Milan je bio “čovek koji je uspeo”. Od dečaka koji je trčao blatnjavim seoskim putevima, postao je ugledni direktor marketinga u Beogradu. Njegova odela su bila šivena po meri, njegov osmeh je bio izvežban, a njegova prošlost… pa, njegova prošlost je bila nešto što je pažljivo brisao, sloj po sloj. U tom novom, blistavom životu, nije bilo mesta za baku Stanu, ženu koja ga je odgajila nakon što su mu roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći.
Stana je bila žena zemlje. Ruke su joj bile čvornovate od motike, lice izborano od sunca, a mirisala je na dunje i suvu travu. Nije znala za bonton, nije znala kako se drži čaša za vino, ali je znala kako da od nule napravi čoveka. Prodavala je sir i jaja na pijaci dvadeset godina da bi Milanu platila stan i školarinu. “Samo ti uči, sine,” govorila je dok je brojala zgužvane novčanice. “Da ne budeš paor kao ja.”
Kada je Milan zaprosio Ivu, ćerku poznatog diplomate, Stana je bila presrećna. Počela je da šije novu haljinu od materijala koji je čuvala u sanduku decenijama. Ali sedam dana pre svadbe, Milanov crni “Audi” stao je pred njenu trošnu kapiju.
Stana je istrčala, brišući ruke o kecelju, ozarena. “Stigao si, labude moj! Spremila sam ti pitu!”
Milan nije ušao u kuću. Ostao je u dvorištu, gledajući svoju baku kao da je stranac. “Bako, nemam vremena za pitu,” rekao je hladno, nervozno popravljajući kravatu. “Došao sam da razgovaramo o svadbi.”
“Sve sam spremila, sine,” rekla je Stana ponosno. “Sašila sam haljinu, onu tamnu, da te ne sramotim.”
Milan je uzdahnuo, skrenuvši pogled ka svojim lakovanim cipelama koje su se prljale u prašini. “Slušaj, bako. Biće tamo ministri. Biće Ivin otac, ambasadori… To je… to je drugi svet. Ti se tamo ne bi snašla.”
Stana je prestala da se smeje. “Kako to misliš, ne bih se snašla? Ja sam ti baka. Ja sam te podigla.”
“Znam,” rekao je Milan, a glas mu je postao oštriji. “Ali ti si… seljanka, bako. Ne znaš kako da se ponašaš. Ne znaš da jedeš priborom. Tvoje ruke… ljudi će gledati. Sramota me je. Razumeš? Sramota me je da moji poslovni partneri vide da potičem iz… ovoga.” Pokazao je rukom na njenu staru kuću i blatnjavo dvorište.
Stana je prebledela. Osetila je kako joj se srce cepa na dva dela. Njen “labud”, njeno sve, stideo se nje. Stideo se ruku koje su ga hranile.
“Ne dolazi, bako,” rekao je Milan, vadeći kovertu iz džepa. “Evo ti novac. Idi u banju. Odmori se. Reci u selu da si bolesna. Tako je najbolje za sve.”
Bacio je kovertu na stari drveni sto na tremu. Stana nije rekla ni reč. Nije plakala pred njim. Samo je gledala u kovertu kao da je otrov. Milan se okrenuo, seo u auto i otišao, ostavljajući je u oblaku prašine. Mislio je da je rešio problem.
Dan svadbe bio je spektakl. Kristalna dvorana hotela “Hajat”, petsto zvanica, muzika, luksuz. Milan je stajao pored Ive, blistajući od ponosa, primajući čestitke. Sve je bilo savršeno. Nije bilo “seljačkih” rođaka da kvare sliku.
Ali, usred večere, dok je tiha muzika svirala, na ulazu u salu nastalo je komešanje. Konobari su pokušavali nekoga da zaustave. Milan je pogledao ka vratima i srce mu je stalo.
Kroz masu elegantnih ljudi, probijala se Stana. Nije nosila novu haljinu. Nosila je svoju narodnu nošnju, onu svečanu, staru pedeset godina, sa jelekom i maramom. Hodala je uspravno, ponosno, držeći u rukama staru, drvenu kutiju. Obezbeđenje je krenulo ka njoj, ali ona ih je samo pogledala takvim pogledom da su se povukli.
U sali je nastao muk. Svi su gledali u staricu koja je odudarala od svega u toj prostoriji. Milan je prebledeo, spreman da umre od stida.
Stana je došla pravo do mladenačkog stola.
Stana je stala ispred Milana i Ive. Tišina u sali bila je apsolutna; čak je i orkestar prestao da svira. Milan je želeo da propadne u zemlju. Njegova baka, u jeleku i opancima, usred “Hajata”. Očekivao je da će početi da viče, da pravi scenu, da ga osramoti.
Ali Stana je bila mirna. Njene oči, iako pune suza, bile su bistre. Pogledala je u Ivu, mladu, koja je bila zatečena, ali ne i zgrožena. Zatim je pogledala u Milana.
“Nisam došla da jedem, sine,” rekla je Stana, a njen glas, iako starački, odjeknuo je salom. “Nisam došla ni da ti kvarim slavlje. Došla sam samo da ti vratim dug.”
Milan je zinuo. “Kakav dug, bako? Idi kući…”
Stana je spustila drvenu kutiju na stolnjak od bele svile. Polako je podigla poklopac.
Svi su istegli vratove. Očekivali su zlato, nakit, dukate. Ali u kutiji nije bilo ničega od toga.
Unutra su bile sveske. Stare, pohabane školske sveske. I jedan par malih, dečijih opanaka. I gomila priznanica sa pijace, zgužvanih i žutih, na kojima su pisale cene jaja, sira i kajmaka.
“Ovo je tvoj život, Milane,” rekla je Stana.
Uzela je jednu svesku. “Ovo je sveska u kojoj si učio da pišeš, dok sam ja pod svećom plela čarape da prodam. A ovo,” pokazala je na priznanice, “ovo je cena tvog fakulteta. Svaki ovaj papir je jedna zora na pijaci na minus deset. Svaki ovaj papir je jedan dan kad nisam jela meso, da bi ti imao za knjige.”
Milan je gledao u kutiju. Prepoznao je opanke. To su bile prve cipele koje mu je kupila.
“Rekao si mi da te je sramota mojih ruku,” nastavila je Stana, podižući svoje žuljevite dlanove. “Rekao si da su prljave. Da su seljačke.”
Okrenula se ka gostima, ka eliti Beograda.
“Gospodo,” rekla je glasno. “Ove ruke su možda prljave od zemlje. Ali nikada nisu bile prljave od krađe, od laži ili od sramote. Ove ruke su stvorile ovog ‘gospodina’ koji stoji pred vama. Ako je on sramota, onda sam ja kriva što sam ga stvorila.”
Zatim je izvadila kovertu koju joj je Milan bacio na sto.
“A ovo,” rekla je, bacivši kovertu nazad njemu, “ovo je tvoja ‘milostinja’ da ne dođem. Ne treba mi tvoj novac, sine. Ja imam svoje grobno mesto, plaćeno poštenim sirom. Tebi će trebati više. Da kupiš obraz, ako se to negde prodaje.”
Stana se okrenula ka Ivi. “Srećno ti bilo, dete. Lepa si kao vila. Čuvaj se čoveka koji se stidi one koja ga je hlebom nahranila.”
Iva je zaplakala.
Stana se okrenula i krenula ka izlazu, ponosna, ne obazirući se na suze koje su joj tekle.
Milan je stajao paralisan. Njegov svet, onaj lažni, sjajni svet koji je gradio, srušio se pred istinom stare seljanke. Video je poglede svojih gostiju. U njima nije bilo podsmeha prema Stani. Bilo je gađenja prema njemu.
Iva je ustala. Skinula je skupoceni dijamantski prsten i spustila ga pored kutije sa sveskama. “U pravu je,” rekla je tiho. “Ona je jedina prava dama ovde.”
Iva je potrčala za Stanom. Milan je ostao sam, okružen luksuzom koji je odjednom postao bezvredan, shvatajući da je u potrazi za ugledom izgubio jedine dve žene koje su ga ikada volele.
