“Katarina! Dođi ovamo da vidiš ovo! Opet nisi dobro obrisala prašinu ispod televizora. Vidi se iz aviona, sramota me je ako neko naiđe. Bože dragi, šta je moj Marko video u tebi, tako aljkavoj… Al’ dobro, šta se i može očekivati kad si došla iz onog blata, gde se hoda u gumenim čizmama.” Milanka je prešla prstom preko tamne komode, tražeći i najmanje zrnce prašine samo da bi imala razlog da bocne svoju snaju. Bila je to njena svakodnevna zabava već deset godina, otkako je njen sin jedinac, ugledni beogradski hirurg, u kuću doveo Katarinu, tihu i skromnu devojku sa juga Srbije. Milanka, uvek doterana, sa svežom frizurom, bisernom ogrlicom i mirisom skupog parfema koji je gušio, smatrala je da je Katarina “greška u sistemu”, nedostojna njihove stare gradske porodice i stana na Vračaru.
Katarina je stajala na vratima dnevne sobe, držeći krpu u ruci, pognute glave. Nije rekla ni reč. Kao i uvek. Samo je prišla i ponovo prebrisala već čisto mesto, trudeći se da joj ruke ne drhte. Naučila je da je ćutanje jedini način da preživi u toj kući, da sačuva mir zbog muža koji je radio po dvanaest sati dnevno i dvoje zlatne dece koja su spavala u drugoj sobi. Gutala je uvrede kao gorke pilule, svakog dana, uz jutarnju kafu koju bi skuvala svekrvi, a ova bi je prokomentarisala sa gnušanjem.
“Tanka je,” rekla bi Milanka, vraćajući šoljicu na tacnu uz zveket. “Kao da si je od vode pravila. U mojoj kući se uvek pila prava kafa, ali ti to ne znaš. Kod vas se verovatno pila divka. Eh, da je moj Marko oženio onu Ivanu, ćerku direktora banke, sad bismo pili kafu u tišini i gospodstvu. Ali ne, on je hteo ‘poštenu dušu’. Eto mu sad poštenja, kad mu žena ne zna ni košulju da ispegla kako treba.”
Najgore je bilo kad bi Milanka počela da priča o svojoj ćerki, Sandri, koja je živela u Nemačkoj. To je bila njena omiljena tema za mučenje Katarine. “E, moja Sandra,” uzdahnula bi Milanka, gledajući Katarinu s visine dok ova postavlja sto za ručak. “Ona je prava gospođa. Ima kuću k’o apoteku u Minhenu, muž joj je direktor, vozi ‘Mercedesa’. Ona mi nikad ne bi poslužila ovakvu splačinu od ručka. Ona zna red, ona je svetska žena. A ne kao ti, samo ćutiš i rintaš kao da si na njivi.”
Katarina bi samo jače stisnula usne. Nije htela da kaže istinu – da ta “gospođa Sandra” zove majku dva puta godišnje, za Božić i Vaskrs, i da uvek žuri. Nije htela da kaže da Sandra nikad nema vremena da dođe, da uvek ima neki izgovor, dok Katarina, “seljanka”, pere Milankin veš, kuva joj, vodi je kod lekara i trpi njene hirove. Marko je to znao, ali je ćutao radi mira u kući, a Katarina je taj teret nosila sama, verujući da će Bog jednom sve postaviti na svoje mesto.
Tog jutra, tenzija je bila posebno jaka. Milanka je bila nervozna jer joj Sandra nije odgovorila na poruku već tri dana. Iskaljivala je bes na Katarini zbog sitnica – mrvice na tepihu, loše složenog peškira, preglasnog zatvaranja vrata. “Ti to namerno radiš!” vrisnula je Milanka, ustajući sa fotelje. “Namerno me nerviraš jer znaš da imam pritisak! Hoćeš da me oteraš u grob da bi preuzela ovaj stan! Znam ja tebe, ti si proračunata, kao i svi tvoji!”
Katarina je samo udahnula duboko i tiho rekla: “Mama, molim vas, smirite se. Pozliće vam. Doneću vam čašu vode i lek.” Krenula je ka kuhinji, ali zvuk lomljave stakla ju je zaustavio. Okrenula se naglo. Milanka je stajala ukopana u mestu, lica iskrivljenog u bolnu, neprirodnu grimasu. Ruka joj je visila uz telo, a šoljica sa kafom ležala je razbijena na parketu, prolivajući crnu tečnost po skupom tepihu.
“Ka… Ka-ta…” pokušala je Milanka nešto da kaže, ali reči su se pretvorile u nerazgovetno mrmljanje. Oči su joj bile pune straha, onog iskonskog, životinjskog straha. Noge su joj klecnule. Srušila se na pod kao vreća, teška i nepomična. Katarina je vrisnula, bacila krpu i potrčala prema ženi koja ju je do pre minut mrzela više od ičega, shvatajući da je sada, u tom trenutku, njen život jedino u “seljačkim” rukama koje je toliko prezirala.
Milanka se probudila u bolničkom krevetu, ali njeno telo je nije slušalo. Desna strana joj je bila oduzeta, a usta iskrivljena i nema. Htela je da vrisne, da naredi, da bude ona stara Milanka koja komanduje svima, ali iz grla je izlazio samo tihi, nerazgovetni jecaj. Doktori su rekli da je moždani udar bio jak. Ležala je tako danima, gledajući u plafon, čekajući svoju “zlatnu” ćerku Sandru da doleti iz Nemačke i spasi je iz te bede, da je odvede u one njene svilene čaršave o kojima je stalno pričala.
Ali Sandra nije došla. Milanka je čula razgovor svog sina Marka u hodniku. Marko je držao telefon na spikerfonu jer su mu ruke bile pune pelena i lekova. “Marko, ne mogu sad da dolazim,” čuo se Sandrin nervozni glas, onaj isti glas kojim se Milanka toliko ponosila. “Imam poslovne večere, deca imaju školu… Stavi je u neki dobar dom. Poslaću pare, evre, koliko god treba. Tamo će je presvlačiti stručni ljudi. Ja stvarno nemam živaca za to.”
Te reči su pogodile Milanku jače od moždanog udara. Njena princeza, njena dika, htela je da je baci u dom kao staru krpu, samo da joj ne smeta. Marko je ušao u sobu, crven u licu, suznih očiju, ne znajući šta da kaže majci. Hteo je da sakrije istinu, ali Milankine oči su govorile da je sve čula. Suze su joj curile niz nepomično lice, kvaseći jastuk. Osećala se kao smeće koje su svi odbacili.
Tada je u sobu ušla Katarina. Ona ista “seljanka” koju je Milanka godinama ponižavala. Ušla je tiho, noseći čistu posteljinu i činiju sa domaćom supom. Marko je pogledao ženu i tiho rekao: “Kaća, Sandra kaže da je vodimo u dom. Ja… ja ne znam kako ćemo sami. Radim po ceo dan.” Katarina je spustila činiju, pogledala muža, pa svekrvu koja je u strahu čekala presudu, i rekla odlučno: “Niko nju neće voditi u dom dok sam ja živa. Ona je majka mog muža i baka moje dece. Tačka.”
Dani su prolazili, a Milanka je došla kući. Ali ne u Sandrinu vilu, već u onu istu sobu koju je Katarina čistila. I počela je najteža škola Milankinog života. Ona, koja se gadila prljavštine, sada je zavisila od tuđe pomoći za najintimnije stvari. A te ruke koje su je prale, koje su joj menjale pelene, koje su je hranile kašikom kao bebu, bile su Katarinine ruke. Ruke koje je Milanka nazivala “grubim i seljačkim”.
Katarina ju je kupala s takvom nežnošću, pazeći da je ne povredi. Češljala joj je kosu, mazala kremom ona mesta gde se koža ojela od ležanja. Nikada, ni jednom rečju, ni jednim pogledom, nije prebacila Milanki za sve one uvrede. Nije bilo osvete. Bilo je samo čiste ljudskosti. Milanka je gledala tu ženu kako pada s nogu od umora, kako trči oko dece, oko Marka, pa oko nje, i osećala je kako joj srce puca od sramote.
Jednog popodneva, dok ju je Katarina hranila pasiranom jabukom, Milanka je skupila svu snagu koju je imala. Nije mogla da govori, ali je zdravom, levom rukom uhvatila Katarininu šaku. Stegla ju je, onako slabašno, i prinela svojim usnama. Poljubila je tu ruku. Ruku koju je godinama “ujedala”. Pogledala je snaju u oči, a u tom pogledu stajalo je hiljadu neizgovorenih reči: “Izvini”, “Hvala”, “Oprosti mi”.
Katarina je zastala. Suze su joj navrle na oči. Spustila je kašiku, pomilovala staricu po sedoj kosi i tiho rekla: “Ne plačite, majko. Sve je u redu. Mi smo porodica. A porodica se ne ostavlja kad je teško.” Milanka je tada shvatila najveću lekciju svog života: nije gospođa ona koja nosi bisere i živi u Nemačkoj, već ona koja ima čisto srce i koja ti ne okrene leđa kad padneš u blato.
