Otkako je Lukina majka prerano sklopila oči, toplina je zauvek napustila njihovu staru porodičnu kuću na kraju sela. Luka je bio tek uplašeni dečak kada je njegov otac Rade, čovek slomljen tugom i iscrpljen teškim radom na strugari, odlučio da se ponovo oženi. U kuću je doveo Vesnu, ženu hladnog pogleda koja je sa sobom povela i svoja dva sina iz prethodnog braka. Rade je mislio da će Vesna doneti red i majčinsku ruku u kuću, ali je umesto toga, preko praga preveo pravog dželata za svog rođenog sina.
Od prvog dana, Vesna je jasno stavila do znanja ko je gazda. Svoju decu je obasipala pažnjom, oblačila im najbolju odeću i davala im najveće sobe, dok je Luku tretirala gore nego psa lutalicu. Izbacila ga je iz njegove dečije sobe i smestila ga u staru, hladnu šupu iza kuće, gde je duvala promaja i gde su noći bile ledene. Luka je morao da radi sve najteže fizičke poslove oko kuće, od cepanja drva do čišćenja štale, dok su njeni sinovi po celi dan sedeli u toploj sobi i igrali se.
Najteže i najsurovije poniženje odigravalo se svakog jutra za kuhinjskim stolom. Svaka zora u kući mirisala je na sveže pečeno testo. Vesna bi ustajala rano i za svoju decu mesila tople, mekane, domaće pogače. Taj predivni miris bi budio Luku u onoj ledenoj šupi, stežući mu gladan stomak. Kada bi ušao u kuhinju, smrznut i garav od posla, Vesnini sinovi bi već uveliko jeli vruću pogaču sa kajmakom i pili toplo mleko, smejući se njegovoj pocepanoj odeći.
Za Luku, nikada nije bilo tople pogače. Vesna bi ga sa prezirom pogledala, pokazala prstom na kraj stola i bacila mu komad najtvrđeg, bajatog hleba, starog po nekoliko dana. “Jedi to, parazitu, za bolje i nisi. Ko ne donosi pare u kuću, taj ne jede toplo,” govorila bi mu kroz zube. Taj hleb je često bio toliko skamenjen da je Luka morao da ga umače u hladnu vodu kako ne bi polomio zube pokušavajući da ga pregrize. Žvakao je tu gorčinu natopljenu sopstvenim suzama, gutajući svaki zalogaj kao živi pesak.
Ali ono što je Luku bolelo više od gladi i zime, bio je njegov otac. Rade je sedeo za tim istim stolom. Rade je gledao kako mu žena hrani tuđu decu toplom pogačom, a njegovog rođenog sina skamenjenim, bajatim hlebom. Rade je gledao i – ćutao. Nikada nije podigao glas. Nikada nije udario šakom o sto da zaštiti svoje dete. Samo bi oborio pogled ka podu, žurno pojeo svoj doručak i sa teškim kašljem izašao iz kuće put strugare, radeći duple smene.
Godine su prolazile, a Lukina tuga se polako, ali sigurno, pretvarala u duboku, crnu mržnju prema rođenom ocu. Počeo je da ga prezire. Mislio je da je Rade najgora kukavica na svetu, čovek bez kičme koji je dozvolio da ga zla žena potpuno zarobi i uništi mu dete. Luka se zarekao da će, onog dana kada napuni osamnaest godina, spakovati svoje stvari i zauvek otići iz te proklete kuće, ostavljajući oca da istrune sa tom vešticom koju je izabrao umesto njega.
Kada se približio taj dugo čekani, osamnaesti rođendan, situacija u kući je postala još mračnija. Rade se teško razboleo. Godine udisanja strugotine i teškog fizičkog rada uništile su mu pluća. Pao je u krevet, bled i iscrpljen, dišući na jedva pola kapaciteta. Vesna je odmah preuzela apsolutnu kontrolu nad svim, vičući na Luku i optužujući ga da on treba da ide da nadniči po selu sada kada “onaj njegov beskorisni otac” leži u krevetu. Luka je samo odbrojavao dane do punoletstva.
Osvanulo je to maglovito, novembarsko jutro. Lukin osamnaesti rođendan. Po nekoj dečijoj naivnosti, duboko u sebi se nadao da će se makar tog dana, makar tog jednog jedinog jutra, stvari promeniti. Nadao se da će Vesna imati gram duše i dati mu makar krišku one meke, tople pogače čiji se miris ponovo širio kućom. Ušao je u kuhinju. Vesna je vadila vrelu, rumenu tepsiju iz rerne, dok su njeni sinovi već držali noževe u rukama. Rade je, uz teške muke, ustao iz kreveta i sedeo u uglu kuhinje, znojav i bled, jedva se držeći na nogama.
Kada je ugledala Luku, Vesna se zlokobno nasmejala. Nije mu čestitala. Samo je uzela jedan izrazito tamni, neopisivo tvrdi komad hleba, oblikovan kao tvrda grudva, i bacila ga pred Luku tako snažno da je odskočio od stola. “Evo ti, punoletan si. Nažderi se i mrš u šumu po drva,” prosiktala je. Luka je pogledao taj kamen od hleba. Zatim je pogledao u oca. Rade je oborio glavu, a niz njegovo izborano lice skliznula je jedna teška suza. U Luki je tada nešto puklo. Trpeo je osamnaest godina. Zgrabio je onaj skamenjeni, crni hleb sa stola, podigao ga visoko iznad glave i sa suzama punim čistog, neobuzdanog besa, iz sve snage ga tresnuo o stari, hrastovi sto ispred maćehe.
Udarac je odjeknuo kuhinjom kao pucanj iz puške. Umesto da se samo odbije o drvo, onaj crni, skamenjeni hleb se uz tup tresak rasprsnuo na dve polovine. Iz njegove tamne, šuplje unutrašnjosti, pravo na stari hrastov sto, pred zgranutim očima zle Vesne i njenih sinova, ispali su debeli, gumicama uvezani svežnjevi novčanica, pažljivo umotani u providni najlon. Bilo je tu na hiljade evra, zgužvanih i upakovanih tako da stanu u koru.
Vesni je istog trenutka ispao nož iz ruke. Njena deca su zanemela, gledajući u ono bogatstvo razbacano po stolu. Zidovi su se zavrteli oko Luke. Zureći u te pare, skrivene u najgorem, bajatom hlebu kojim je godinama lomio zube i zbog kog je mrzeo ceo svet, nije mogao da dođe do daha.
A onda se iz ugla kuhinje začuo hrapav, slabašan glas njegovog bolesnog oca. Rade se, držeći se za zid, polako ispravio na svojim nesigurnim nogama.
“Srećan ti osamnaesti rođendan, sine moj,” progovorio je Rade, a niz njegovo sivo, iscrpljeno lice lile su suze. “Sada si konačno slobodan. Uzmi to i idi odavde.”
Luka ga je pogledao, potpuno prestravljen i zbunjen. “Tata… šta je ovo? Odakle ovo u mom hlebu?” mucao je dečak, drhteći celim telom.
Rade je duboko udahnuo, boreći se sa uništenim plućima. “Sve ove godine si mislio da sam kukavica, sine. Znam da jesi. Znam da si me mrzeo što ćutim dok te ona hrani ostacima,” rekao je otac, pokazujući drhtavim prstom na prebledelu Vesnu. “Ali morao sam. Da sam ti dao ijedan dinar, ona bi ti ga otela. Uzimala mi je svaku platu, kontrolisala svaki moj korak. Zato sam godinama radio duple smene na strugari u tajnosti. Svaku krvavu dnevnicu koju sam sakrio, noću sam krišom pekao i zašivao u taj tvrdi hleb… jer sam znao da je to jedina stvar u ovoj prokletoj kući koju ona i njena deca nikada neće poželeti da pipnu.”
Vesna je zinula od šoka. Pokušala je instinktivno da pruži ruku ka novcu na stolu, ali je Luka u sekundi zgrabio stolicu i zagrmeo tako snažno da su se prozori zatresli: “Samo pipni, polomiću ti obe ruke!” Njegov glas više nije bio glas uplašenog dečaka, već glas zrelog muškarca koji je upravo shvatio veličinu očeve žrtve.
Luka je bacio onaj tvrdi hleb, pao na kolena pred svojim bolesnim ocem i počeo gorko da jeca, ljubeći njegove žuljevite, umorne ruke. “Oprosti mi, tata… molim te, oprosti mi što sam sumnjao u tebe!” vrištao je Luka kroz suze, grleći čoveka koji je svesno žrtvovao svoj ugled u očima rođenog sina, samo da bi mu obezbedio budućnost. Rade ga je pomilovao po kosi, jedva se osmehujući. Nije mu trebao oprost; očinska ljubav ne traži izvinjenja.
Tog istog jutra, Luka je pokupio svoje stvari. Nije otišao sam. Uzeo je svoj krvavo zarađeni novac, podigao oca na ruke, izneo ga iz te ledene kuće i zauvek zalupio vrata pred Vesnom i njenom pohlepom. Kupio je malu, toplu kuću u gradu, gde je svakog jutra, dok je Rade ležao u čistom i toplom krevetu, Luka ustajao prvi. I svako jutro, bez izuzetka, na stolu je svog oca čekala najmekša, topla domaća pogača, umešena isključivo od ljubavi i zahvalnosti.
