Nikada neću zaboraviti onaj miris svežeg maltera i nade kada sam postavljao prvi crep na ovu kuću, verujući da zidam tvrđavu koja će moju decu čuvati od svake oluje. Za Čedomira, ta kuća nije bila samo građevina od bloka i betona; ona je bila spomenik njegovom tridesetogodišnjem odricanju u hladnoj Švajcarskoj. Svaki franak koji je zaradio na skelama Ciriha, po snegu i vetru koji je sekao do kostiju, on je slao kući, živeći u vlažnim podrumima i hraneći se hlebom i vodom samo da bi Dragan i Sanja imali najlepši krov u celom kraju.
Dok su se njegove kolege razmetale skupim satovima i automobilima, Čedomir je svaki slobodan trenutak provodio planirajući gde će biti dečija soba, gde će unuci trčati, i gde će on, kada konačno ostari, popiti prvu kafu kao slobodan čovek. Verovao je svom sinu Draganu više nego samom sebi. Svaki put kada bi došao na kratki odmor, Dragan i snaha Sanja bi ga dočekivali sa osmehom, ljubili mu ruke i pokazivali mu nove pločice, nove prozore, uvek govoreći kako jedva čekaju da se “stari” vrati i da konačno uživaju svi zajedno.
Njegovo zdravlje, načeto teškim radom, konačno je popustilo baš pred samu penziju. Srce, koje je godinama kucalo samo za taj dom, zahtevalo je hitnu operaciju u Švajcarskoj. Čedomir je, ležeći u bolničkom krevetu, tešio Dragana preko telefona, govoreći mu da se ne brine i da će se brzo vratiti. Sin ga je, neobično mirnim glasom, uveravao da ostane tamo koliko god treba, da se ne žuri sa povratkom i da su “papiri oko kuće i poreza” pod kontrolom, jer mu je Čedomir ranije potpisao punomoć da može da rešava tekuće račune dok on nije tu.
Oporavak je trajao mesecima, a Draganovi pozivi su postajali sve ređi i kraći. Sanja se skoro nije ni javljala, pravdajući se obavezama oko dece. Čedomir je mislio da ga štede stresa, da ne žele da ga uznemiravaju dok se oporavlja od teškog zahvata na srcu. Živeo je za dan kada će spakovati kofere i bez povratne karte krenuti put svoje Srbije. Sanjao je onaj miris jutarnje rose u svom dvorištu, onu tišinu koju je platio decenijama buke na gradilištima.
Kada je konačno dobio dozvolu lekara, odlučio je da im ne javlja tačan dan dolaska. Želeo je da to bude iznenađenje, da ih zatekne na okupu, da unucima podeli pune kofere igračaka koje je mesecima skupljao. Putovao je autobusom, ne osećajući umor, sa onim osmehom na licu koji samo povratnik može da ima. U glavi je već video Draganovo iznenađeno lice i Sanju kako pristavlja kafu u onoj kuhinji koju je on platio svojim poslednjim ušteđenim parama.
Taksi ga je ostavio na početku njegove ulice jer je želeo da prođe tih poslednjih par stotina metara pešice, da oseti tlo pod nogama. Srce mu je ubrzano kucalo, ne od bolesti, već od čiste, nepatvorene sreće. Ali, čim se približio svojoj kapiji, Čedomir je osetio kako mu se noge odsecaju. Njegova velika, bela kuća, na koju je bio toliko ponosan, izgledala je nekako strano. Na velikoj gvozdenoj kapiji stajala je ogromna, žuta tabla sa natpisom koji ga je pogodio jače od bilo kog infarkta: “PRODATO”.
Stajao je tamo, sa koferima u rukama, dok mu se pred očima mračilo. Iz dvorišta su izašli nepoznati ljudi, mladi bračni par koji je nosio merdevine i kante sa bojom. Čedomir je, drhtavim glasom, upitao šta se dešava i gde su Dragan i Sanja. Mladi čovek ga je pogledao sa sažaljenjem, rekavši mu da su oni tu kuću kupili pre tri meseca od nekog čoveka koji je rekao da mu otac umire u inostranstvu i da mu hitno treba novac za dugove.
Svet mu se srušio u sekundi. Shvatio je da su ga sin i snaha, koristeći onu punomoć koju im je dao iz poverenja, proglasili skoro mrtvim dok je on ležao u bolnici. Prodali su njegovo gnezdo, njegovu krv i znoj, da bi pokrili svoje kockarske dugove i luksuzan život koji su vodili dok on nije bio tu. Nije imao ključ, nije imao dom, a sin, za kojeg bi dao život, prestao je da se javlja na telefon onog trenutka kada je video da se Čedomir ipak vratio sa onog sveta.
Čedomir se polako spustio na trotoar, naslonivši se na hladni beton sopstvene ograde. Ljudi su prolazili, ne obraćajući pažnju na starca koji je tiho plakao, stežući u ruci ključ koji više nijedna vrata nije mogao da otvori. Bio je to trenutak kada je shvatio da je zidao kuću na pesku, a da je ljubav, u koju je verovao trideset godina, bila samo maska za najgoru vrstu pohlepe koja može da zadesi čoveka.
Čedomir je sedeo na sopstvenom trotoaru, dok mu je u glavi odzvanjala tišina koja je bolela više od svake operacije. Mladi par koji je kupio kuću, videvši slomljenog starca, izneo mu je čašu vode i stolicu, ali on to nije ni primetio. Gledao je u svoje dlanove, tvrde i hrapave kao kora drveta, i nije mogao da veruje da su ti isti dlanovi nahranili zver koja mu je sada otela krov nad glavom. Draganov broj je i dalje bio nedostupan, a svaka poruka koju mu je poslao ostajala je bez odgovora, kao da sin nikada nije ni postojao.
Sudbina je, međutim, imala način da naplati ovaj greh brže nego što je iko mogao da zamisli. Dok je Čedomir tražio utočište kod svog starog kuma u susednom selu, istina o Draganu i Sanji je počela da izlazi na površinu kao najgori mulj. Novac od prodaje kuće, onaj krvavi novac koji su uzeli dok im je otac bio na operacionom stolu, nestao je brže nego što je došao. Dragan je, u pokušaju da “opere” pare i brzo se obogati, ušao u mutne poslove sa ljudima kojima se dugovi ne opraštaju, a Sanja ga je napustila čim je prva koverta presušila.
Samo dva meseca kasnije, dok je Čedomir pokušavao da povrati snagu kod kuma, na kapiju je zakucao niko drugi do Dragan. Ali to više nije bio onaj oholi, doterani sin koji je premeravao dvorište. Pred Čedomirom je stajao čovek uništenog lica, u pocepanoj jakni, sa očima u kojima je stanovao čist, nepatvoren strah. Pao je na kolena u prašinu, hvatajući oca za nogavice, jecajući kako su ga svi izdali, kako duguje ogroman novac i kako mu je Sanja odvela decu i nestala bez traga.
Čedomir ga je gledao odozgo, ali u njegovom srcu više nije bilo besa, samo jedna beskrajna, hladna praznina. Nije ga udario, nije ga psovao, samo je polako izvadio ruku iz njegovog stiska. “Kuću si prodao, Dragane, ali si prodao i oca. Ja više nemam gde da te primim, jer si ti sam srušio jedini zid koji te je čuvao od ovog mraka,” rekao mu je tiho, dok mu je glas podrhtavao od tuge za sinom kog je nekada poznavao.
Pravda je stigla i do one velike, bele kuće. Novi vlasnici, saznavši celu priču, nisu želeli da žive u domu koji je prodat na takvoj izdaji. Ponudili su Čedomiru da bude čuvar imanja, da živi u onoj istoj kući koju je gradio, dok oni ne odluče šta će sa njom. Čedomir se vratio, ali više nije ulazio u glavnu sobu. Spavao je u maloj prostoriji pored garaže, čuvajući tuđe, jer svoje više nije imao.
Dragan je završio tamo gde završe svi koji misle da se sreća gradi na tuđoj nesreći. Bez krova nad glavom, proganjan dugovima, postao je senka koja luta gradom, dok su Sanju viđali kako radi najteže poslove u inostranstvu, baš onakve kakve je Čedomir radio decenijama, plaćajući svoj deo karme. Deca su ostala kod babe i dede sa njene strane, zaboravljajući polako i oca i majku koji su ih ostavili zbog pohlepe.
Čedomir je svoje poslednje dane proveo negujući onu istu baštu, sadeći cveće koje više niko nije brao. Svako veče bi seo na prag, upalio cigaretu i gledao u tablu na kapiji koju je sam skinuo. Shvatio je da se kuća može kupiti i prodati, ali da se obraz i mirna savest ne mogu vratiti nijednim parama ovog sveta. Dobro se dobrim vraća, ali izdaja se uvek vraća sa kamatom koju niko ne može da isplati.
