Bila je 1996. godina. Zima je u Bosni grizla do kostiju. Naša škola je još uvek imala gelere na fasadi, a umesto stakla, na prozorima je bio zakucan najlon koji je šuštao na vetru kao duh. U učionici je mirisalo na mokru vunu, kredu i dim iz stare peći “bubnjare” koju je naš učitelj Meho ložio svakog jutra pre zore, da nas bar malo ugreje kad stignemo. Meho je bio učitelj starog kova. Strog, ali pravičan. Nosio je isto sivo odelo već deset godina. Bilo je izlizano na laktovima, kragna košulje je bila iskrzana, ali je uvek bio čist, ispeglan i obrijan. Plata u prosveti je kasnila mesecima. I kad bi došla, vredela je tek toliko da se kupi džak brašna i flaša ulja. Svi smo bili sirotinja, ali Meho je imao ponos koji se retko viđa.
Ja sam sedeo u prvoj klupi. Zovem se Damir. Bio sam sitan, uvek u džemperu koji mi je bio dva broja veći, nasleđen od nekog rođaka iz Nemačke. Otac mi je poginuo u ratu, a majka je radila kao čistačica, boreći se da prehrani nas troje. Često u kući nismo imali ni za hleb. Najgori deo dana bio je veliki odmor. Druga deca bi vadila pite, kifle i čokolade koje su im majke spakovale. Miris hrane bi ispunio učionicu, a meni bi se stomak zgrčio od gladi i sramote. Oborio bih glavu i pretvarao se da čitam knjigu, ili bih tražio da izađem napolje “na vazduh”, samo da ne gledam kako drugi žvaću.
Ali Meho je video sve. Video je kako gutam knedle. Video je kako kopnim. Znao je da je ponos kod nas jači od gladi i da bih, da mi je ponudio novac pred svima, umro od stida. Zato je smislio laž. Laž koja me je održala u životu pune četiri godine. Tog utorka, kad mi je stomak zakrčao toliko glasno da se čulo u tišini dok smo rešavali matematiku, Meho je prišao mojoj klupi. U ruci je držao papirnu kesu iz koje je mirisao svež hleb i posebna salama.
“Damire, sine,” rekao je glasno, namršteno, glumeći ljutnju pred celim razredom. “Ova moja žena Senada, ona stvarno nije normalna! Opet mi je spakovala dva sendviča! Kažem joj jutros: ‘Ženo, nisam ja medved, ne mogu toliko pojesti’, a ona navalila k’o mutava. De, bogati, uzmi ti ovaj jedan, učini mi uslugu, da se ne baci. Greh je bacati hranu, a ja ću pući ako sve pojedem.” Podigao sam pogled. Oči su mi zasjale, ali sam oklevao. Meho mi je namignuo, neprimetno. “Uzmi, uzmi, spasavaj me od Senade,” nasmejao se i spustio sendvič na moju klupu.
Zgrabio sam ga i pojeo u tri zalogaja, skrivajući lice rukama da niko ne vidi suze u mojim očima. Bio je to najlepši sendvič na svetu. Dok sam ja jeo, Meho se vratio za katedru. Seo je i okrenuo leđa razredu, gledajući kroz onaj najlon na prozoru. Iz džepa svog sivog sakoa izvadio je svoju pravu “užinu” – jednu malu, smežuranu, tačkastu jabuku. Polako ju je grickao, pazeći da ga ne vidimo. Tada nisam shvatao. Mislio sam da je stvarno sit. Mislio sam da Senada stvarno preteruje. Nisam znao da je i Meho kod kuće imao gladna usta i da je taj sendvič bio njegov jedini obrok tog dana. On je gladovao da ja ne bih bio gladan.
To je postao naš tajni ritual. Svakog dana, pune četiri godine, Meho bi dolazio do moje klupe sa istom pričom: “Opet je preterala”, “Ne mogu ja ovo”, “Uzmi da ne nosim kući”. Ja sam rastao, boja mi se vraćala u obraze, a Meho je kopnio. Nikad nisam pitao zašto učitelj uvek ima baš jedan sendvič viška, niti zašto nikad ne jede pred nama. Samo bih tiho rekao: “Hvala, učitelju.” Onda je rat stao, škola se završila, i život nas je razdvojio. Ja sam otišao trbuhom za kruhom, a on je ostao u istoj učionici.
Prošlo je dvadeset godina. Meho je otišao u penziju. Život nije bio milostiv prema starom učitelju. Žena mu je preselila na bolji svet, a penzija je bila sramotno mala, jedva dovoljna za režije i najjeftinije lekove za pritisak. Živeo je u istom onom malom stanu, koji je sada mirisao na samoću, vlagu i ustajali vazduh. Reuma mu je okovala kosti, a frižider je često bio prazan, baš kao nekad moj stomak.
Jednog hladnog novembra, dok je Meho prebirao po novčaniku tražeći marku za hleb, na vratima se začulo kucanje. Nije očekivao nikoga. Otvorio je vrata i ugledao čoveka u tridesetim godinama, u skupom, tamnoplavom kaputu, s kožnom aktovkom u ruci. Iza njega, na parkingu, sijao se crni “Audi”. Čovek je bio visok, mirisao je na uspeh. “Dobar dan,” rekao je stranac, skidajući šešir. “Tražim učitelja Mehu.”
“Ja sam, sinko. A ko si ti?” upitao je Meho, škiljeći kroz debele, izgrebane naočare. Čovek se nasmešio. Taj osmeh… Meho ga je prepoznao istog trena. Bio je to isti onaj osmeh dečaka koji je pre dve decenije stidljivo uzimao sendvič s klupe. “Damir?” šapnuo je starac, glasom koji je podrhtavao. “Mali Damir iz prve klupe?” Damir je ispustio aktovku na prljavi pod i zagrlio starca jako, kao oca kojeg je davno izgubio.
Meho ga je, postiđen, uveo u hladan stan. Nije imao čime da ga ponudi, osim čašom vode. Damir je seo na klimavu stolicu i pogledao oko sebe. Video je prazne police, video je hladnu peć, video je bedu u kojoj živi čovek koji ga je spasio. Oči su mu se napunile suzama. “Učitelju,” počeo je Damir, “danas sam vlasnik lanca restorana i hotela na primorju. Imam sve. Ali nikad, verujte mi, nikad nisam pojeo ništa slađe od onih vaših sendviča.”
Zastao je, uzeo Mehu za one suve, staračke ruke i nastavio: “Znao sam ja, učitelju. Možda sam bio dete, ali sam shvatio kasnije. Znao sam da vaša žena nije spremala previše. Znao sam da vi niste bili siti. Gledao sam vas jednom kako krišom jedete onu trulu jabuku dok sam ja žvakao vaš ručak. Vi ste gladovali da ja ne bih bio gladan. Vi ste me naučili šta znači biti čovek, a to se ne uči iz knjiga.”
Meho je obrisao suzu koja je kliznula ispod naočara. “Nisam mogao dopustiti da učiš praznog stomaka, sine. Glava ne radi kad creva krče.” Damir je ustao i odlučno rekao: “Spremite se. Pakujte stvari. Ovaj stan se zaključava.” Meho se uplašio: “Kuda? Nemam ja para za putovanja.” Damir se nasmejao: “Idete sa mnom. U mom hotelu postoji apartman koji se zove ‘Mehin apartman’. I postoji sto u restoranu koji je uvek rezervisan za vas. Dok sam ja živ, vi više nikada nećete biti gladni, ni sami.”
Danas, ako odete u taj hotel na obali, videćete starca u novom odijelu kako sedi za najboljim stolom s pogledom na more. Konobari mu donose specijalitete, a vlasnik, Damir, često sedi s njim. I svaki put kad Damir donese prepun oval hrane pred starca, namigne i kaže glasno, da svi čuju: “Jedite, učitelju, molim vas. Kuvari su opet preterali, napravili su previše, baciće se ako vi ne pojedete. Učinite mi uslugu.” I Meho se nasmeje, onim istim osmehom, znajući da se ljubav, kao i onaj sendvič, jedino deljenjem uvećava.
