“Uzmi, sine, uzmi sve. Mama ne voli slatko. Znaš da mene bole zubi od šećera.” To je bila rečenica uz koju sam odrasla. Zovem se Lejla i dete sam samohrane majke Emine. Živele smo u malom, vlažnom stanu u predgrađu Sarajeva, u godinama posle rata kada je imati čokoladu bilo kao imati suvo zlato. Moja majka je radila dva posla – čistila je ulaze ujutru, a popodne prala suđe u restoranu, da bi meni kupila patike za školu i da bi na stolu uvek bilo toplog hleba.
Sećam se, kao da je juče bilo. Svakog prvog u mesecu, kad bi legla ta njena crkavica od plate, Emina bi donela jednu malu čokoladu “Braco i Seka”. Oči bi mi zasijale kao zvezde. Odmah bih je otvorila, onaj miris kakaa bi ispunio sobu. Ponudila bih joj kockicu, onako dečije, iskreno. Ona bi se uvek nasmejala, pomazila me po kosi i rekla: “Jedi, dušo. Meni je to preslatko. Ja više volim koricu hleba, to mi je najslađe.” I ja sam joj verovala. Verovala sam da postoje ljudi koji ne vole čokoladu. Verovala sam da ona stvarno više voli da glođe kosti iz supe nego da pojede batak, koji bi uvek gurnula u moj tanjir uz reči: “Meso mi teško pada na stomak.”
Godine su prolazile. Ja sam završila školu, zaposlila se, udala. Emina je ostarila. Ruke su joj postale čvornovate od ribanja tuđih podova, leđa su se savila, a pamćenje je počelo polako da je izdaje. Demencija je tiho kucala na vrata. Postala je kao dete. Zaboravljala je gde je ostavila naočare, zaboravljala je imena komšija, ali mene je uvek prepoznavala. Prošlog vikenda sam došla kod nje u posetu. Ponele sam joj punu kesu namirnica i jednu veliku, skupu belgijsku čokoladu sa lešnicima, koju sam dobila na poslu.
“Evo, mama, donela sam ti malo voća, kafe… i ovo, nek se nađe za goste,” rekla sam, stavljajući čokoladu na sto. Znala sam “da ona to ne voli”, ali red je da stoji u kući. Emina je sedela u svojoj staroj fotelji, zagledana u tu čokoladu. Nije me ni čula. Ruka joj je krenula sama. Drhtavim prstima, onim istim kojima je stotine puta odgurnula slatkiš od sebe da bi ga dala meni, počela je da cepa onaj zlatni omot. Mislila sam da će je ponuditi meni. Mislila sam da će reći: “Skloni ovo.”
Umesto toga, Emina je otkinula veliki red čokolade i halapljivo ga gurnula u usta. Žvakala je brzo, zatvorenih očiju, a niz lice joj se razlio takav izraz čistog, nepatvorenog uživanja kakav nikad u životu nisam videla. Zgrabila je još jednu kocku, pa još jednu. Mrve su joj padale po krilu, musava je bila oko usta kao petogodišnjakinja. “Mmm… Bože, što je ovo lepo,” prošaputala je, ne otvarajući oči. “Nikad ništa lepše nisam pojela. Lejla, sine, probaj, topi se u ustima.”
Stajala sam ukopana. Gledala sam majku koja “ne voli slatko” kako jede tu čokoladu kao da joj je zadnja u životu. U tom trenutku, zid laži koji je gradila dvadeset godina počeo je da se ruši. Srce mi je preskočilo. “Mama,” pitala sam tiho, glasa koji je podrhtavao, “ali… ti si uvek govorila da te bole zubi. Da ne voliš…” Ona je zastala, sa pola kocke u ustima. Pogledala me je onim svojim mutnim, staračkim očima u kojima se na trenutak vratio onaj bistri, majčinski sjaj, ali pomešan sa zbunjenošću. Demencija je skinula masku koju je nosila decenijama.
Emina me je pogledala tim svojim zamućenim očima, zamazana čokoladom oko usana, i nasmešila se onako nevino, kao da je sav teret sveta spao s nje. “Znaš, Lejla,” rekla je tiho, dok je topila još jednu kocku na jeziku, “ovo sam sanjala trideset godina. Sanjala sam ukus lešnika. Ali nisam smela. Morala sam da čuvam za moju Lejlu. Ona je mala, ona raste. Meni je i korica dobra.”
Te reči su me udarile kao malj. Moja majka, žena koja je decenijama tvrdila da “mrzi šećer”, da je bole zubi, da joj slatko stvara kiselinu… sve je to bila laž. Najveća, najplemenitija laž na svetu. Nije ona mrzela slatko. Ona je samo volela mene više nego što je volela sebe. Gladovala je za moju radost. Dok sam ja jela te čokolade, ona je gutala svoju želju, gutala svoju glad, samo da bih ja imala detinjstvo kao i druga deca.
Emina je ubrzo zaspala u fotelji, sa omotom čokolade u krilu, sita i srećna prvi put posle ko zna koliko godina. Ja nisam mogla da se smirim. Počela sam da pospremam sobu, tražeći neki mir, i tada sam u donjoj fioci stare komode, ispod gomile računa za struju, pronašla jednu svesku. Bila je to stara školska sveska, požutelih listova, u kojoj je Emina zapisivala troškove, recepte i poneku misao.
Drhtavim rukama sam otvorila taj dnevnik sirotinje. Stranice su bile ispisane njenim krupnim, nepravilnim rukopisom. “Danas: hleb, mleko, 200 grama kafe. Ostalo: 5 maraka.” Listala sam dalje, kroz godine naše borbe, kroz datume mojih rođendana, ekskurzija, matura. A onda sam našla zapis od 14. oktobra 1998. godine. Datum mog desetog rođendana.
“Danas je mojoj Lejli rođendan,” pisalo je. “Kupila sam joj malu tortu sa jagodama. Ona je pojela dva parčeta. Pitala me je zašto ja ne jedem. Rekla sam joj da me boli stomak i da ne volim torte. Slagala sam je. Stomak me je boleo od gladi. Nisam jela ništa od juče ujutru da bih imala novca za tu tortu. Ali kad sam videla kako se ona smeje musava od šlaga, ja sam bila najsitija žena na svetu. Neka jede moje zlato, majka će izdržati.”
Sveska mi je ispala iz ruku. Pala sam na kolena pored usnule majke i zarila lice u njene stare, žuljevite dlanove. Plakala sam tako glasno da sam se plašila da ću je probuditi, ali ona je spavala dubokim snom pravednika. Sve te godine… svaka ona kocka čokolade koju sam ja pojela, svaki onaj batak koji mi je gurnula u tanjir tvrdeći da “voli kosti”, sve je to bila njena krv i njena žrtva.
Ona nije bila žena koja “ne voli”. Ona je bila žena koja se odrekla svega što voli, da bih ja imala bar nešto. Gledala sam njeno lice, izborano od briga, i shvatila da nikada neću moći da joj vratim taj dug. Nikakve pare, nikakvi pokloni ne mogu da plate one noći kad je legla praznog stomaka da bih ja ujutru imala za užinu.
Kada se probudila, skuvala sam joj kafu i otvorila još jednu čokoladu. Hranila sam je kockicu po kockicu, kao što je ona nekad mene. “Jedi, mama,” rekla sam joj kroz suze, dok je ona uživala u svakom zalogaju. “Jedi sve. Ja neću. Znaš, mama… ja više ne volim slatko. Mene bole zubi.” Nasmešila mi se, onako kako se majke smeju kad znaju da su deca konačno razumela.
