Baka Draginja je bila žena čije je lice nosilo mapu najtežih životnih tuga. Otkako joj je suprug preminuo, ostala je potpuno sama u staroj, oronuloj kući na samom kraju sela, tamo gde se put pretvarao u blatnjavu stazu, a šuma gutala svetlost. Nije imala dece da je obiđu, ni rodbine da joj otvori škripavu kapiju. Njen jedini prozor u svet bio je stari radio i plamen u “smederevcu” uz koji je provodila duge, usamljene zimske noći, preživljavajući od mizerne poljoprivredne penzije.
Te prestupne godine, decembar je pokazao svoje najokrutnije zube. Sneg je napadao do kolena, a severac je fijukao kroz napukle prozore njene kuće. Draginja je te noći sedela uz šporet, pletući vunene čarape za koje ni sama nije znala kome će ih pokloniti, kada je kroz zavijanje vetra začula tup, neobičan zvuk sa drvenog trema. Neko je hodao po njenoj verandi. U selu u kom su lopovi često koristili noć da opljačkaju bespomoćne starce, taj zvuk je ledio krv u žilama.
Draginja, iako krhka i bolesna, nije bila kukavica. Uzela je stari očev drveni štap iz ugla sobe, navukla pleteni šal preko ramena i polako, ne paleći svetlo, otvorila teška ulazna vrata. Svetlost bledog meseca obasjala je trem. Tamo, u samom uglu, pored stare klupe, čučala je mala, mršava prilika. Nije to bio nikakav opasan razbojnik. Bio je to dečak, ne stariji od dvanaest godina, prljav, mokar do gole kože, koji je u svojim drhtavim rukama čvrsto stezao teške, radničke zimske čizme njenog pokojnog muža, koje je ona tog jutra ostavila napolju da se provetre.
Kada je dečak ugledao staricu sa štapom na vratima, od straha je ispustio jednu čizmu i pao na kolena u sneg koji je navejao na trem. “Nemojte… molim vas, nemojte zvati policiju,” mucao je dečak, dok su mu suze mešale sa otopljenim snegom na prljavom licu. Njegove stare, iscepane platnene patike bile su potpuno natopljene i zaleđene, a prsti na rukama su mu bili modri od promrzlina. Bio je gladan, odbačen od sveta i smrznut, u očajničkoj potrazi za nečim što će mu sačuvati prste na nogama.
Svaki drugi čovek u selu bi zgrabio dečaka za uvo, pretukao ga ili odmah pozvao stražare. Ali Draginja je spustila drveni štap. U onim preplašenim, plavim dečačkim očima nije videla lopova; videla je dete koje život nemilosrdno šiba. Nije rekla ni reč. Samo je prišla, podigla onu ispuštenu čizmu, uhvatila dečaka za njegovu ledenu ruku i blago ga povukla unutra, u toplotu svoje stare kuće. Dečak je drhtao, očekujući udarce, ali udarci nikada nisu došli.
Draginja ga je posadila na staru drvenu stolicu tik uz furunu. Skinula mu je one mokre, zaleđene krpe sa nogu, donela lavor tople vode i svojim naboranim, staračkim rukama oprala njegova promrzla stopala. Zatim mu je navukla najdeblje vunene čarape koje je upravo isplela. Skuvala mu je čaj od lipe i iznela pred njega sve što je imala u kući – komad domaćeg sira i toplu lepinju. Dečak je jeo halapljivo, jecajući iz dubine duše, dok ga je ona blago milovala po kosi, kao da je njen rođeni unuk.
Kada je došlo vreme da ide, Draginja mu je obula one teške, muške čizme. Bile su mu prevelike, ali su bile suve i tople. A onda je uradila nešto što je dečaka zauvek slomilo. Zavukla je ruku u džep svoje stare kecelje, izvadila celu svoju mesečnu penziju – nekoliko zgužvanih novčanica – i stavila ih u njegov džep. “Ovo ti nije za krađu, sine,” rekla je blago, gledajući ga pravo u oči. “Ovo ti je da kupiš knjige i hleb. Obećaj baki da ćeš izrasti u poštenog čoveka, da nikada više nećeš morati da posegneš za tuđim.” Dečak ju je zagrlio, zaplakao na njenim grudima i nestao u snežnoj noći, noseći sa sobom lekciju koja se ne uči ni na jednom fakultetu na svetu.
Dvadeset teških godina prošlo je od te zime. Draginja je dočekala duboku, tešku starost. Telo ju je izdalo, a srce je počelo da otkazuje. Jednog tmurnog jesenjeg jutra, Hitna pomoć ju je pod rotacijom dovezla u veliku beogradsku bolnicu. Bila je potpuno sama, u staroj, izbledeloj spavaćici, bez novca za mito i bez rodbine da digne glas za nju. Zbog gužve i nedostatka kreveta, ostavili su je na nosilima u hladnom, promajnom bolničkom hodniku. Satima je ležala tamo, trpeći strašne bolove, dok su lekari i sestre prolazili pored nje okrećući glavu, žureći kod pacijenata koji su imali dubok džep. Otpisali su je.
A onda su se na kraju dugačkog hodnika začuli teški, odsečni koraci. Bio je to doktor Marko, novi, neverovatno strogi načelnik hirurgije, čovek pred kojim je drhtala cela bolnica. Išao je ka operacionoj sali u pratnji svojih asistenata, gledajući u izveštaje. Prolazeći pored onih zaboravljenih nosila u hodniku, krajičkom oka je video staricu kako se trese od zime. Zastao je, prekinuvši asistente u pola rečenice. Prišao je nosilima i uzeo njen zdravstveni karton koji je visio sa strane. Kada je pročitao ime “Draginja Savić” i video to umorno, poznato naborano lice, onaj strogi, nedodirljivi doktor, pred kojim su svi stajali mirno, ispustio je fasciklu iz ruku. Zvuk papira koji su se rasuli po pločicama odjeknuo je hodnikom…
Zvuk papira koji su se rasuli po hladnim, belim pločicama odjeknuo je bolničkim hodnikom poput pucnja. Asistenti i medicinske sestre su zastali u šoku, ne shvatajući šta se dešava sa njihovim strogim, uvek smirenim načelnikom. Doktor Marko, čovek koji je dnevno spašavao desetine života i pred kojim su drhtali svi stažisti, stajao je potpuno paralisan iznad onih starih, škripavih bolničkih nosila. Njegove oči, uvek fokusirane i hladne, sada su bile ispunjene suzama koje više nije mogao da zadrži.
Polako, kao da prilazi najvećoj svetinji, Marko je napravio korak napred. Nije mario za to što su ga gledali pacijenti i osoblje. Nije mario za svoj ugled strogog šefa hirurgije. Njegova kolena su popustila. Visoki, moćni doktor u besprekorno čistom belom mantilu pao je na kolena nasred onog prljavog, promajnog hodnika, tačno pored starice koju su svi ostali otpisali i ostavili da umre.
Zgrabio je njenu hladnu, izboranu ruku i prislonio je na svoje lice. “Baka Draginja…” prošaputao je, a glas mu se slomio u nezaustavljiv jecaj. “Baka Draginja, molim te, otvori oči. Ja sam… ja sam tu.”
Draginja je, uz teške muke, polako otvorila svoje umorne kapke. Kroz maglu bolova i starosti, videla je čoveka u belom mantilu kako plače nad njom. Nije ga prepoznala. Nije razumela zašto jedan takav gospodin kleči pred siroticom sa sela. “Doktore… boli me, pustite me da umrem na miru, nemam ja para za lečenje,” jedva je izustila, pokušavajući da povuče svoju slabašnu ruku.
Marko je odmahnuo glavom, brišući suze rukavom svog skupog mantila. “Decembar, pre dvadeset godina, baka Draginja,” izgovorio je, gledajući pravo u njene oči. “Sneg do kolena. Dečak koji vam je na tremu krao čizme pokojnog muža. Dečak čije ste ledene noge oprali u lavoru, kome ste obuli najtoplije čarape i dali poslednji dinar od penzije. Rekli ste mi da izrastem u poštenog čoveka i da više nikada ne ukradem.”
Draginjine oči su se raširile. Dah joj je zastao u usahlim grudima. Gledala je u to ozbiljno, muško lice, tražeći u njemu one iste, preplašene plave dečačke oči iz ledene noći. Kada je shvatila da pred njom kleči onaj isti, promrzli dečak sa trema, suze su joj potekle niz izborano lice. Podigla je svoju drhtavu ruku i nežno ga pomilovala po obrazu. “Izrastao si, sine moj… izrastao si u velikog čoveka,” prošaputala je, i u tom trenutku izgubila svest od iscrpljenosti.
Marko je istog sekunda skočio na noge. Više nije bio dečak koji plače, bio je načelnik hirurgije koji komanduje. Okrenuo se prema svojim zgranutim asistentima i sestrama koje su do malopre ignorisale staricu. “Šta gledate?! Odmah je prebacite u najbolji apartman na intenzivnoj nezi! Spremite glavnu operacionu salu, odmah!” zagrmeo je Marko, a glas mu je odzvanjao hodnicima. “Ja je lično operišem! Ako joj dlaka s glave zafali, svi do jednog ćete leteti na ulicu!”
Osoblje je u panici potrčalo. Nosila su munjevitom brzinom prebačena u salu. Operacija je trajala satima, bila je teška i rizična, ali Markove ruke, vođene onom istom ljubavlju kojom su nekada bile ugrejane, nisu zadrhtale ni na milimetar. Uspeo je. Izvukao ju je iz samih kandži smrti. Narednih nedelja, spavao je na stolici pored njenog kreveta, lično je hranio i brinuo se o njoj onako kako se ni rođeni sinovi ne brinu o majkama.
Kada se Draginja konačno oporavila, Marko nije dozvolio da se vrati u onu staru, hladnu kuću na kraju sela. Izveo ju je iz bolnice pod ruku i odveo je pravo u svoj topli, veliki beogradski dom. “Od danas, vi ste moja majka,” rekao joj je dok su ulazili u kuću. Draginja je te decembarske noći izgubila stare muške čizme i jednu mizernu penziju, ali je svojim čistim srcem kupila životni spas i ljubav koja je bila veća od celog sveta.
