Kuća je bila savršena. Stara gradnja, ali renovirana, sa ogromnim dvorištem i cenom koja je bila previše dobra da bi bila istinita. Vedran i Ines su potpisali papire brže nego što su ikada išta uradili.
“Ne mogu da verujem da je naša,” šaputala je Ines dok su prve noći otvarali kutije.
“Znao sam da je agent nešto krio,” rekao je Vedran, izlazeći iz podruma. “Ali ovo je dobro.”
Podrum je bio jedini nerenoviran deo. Bio je suv, ali mračan i pun polica sa starim stvarima koje su prethodni vlasnici ostavili. U jednom uglu, na starom stolu, stajao je prastari CRT monitor, poput onih za nadzorne kamere, prekriven prašinom.
“Vidi ovo,” pozvao je Ines. “Antikvitet.”
Pritisnuo je dugme za paljenje, ne očekujući ništa. Ali monitor se, uz zujanje, upalio. Ekran je zatreperio i pojavila se slika.
Bila je crno-bela i zrnasta. Prikazivala je sobu. U uglu je bio krevetac, pored njega stolica za ljuljanje. Bila je to dečija soba.
“Otkud im ovo?” pitala se Ines. “Kao bebi monitor, ali… jezivo.”
“Čekaj,” rekao je Vedran. “Gde je ova soba?”
Potrčali su na sprat. Na kraju hodnika bila su vrata koja su mislili da vode u neku ostavu. Otvorili su ih.
Bila je to ta soba. Prazna. Nameštaj je bio tu, identičan onome na ekranu. Krevetac. Stolica za ljuljanje. Sve prekriveno debelim slojem prašine.
“Okej, ovo je čudno,” rekla je Ines, prelazeći prstom preko ogradice kreveca. “Zašto bi ovo snimali?”
“Ali… pogledaj,” Vedran je izvadio telefon. “Ines, mahni.” Ona je mahnula. “Kasni,” rekao je, gledajući u telefon. “Nema te na ekranu.”
Potrčao je nazad u podrum. Ines je ostala na spratu. “Mahni sada!” viknuo je odozdo. “Mašem!” Gledao je u monitor. Soba je bila prazna. Statična. Nije bilo Ines.
“Vrati se!” viknuo je. Kada se Ines pojavila pored njega, oboje su gledali u ekran. “To nije snimak uživo,” rekla je Ines tiho. “To je… samo slika sobe.”
“Verovatno stara traka,” složio se Vedran, razočaran. Hteo je da ugasi monitor.
Ali tada je Ines vrisnula i uhvatila ga za ruku. “Vedrane… pogledaj.”
Na monitoru, u crno-beloj, zrnastoj slici, stolica za ljuljanje se polako pomerila. Sama od sebe. Nije bilo nikoga u sobi, samo se stolica ljuljala napred-nazad.
Oboje su se zaledili. “To je nemoguće,” rekao je Vedran.
Potrčao je nazad na sprat, preskačući po tri stepenika. Ines je išla odmah za njim. Stigli su do dečije sobe i naglo otvorili vrata.
Soba je bila mirna. Prašina je stajala netaknuta. Stolica za ljuljanje je bila savršeno mirna.
“Ovde nema ničega,” rekao je Vedran, boreći se za dah. Vratili su se u podrum.
Na monitoru, stolica se i dalje ljuljala. Ali sada nije bila sama.
Pored kreveca, stajala je figura. Visoka, mračna silueta, pogrbljena nad krevecem. Nije imala lice. Samo je stajala i gledala dole, gde bi trebalo da bude beba.
“Šta je to?” prošaputala je Ines.
Vedran je zgrabio Ines za ruku. “Idemo odavde.”
Dok su trčali ka stepenicama podruma, Ines je bacila poslednji pogled na monitor. Figura na ekranu se polako okretala. Podigla je glavu, kao da je čula njihove korake. Kao da ih gleda.
Ispustili su monitor sa stola u žurbi, ali je slika ostala još sekundu. Figura je bila okrenuta ka njima. I mahala im je.
Istrčali su iz kuće i nikada se nisu vratili. Par je kupio kuću iz snova, ali nisu znali da je monitor u podrumu bio prozor. Nije snimao praznu dečiju sobu. Snimao je ono što je u praznoj dečijoj sobi ostalo.
