Sedamdesetih godina sam radio kao seoski učitelj i svaki dan sam namerno lagao decu da mi je žena opet spremila previše hrane, samo da bih svoju užinu podelio onim đacima koji su u školu dolazili praznog stomaka. Učitelj Milovan nije bio samo prosvetni radnik; on je za decu iz tog siromašnog planinskog sela bio i otac, i majka, i jedini prozor u bolji svet. Njegova učionica je zimi mirisala na dim iz stare bubnjare, a on je pažljivo posmatrao svako dete, znajući tačno ko je tog jutra došao sit, a ko je pešačio pet kilometara kroz sneg samo uz šolju praznog čaja.
Posebno mu je za oko zapao mali Nikola. Dečak neverovatno bistrih očiju, ali uvek u izbledelom, prevelikom džemperu koji je nasledio od starije braće. Nikolina porodica je bila poštena, ali su jedva sastavljali kraj sa krajem nakon očeve povrede na radu. Dečak je bio previše ponosan da bi ikada tražio hranu, ali bi na velikom odmoru uvek sedeo u zadnjoj klupi, čitajući knjigu i sklanjajući pogled dok su ostala deca vadila svoje pogače i sir. Milovanovo srce se cepalo gledajući tu tihu, dostojanstvenu glad.
Da ne bi povredio dečakov ponos, učitelj je smislio plan. Svakog dana za vreme odmora, Milovan bi otvorio svoju torbu, izvadio veliku, bogatu užinu koju mu je supruga Ruža spremila, i glasno uzdahnuo: “E, ova moja Ruža stvarno nema mere! Opet mi je spakovala pola hleba i ovoliko mesa, ne mogu ja ovo sve sam da pojedem, propašće. Ima li neko ovde da mi pomogne, da ne bacamo hranu grehota je?” Sva deca bi se nasmejala, a Milovan bi uvek nekako “slučajno” prišao Nikolinoj klupi.
Nikola bi stidljivo uzeo onaj veći deo obroka, a njegove oči bi zasijale zahvalnošću koju reči nisu mogle da opišu. I tako je to trajalo godinama. Učitelj je praktično prepolovio svoje obroke, često ostajući gladan, samo da bi gledao kako onaj bistri dečak raste, jača i ređa sve same petice u dnevniku. Milovan je znao da u tom detetu leži veliki potencijal i da mu samo treba malo snage i vetra u leđa da bi preleteo te seoske planine i postao neko i nešto.
Vreme je neumitno teklo. Nikola je završio osnovnu školu kao đak generacije, dobio stipendiju za grad, a kasnije upisao i Medicinski fakultet u Beogradu. Milovan ga je pratio sa ponosom, radujući se svakom njegovom uspehu kao da mu je rođeno dete. Godine su prolazile, učitelj je otišao u penziju, supruga Ruža je preminula, a on je ostao sam u svojoj maloj, staroj drvenoj kući na kraju sela, živeći skromno od male učiteljske penzije, okružen knjigama i uspomenama na generacije koje je izveo na pravi put.
A onda je, jedne ledene zimske noći, sudbina odlučila da starog učitelja stavi na najteži ispit. Stare instalacije u zidu su zavarničile. Plamen je buknuo usred noći, šireći se strahovitom brzinom kroz suvo drvo i stare grede. Milovan se probudio gušeći se u dimu, jedva uspevši da izvuče živu glavu kroz prozor pre nego što se krov u potpunosti urušio. Izašao je u sneg samo u pidžami, bez ičega, gledajući kako vatra guta ceo njegov život, svaku sliku, svaku knjigu i svaku uspomenu koju je imao.
Selo se okupilo da ugasi požar, ali bilo je prekasno. Od učiteljeve kuće ostalo je samo crno, zadimljeno zgarište. Milovana su privremeno smestili u jednu malu, hladnu sobu u mesnoj zajednici. Ljudi su mu doneli nešto stare odeće i hrane, ali starac je bio potpuno slomljen. Sedeo je na onom vojničkom krevetu, gledajući u prazno. Prvi put u svom dugom, poštenom životu, osetio se bespomoćno, napušteno i poraženo. Nije imao snage ni sredstava da u tim godinama počne život iz početka.
Vest o tragediji starog seoskog učitelja brzo se proširila, a neko od mlađih komšija je to objavio i na internetu, tražeći pomoć za čoveka koji je opismenio celo selo. Milovan je dane provodio sedeći na jednom panju ispred svog zgarišta, tugujući u tišini, pomiren sa tim da će svoje poslednje dane provesti kao beskućnik u tuđim sobama.
A onda se, petog dana nakon požara, na makadamskom putu ispred zgarišta zaustavio veliki, crni automobil beogradskih registracija. Iz njega je izašao visok, naočit muškarac u skupom kaputu. Ljudi iz sela su zastali, gledajući sa čuđenjem u gospodina koji je sigurnim korakom gazio kroz blato i pepeo, pravo prema starcu na panju. Milovan je podigao umorne oči, ne prepoznajući to lice, sve dok muškarac nije skinuo kaput, bacio ga u sneg, kleknuo pred njim u onaj gar i uhvatio njegove crne, drhtave ruke.
Muškarac ga je gledao očima punim suza. “Zar me ne prepoznajete, moj dobri učitelju?” izgovorio je glasom koji je drhtao od emocija. Milovan je treptao, pokušavajući da kroz maglu starosti i tuge prepozna te crte lica. A onda, u tom prodornom, bistrom pogledu, video je onog istog siromašnog dečaka iz zadnje klupe. Bio je to Nikola, nekadašnje gladno dete, a sada jedan od najpoznatijih hirurga u Beogradu.
“Nikola… dete moje,” prošaputao je starac, dok su mu suze konačno probile branu i potekle niz garavo lice. Doktor Nikola nije mario za svoje skupo odelo, niti za blato i pepeo u kojem je klečao. Zagrlio je svog starog učitelja tako snažno da se činilo kao da želi da mu prenese svu svoju snagu. Celo selo je stajalo u potpunoj tišini, posmatrajući scenu koja je topila i onaj najtvrđi planinski sneg.
“Došao sam čim sam video vest,” rekao je Nikola, brišući suze sa lica. “Učitelju moj, mislili ste da ste nas prevarili onom pričom o vašoj Ruži koja uvek spremi previše hrane. Znao sam ja vrlo dobro, čak i kao mali, da vi prepolovite svoj obrok, da ostanete gladni samo da ja ne bih pao u nesvest na času. Vi ste mi dali hleb kada ga nisam imao, vi ste mi dali nadu da vredim.”
Milovan je odmahivao glavom, skromno tvrdeći da je to bila njegova dužnost, ali Nikola nije želeo ni da čuje. Ustao je iz pepela, podigao starca na noge i okrenuo se prema okupljenim komšijama. Glasno, da ga svi čuju, izgovorio je reči koje su odjeknule planinom: “Ovaj čovek je izgradio temelj mog života od svojih odricanja. Oduzimao je od svojih usta da bi nahranio moja. Sada je red na mene da uzvratim.”
Nikola se nije vratio u Beograd tog dana. Otišao je do opštine, potegao sve svoje veze i već sutradan u selo je stigla kolona kamiona sa građevinskim materijalom i majstorima. Hirurg, čije su ruke spašavale stotine života na operacionom stolu, sada je stajao u blatu i lično nadgledao radnike kako raščišćavaju zgarište. Milovana je privremeno smestio u najlepši apartman u obližnjoj banji, plativši mu kompletnu negu i obroke dok radovi traju.
Radilo se dan i noć. Svi troškovi, od temelja do krova, od nameštaja do poslednje kašike u kuhinji, bili su plaćeni Nikolinim novcem. On nije dozvolio seljanima da skupljaju donacije; preuzeo je sve na sebe. Za nepunih mesec dana, na mestu starog, izgorelog zgarišta, nikla je prelepa, topla i moderna kuća od čvrstog materijala, sazidana iz čiste, nepatvorene ljubavi i duboke zahvalnosti jednog đaka.
Kada je kuća bila potpuno opremljena i topla, Nikola je dovezao Milovana nazad u selo. Starac je stajao pred svojim novim domom, ne verujući sopstvenim očima. Nikola mu je prišao, stavio mu ključeve u drhtavu, staračku ruku i poljubio ga u obraz. “Ovo nije poklon, učitelju. Ovo je samo onaj vaš sendvič, vraćen sa kamatom koja se skupljala trideset godina. Uđite u svoju kuću i ne brinite više ni o čemu.”
Milovan je prešao prag, jecajući od sreće i neverice. Shvatio je tada da se nijedno dobro delo na ovom svetu ne izgubi. Ponekad zimi spava pod snegom, ponekad ga prekrije vreme, ali uvek nađe put da proklija i donese plod onda kada ti je najpotrebniji. Onaj gladni dečak, koga je sačuvao od siromaštva, postao je njegov spasitelj, dokazujući celom svetu da je dobrota jedina investicija koja nikada, ali baš nikada ne propada.
