Da bih mojoj Jeleni platio prvu godinu medicine u Beogradu, teška srca sam prodao staru dedinu harmoniku, moju jedinu ljubav i utehu u teškim danima. Dragan je bio čovek čije su ruke bile grube od fabričkih mašina, ali čija je duša bila meka kao pamuk. Rano je ostao udovac i ceo svoj svet je sveo na dva mala, ali beskrajno važna stuba: svoju ćerku Jelenu, pametnu i vrednu devojku, i staru, ručno rađenu harmoniku sa sedefastim dirkama koju mu je otac ostavio u amanet na samrtnoj postelji.
Ta harmonika nije bila samo obično drvo i meh; ona je bila srce te male, siromašne kuće. Dragan ju je uzimao u ruke na svaku slavu, na svaki rođendan, a najčešće u onim dugim, usamljenim zimskim noćima kada bi tuga za pokojnom ženom postala preteška. Zvuk te harmonike lečio je njegove rane i uveseljavao celo susedstvo. Jelena je odrastala uz te melodije, znajući da njen otac možda nema milione da joj pruži, ali ima srce koje kuca samo za nju i prste koji stvaraju magiju.
Kada je Jelena završila gimnaziju kao vukovac, njena najveća želja bila je da upiše Medicinski fakultet u Beogradu. Prijemni je položila briljantno, ali je zbog ogromne konkurencije ostala ispod crte za budžet. Radost se u sekundi pretvorila u očaj. Draganova fabrička plata, koja je ionako stalno kasnila, nije mogla da pokrije ni deo ogromne školarine, a kamoli skupe knjige, kiriju i život u velikom gradu.
Dragan je danima radio duple smene, istovarao gajbe na pijaci vikendom i pokušavao da pozajmi novac od rodbine, ali su vremena bila teška za sve. Jedne večeri, vraćajući se slomljen od umora, zatekao je Jelenu kako tiho plače u svojoj sobi, pakujući svoje medicinske knjige u staru kartonsku kutiju, potpuno pomirena sa sudbinom da od njenog sna neće biti ništa. Taj prizor je Draganu rascepio srce na pola. Shvatio je da kao otac nema pravo na predaju.
Sledećeg jutra, dok je Jelena bila u gradu, Dragan je otvorio stari ormar. Kleknuo je pred njim i drhtavim rukama izvukao tešku, plišanu kutiju. Otvorio je poklopac i poslednji put prešao hrapavim prstima preko onih prelepih, sedefastih dirki. Nije odsvirao ni ton, plašeći se da će se predomisliti ako čuje onaj poznati, topli zvuk. Zakovčao je kutiju, obrisao jednu jedinu suzu koja mu je pala na rever starog sakoa i odneo harmoniku kod poznatog kolekcionara instrumenata u susednom gradu.
Vratio se kući sa kovertom punom novca, dovoljnim da plati prvu godinu fakulteta i obezbedi Jeleni krov nad glavom u Beogradu. Kada joj je predao pare, slagao je, ne trepnuvši, da mu je direktor fabrike odobrio poseban, dugoročni kredit za školovanje dece radnika. Jelena ga je grlila i ljubila, plačući od sreće, potpuno nesvesna da je njen otac tog jutra, u onoj staroj plišanoj kutiji, prodao jedini komad sopstvene duše koji mu je preostao.
Godine su prolazile, a kuća je utihnula. Na svakoj slavi i porodičnom okupljanju, rodbina bi tražila od Dragana da uzme harmoniku i razveseli ih kao nekad. On bi uvek nalazio izgovore – govorio je da ga je stisla reuma, da su mu se prsti ukočili od fabričkih mašina, ili bi jednostavno slagao da je instrument na dugoj popravci kod majstora jer je meh popucao. Svaki put kada bi na radiju čuo zvuk harmonike, brzo bi menjao stanicu, gutajući knedlu veličine oraha i krijući pogled od sveta.
Jelena je opravdala svaku njegovu suzu. Završila je medicinu u roku, postala cenjen lekar, a onda upoznala i čoveka svog života, mladog inženjera Marka. Došao je dan njene svadbe. U prelepo okićenom restoranu, okružen stotinama zvanica, Dragan je stajao u svom najboljem odelu, ponosniji nego ikada. Gledao je svoju ćerku u venčanici, blistavu i srećnu, svestan da se svaka njegova muka, svaka prećutana bol i svaki žulj na rukama isplatio milion puta.
Atmosfera u restoranu je bila na vrhuncu, gosti su pevali i igrali, a Dragan je sa osmehom posmatrao slavlje iz prikrajka. Iznenada, Jelena je prišla muzičarima i dala im znak rukom. Muzika je naglo stala, a bubnjar je dao kratak, svečani tuš. Restoranom je zavladala potpuna tišina. Jelena je uzela mikrofon u ruke i okrenula se tačno prema stolu za kojim je sedeo njen otac. Dragan se zbunjeno ispravio u stolici, osetivši kako mu srce ubrzava ritam, ne sluteći kakav mu se emotivni uragan upravo sprema.
„Danas svi vidite doktorku Jelenu, ali ja želim da vam pokažem čoveka bez čijeg odricanja danas ne bih imala ni beli mantil, ni ovaj osmeh na licu“, počela je Jelena, a glas joj je blago podrhtavao dok je gledala pravo u Dragana. „Dugo sam verovala u tvoju priču o bankarskom kreditu, tata. Verovala sam sve dok pre dve godine, sasvim slučajno, nisam u tvojoj staroj jakni pronašla požutelu priznicu iz jedne zalagaonice u drugom gradu. Tek tada sam shvatila da si ti prodao svoju dušu, svoju dedinu harmoniku, da bih ja danas mogla da lečim druge.“
Draganu se zavrtelo u glavi. Tajna koju je godinama čuvao kao najdublju ranu, sada je bila ogoljena pred svima. Hteo je da kaže nešto, da je zaustavi, ali su mu grudi bile preteške. Jelena je tada klimnula muzičarima, a dvorana se odjednom zamračila, ostavljajući samo jedan reflektor uperen u ulazna vrata. Dvojica konobara unela su veliku, tešku kutiju presvučenu plišom i stavila je na sredinu podijuma, ispred samog mladenackog stola.
„Dve godine sam je tražila, tata. Obišla sam svaki oglas, svakog kolekcionara u državi dok je nisam pronašla kod jednog čoveka u inostranstvu koji nije hteo da je proda ni za kakve pare“, nastavila je Jelena, dok je suza polako klizila niz njen obraz. „Ali kada sam mu ispričala priču o svom ocu, samo je spustio glavu i predao mi je. Rekao je da takva ljubav ne sme ostati bez tona.“ Dragan je drhtavim nogama prišao kutiji, dok je dvoranom vladao takav tajac da se čulo samo pucketanje sveća na stolovima.
Kada je otvorio poklopac, od sjaja sedefastih dirki zasuzile su mu oči. Bila je to ona – njegova harmonika, sa onom malom ogrebotinom na dnu koju je napravio još kao dečak. Nije to bila samo stvar; to je bio povratak svega što je izgubio onog jutra kada je odlučio da žrtvuje sebe za nju. Dragan je izvadio instrument, seo na stolicu usred restorana i prvi put posle petnaest godina prebacio kaiševe preko ramena.
Kada je razvukao prvi meh, dvoranom se razlio onaj topli, duboki zvuk koji leči sve rane. Dragan je počeo da svira Jeleninu omiljenu pesmu iz detinjstva, onu koju joj je svirao pre nego što je zaspala. Njegovi grubi, radnički prsti leteli su preko dirki sa takvom lakoćom kao da se nikada nisu ni rastajali. Muzika je bila toliko dirljiva i čista da su i najtvrđi gosti u sali počeli da brišu suze salvetama.
Jelena je kleknula ispred njega, naslonivši glavu na njegovu ruku dok je svirao. Bio je to trenutak apsolutne pravde i ljubavi. Dragan više nije morao da krije pogled, niti da laže o reumi. Njegova žrtva nije bila zaboravljena; ona se vratila kući u najlepšem mogućem obliku. Svi prisutni su ustali i gromoglasnim aplauzom pozdravili čoveka koji je prodao svoj svet da bi njegovo dete moglo da osvoji svoj.
Nakon svadbe, harmonika više nikada nije ušla u ormar. Dragan je svake večeri sedeo na svom pragu, a muzika je ponovo ispunjavala njihovu ulicu. Shvatio je da se dobrota uvek vrati onome ko daje bez pitanja i bez kajanja. Dobio je svoju harmoniku nazad, ali je dobio i nešto mnogo vrednije – saznanje da je odgajio čoveka koji ume da ceni žrtvu i koji mu je vratio dušu onda kada mu je bila najpotrebnija.
