Deset godina smo živeli bez struje u trošnoj kući koja je prokišnjavala. Moja majka je radila u nadnici od jutra do sutra, a naš dom je bio hladan i mračan čim bi sunce zašlo. Za malu Milicu, noć je značila kraj svega, jer u kući nije bilo ni za sveću, a kamoli za sijalicu. Dok su njeni vršnjaci u toplim sobama gledali televiziju i pisali domaće zadatke pod svetlom stonih lampi, Milica je svako veče oblačila svoj stari, preveliki džemper, uzimala sveske i izlazila napolje u ledenu noć.
Njena jedina učionica bio je hladni beton ispod jedine ispravne ulične lampe u toj siromašnoj radničkoj mahali. Sedela bi na staroj drvenoj gajbici, umotana u izbledelo ćebe, i satima čitala debele knjige. Vetar joj je ledio prste, a slova su se mutila pred očima od umora i zime, ali njen inat je bio jači od svake bede. Znala je da je obrazovanje njena jedina karta za izlazak iz tog pakla siromaštva u kojem je njena porodica generacijama tavorila.
Najteže od svega bilo je trpeti glad. Na samo pedeset metara od njene ulične lampe nalazila se mala, seoska pekara iz koje se svake noći, pred zoru, širio opojni miris svežeg hleba i peciva. Taj miris je bio prava tortura za njen prazan stomak. Milica bi gutala pljuvačku, stezala kaiš na starim pantalonama i pokušavala da se fokusira na matematičke zadatke, dok su joj se od gladi priviđale tople kifle i hleb.
Vlasnik te pekare bio je stari majstor Ilija, čovek namrgođenog lica, ali duše meke kao testo koje je mesio. Ilija je noćima kroz brašnjavi prozor svoje radnje posmatrao tu malu devojčicu kako se smrzava ispod lampe. Nije bio čovek od velikih reči, a znao je da je sirotinjski ponos često tvrdoglaviji od samog čoveka. Nije želeo da je uvredi otvorenim sažaljenjem i milostinjom, pa je smislio način kako da joj pomogne a da joj ne ukalja dostojanstvo.
Jedne ledene januarske noći, Ilija je izašao iz pekare noseći papirnu kesu iz koje se pušilo. Prišao je Milici, nakašljao se da sakrije emociju i grubo spustio kesu pored njenih knjiga. “Slušaj, mala,” rekao je namrgođeno, “radnici su mi greškom ispekli više ovih kifli sa sirom i pogačica. Ako ovo ne pojedeš, moraću da bacim svinjama ujutru. I evo ti ove sveće, nestalo nam struje u magacinu pa su ostale, samo mi smetaju tamo, pa ti vidi šta ćeš s njima.”
Od te noći, papirna kesa sa toplim pecivom i debelim svećama postala je Miličina svakodnevica. Ilija je godinama izmišljao razne izgovore – te su kifle malo zagorele, te je pogrešio recept, te mu je ostao višak – samo da bi nahranio to gladno dete. Zahvaljujući njegovom hlebu, Milica je preživela najteže zime, završila školu sa svim peticama i dobila stipendiju za Pravni fakultet u velikom gradu. Tog dana kada je odlazila, Ilija joj je tiho tutnuo u ruku još jednu kesu punu peciva, okrenuo glavu i vratio se svom poslu.
Prošlo je trideset dugih godina. Milica je svojim krvavim radom i oštrim umom postala jedan od najmoćnijih i najprestižnijih advokata u državi. Njene kancelarije su bile u staklenim zgradama, a njeni klijenti najbogatiji ljudi u zemlji. Sa druge strane, vreme i loši ljudi nisu štedeli starog pekara. Ilija je, u svojoj naivnoj dobroti, potpisao kao žirant kredit jednom lažnom prijatelju koji je sa novcem pobegao u inostranstvo. Dugovi su pali na starčeva leđa, a bankarske kamate su proždrale sve što je celog života gradio.
Došao je dan konačne naplate. Sudski izvršitelji, u pratnji bahatih bankarskih advokata, stigli su ispred Ilijine pekare da promene brave i oduzmu mu jedino što je imao. Stari pekar je stajao ispred svojih vrata, pognut, obrisavši ruke o brašnjavu kecelju poslednji put. Suze su tekle niz njegovo izborano lice dok je gledao kako pripremaju katanac za mesto gde je proveo svoj vek i prehranio tolike ljude. Komšije su nemo stajale, niko nije smeo da se suprotstavi surovom zakonu i moćnim uticajima banke.
Izvršitelj je upravo pružio Iliji papir o oduzimanju imovine da ga potpiše i preda ključeve, kada se uz škripu guma ispred pekare zaustavio najnoviji, luksuzni crni automobil. Vrata su se naglo otvorila, a iz kola je izašla žena u besprekornom, strogom poslovnom odelu, držeći kožnu aktovku. Njene potpetice su oštro udarale o asfalt dok je odlučnim, nezaustavljivim korakom prilazila izvršiteljima. Ilija je podigao umorne oči, ni u ludilu ne prepoznajući u toj moćnoj, hladnoj ženi onu istu promrzlu devojčicu koja je nekada učila ispod ulične lampe.
Milica je prišla pravo starom Iliji u trenutku kada je on drhtavom, brašnjavom rukom prinosio olovku onom sramnom papiru. Bez ijedne reči, njena negovana ruka je zgrabila taj dokument sa sudskim pečatom i iscepala ga na pola pred zaprepašćenim izvršiteljima. Advokat banke, mlad i arogantan čovek u uskom odelu, odmah je povisio ton, preteći policijom i hapšenjem zbog ometanja pravde. Milica se samo hladno nasmejala, otvorila svoju kožnu aktovku i izvadila fasciklu sa crvenim pečatom Vrhovnog suda.
“Kolega, pre nego što pozovete policiju, savetujem vam da proverite koga pokušavate da izbacite na ulicu nezakonitim ugovorom”, izgovorila je Milica tonom od kog se ledila krv u žilama. Zatim je izgovorila svoje ime. Advokatu banke je olovka bukvalno ispala iz ruke. Pred njim je stajala žena čije ime je značilo strah i trepet u svakoj sudnici u državi. Milica mu je bacila pred noge dokumentaciju koja je dokazivala da je dug zastareo, da su kamate bile zelenaške i nelegalne, i da banka nema apsolutno nikakvo pravo na Ilijinu imovinu.
“Imate tačno deset sekundi da pokupite ove svoje iscepane papire i da nestanete iz ove ulice, pre nego što vas lično tužim za pokušaj iznude i uništavam vam karijeru do kraja nedelje”, prosiktala je Milica. Sudski izvršitelji i bankarski advokat se nisu okrenuli ni da kažu doviđenja. Seli su u svoj automobil i pobegli, ostavljajući meštane u potpunom šoku i tišini.
Kada je prašina za njima pala, Milica se okrenula prema starom pekaru. Sva ona hladnoća i oštrina najmoćnijeg advokata u državi istopila se u jednoj sekundi. Njene oči su se napunile suzama. Ilija je i dalje stajao zbunjen, držeći onu svoju staru kecelju, ne shvatajući zašto ga je ova moćna gospođa spasila sigurnog ponora. Milica mu je prišla, uhvatila njegove grube, radničke ruke i tiho izgovorila: “Jesu li vam i jutros radnici greškom ispekli malo više onih kifli sa sirom, majstor Ilijo? Meni je ostalo još samo malo da pročitam, a sveća mi je dogorela.”
Iliji su kolena zaklecala. Kroz maglu godina i bora, u očima ove prelepe, moćne žene prepoznao je onaj isti, prkosni i gladni pogled male devojčice ispod ulične lampe. Nije mogao da progovori, samo je briznuo u plač, a Milica ga je zagrlila pred celom ulicom, nimalo ne mareći što joj skupoceni sako postaje beo od njegovog brašna.
“Nisi ti meni dao samo višak hleba, čika Ilijo”, govorila je Milica kroz suze, dok je ulica aplaudirala. “Ti si mi dao snagu da preživim. Da nije bilo tvoje pekare, ja bih se smrzla u onom mraku.” Tog istog dana, Milica je svojim novcem potpuno renovirala Ilijinu pekaru, a na njeno ime je prebacila vlasništvo kako joj više niko nikada ne bi mogao prići. Svetlo sa ulice možda jeste odavno ugašeno, ali dobrota jednog pekara pretvorila se u štit koji nijedna banka i nijedna sila na ovom svetu nije mogla da probije. Pravda uvek nađe svoj put, a svaki komad hleba dat od srca, vrati se onome ko ga je dao kada mu najviše treba.
