je na njemu još uvek bilo zaštitne folije, prkoseći oluji.
Vrata su se otvorila i iz auta je izašao Vuk, najmlađi i najmoćniji investitor u državi, čovek od čijeg je potpisa drhtalo celo zdravstvo. Nosio je skupoceni, vuneni kaput, a u rukama je čvrsto držao crnu kožnu aktovku. Tog jutra je došao da potpiše kupovinu cele te bolnice i da postane njen novi, apsolutni vlasnik.
Čim je Vuk kročio na sneg, njegov pogled je pao na staricu u snegu. Prepoznao je to lice. Lice koje mu je pre dvadeset godina, kada je bio niko i ništa, gladan i promrzao na ulici, dalo poslednji komad hleba i toplo ćebe. Vuk je zanemeo, a kožna aktovka sa milionima mu je izletela iz ruku, padajući mid-air u sneg, neotvorena.
Jelena, koja je čula škripu guma, istrčala je napolje, prebledevši kad je ugledala Vuka, ali je brzo razvukla lažni, usiljeni osmeh. “Gospodine Vuk! Oprostite molim vas na ovom prizoru, ova baka je klošar i upravo sam je izbacila, ne znam kako je ušla, unutra je sve spremno za potpisivanje…”
Vuk je nije ni čuo. Čovek od koga je drhtalo celo zdravstvo pao je na kolena u duboki sneg. Skinuo je svoj skupoceni kaput i pažljivo, kao da je od kristala, umotao baku Milicu u njega. “Bako…” prošaputao je Vuk, dok su mu suze kretale niz lice, gledajući u staricu koja ga je u šoku posmatrala. Zatim se okrenuo prema zgranutoj doktorki Jeleni, a pogled mu je bio hladniji od snega koji je pljuštao, i izgovorio samo jednu rečenicu koja joj je uništila karijeru i život.
Vuk je polako ustao iz snega, držeći bolesnu baku Milicu čvrsto u naručju, kao da je najdragoceniji teret na svetu. Njegov skupoceni kaput, sada natopljen snegom i blatom, štitio je krhko telo starice od ledenog vetra. Okrenuo se prema doktorki Jeleni, a u njegovim očima nije bilo besa, već smrtonosna, ledena mirnoća koja je bila strašnija od bilo kakvog urlanja.
“Rekli ste da je ona nebitna, Jelena?” upitao je Vuk, a glas mu je bio tih, ali je svaka reč odzvanjala na pustom, zavejanom parkingu klinike. “Rekli ste da njena operacija košta bogatstvo i da nema čime da plati?”
Jelena je prebledela, pokušavajući da spoji rečenice. Njen savršeni svet lažnog sjaja i bogatih pacijenata rušio se pred njenim očima. “Gospodine Vuk… ja… ja nisam znala da je ona vaša… rođaka. Mislila sam da je prosjakinja, pravila je nered u holu…” mucala je doktorka, dok su joj se usne tresle od straha.
Vuk se blago nasmešio, ali taj osmeh nije dopirao do njegovih očiju. “Ona nije moja rođaka, Jelena. Ona je razlog zašto ja danas stojim ovde. Pre dvadeset godina, kada sam bio gladno siroče na ulici, promrzao i odbačen od svih, ova žena mi je dala poslednji komad hleba i svoje jedino ćebe. Nije me pitala ko sam, niti koliko novca imam. Dala mi je život.”
U tom trenutku, obezbeđenje koje je malopre grubo izbacilo baku Milicu, stajalo je po strani, pognutih glava, ne usuđujući se da pogleda Vuka u oči. Gosti klinike, koji su čuli buku, počeli su da se okupljaju na prozorima, posmatrajući dramu u snegu.
“Ova klinika od jutros pripada meni,” nastavio je Vuk, fiksirajući Jelenu pogledom. “A moje prvo pravilo kao vlasnika je – ljudskost pre profita. Vi, Jelena, niste doktorka. Vi ste monstrum u belom mantilu koji je zaboravio osnovnu zakletvu. Vaša karijera u medicini je večeras završena. Otpušteni ste, istog ovog sekunda, bez otpremnine i bez preporuke. Pobrinuću se da vaše ime bude sinonim za sramotu u celom zdravstvu.”
Jelena je briznula u plač, padajući na kolena u sneg, moleći za milost, ali Vuk je više nije ni gledao. Okrenuo se prema zbunjenom obezbeđenju. “Unesite baku Milicu unutra. Smestite je u predsednički apartman. Pripremite najbolji tim hirurga. Njena operacija počinje odmah, i ja ću lično platiti svaki fening, desetostruko.”
Vuk je uzeo svoju kožnu aktovku iz snega, ne mareći za milione koji su bili unutra, i ušao u kliniku, ostavljajući iza sebe zavejanu Jelenu koja je u suzama shvatala surovu istinu – da se karma ne plaća novcem, već obrazom, i da dobročinstvo, ma koliko staro bilo, uvek nađe način da ti spasi život u najtežoj noći.
