Kada su mi roditelji poginuli u udesu, stric Radovan me je uzeo pod svoj krov, a celo selo mu je tapšalo govoreći da je svetac, ne znajući da sam ja od tog dana prestao da budem dete i postao njihov najamni sluga. Milan je imao samo devet godina kada je ostao potpuno sam na svetu. Njegov mali, bezbrižni univerzum srušio se u jednoj kišnoj noći na ibarskoj magistrali. Stric Radovan, očev stariji brat, pojavio se na sahrani glumeći najvećeg ožalošćenog, obećavajući pred sveštenikom i okupljenim narodom da Milanu nikada ništa neće faliti dok je on živ i dok ima parče hleba u kući.
Ali, čim su se seoske kapije zatvorile i komšije razišle, maska brižnog strica pala je na hladni, betonski pod. Radovanova žena, strina Verica, odmah je jasno stavila do znanja gde je Milanovo mesto. Njegova dečija soba, puna igračaka i uspomena, brzo je ispražnjena kako bi njihov sin Stefan dobio veći prostor za učenje i igru. Milanov krevet je bez milosti premešten u mračni, vlažni podrum pored kotlarnice. Tamo, među starim stvarima, paučinom i mirisom buđi, počeo je njegov novi život, život deteta koje mora da plati vazduh koji diše u tuđoj kući.
Dok je Stefan, njegov brat od strica, spavao u toploj sobi i budio se uz miris svežih kiflica, Milanovo jutro počinjalo je pre svitanja. Njegov zadatak bio je da nacepa drva za ceo dan, nahrani stoku i očisti dvorište pre nego što uopšte krene u školu. Zimi, kada bi mraz okovao selo, njegove male ruke bile su modre i ispucale od hladnoće, ali ni Radovan ni Verica nisu obraćali pažnju na to. Za njih, on nije bio bratanac; bio je besplatna radna snaga koju im je sudbina poslala, dug koji je njegov pokojni otac nekako njima ostavio.
Najviše je bolela razlika za trpezom. Stefan je dobijao najbolje komade mesa, nove jakne za zimu i džeparac za seoske vašare. Milan je jeo ono što ostane, često skupljajući mrvice sa stola, noseći Stefanovu staru, iznošenu i preveliku odeću zbog koje su mu se deca u školi smejala. Ako bi slučajno razbio čašu ili zaboravio da unese drva, Radovanov teški kajiš bi bez milosti pronalazio njegova mala leđa, ostavljajući modrice koje je u školi krio pod širokim, istrošenim džemperima.
Godine su prolazile, a Milan je naučio da ćuti, trpi i sanja u tišini svog podruma. Njegov jedini izlaz iz tog pakla bile su knjige. Učio je pod svetlom jedne gole sijalice, umotan u staro, poderano ćebe, svestan da mu niko neće platiti fakultet i da je znanje njegova jedina karta za beg. Završio je srednju školu kao najbolji đak u generaciji, ali ni Radovan ni Verica nisu došli na dodelu diplome. Bili su previše zauzeti proslavom Stefanovog osamnaestog rođendana, za koji su mu, od para koje su zaradili prodajom zemlje Milanovog oca, kupili polovan automobil.
Dan nakon mature, Milan je spakovao onih nekoliko svojih stvari u staru platnenu torbu. Stao je pred strica Radovana, pogledao ga pravo u oči bez trunke straha i rekao da odlazi. Radovan se samo podrugljivo nasmejao, govoreći mu da će se vratiti puzajući na kolenima kad oseti kako je težak život bez njegovog krova i hleba. Milan nije rekao ni reč. Okrenuo se, izašao kroz staru drvenu kapiju i više nikada nije pogledao unazad. Otišao je u grad, radio na građevini danju, a noću čistio pekare kako bi platio studije arhitekture.
Dve decenije su prohujale kao vihor. Milan se nikada nije vratio u selo, a njegovo ime se vremenom potpuno zaboravilo. Kuća strica Radovana, nekada ponos celog kraja, postala je centar seoskih ogovaranja. Radovan je ostario i oboleo, a sva ona imovina kojom se toliko hvalio počela je da propada pod rukama njegovog sina. Stefan, navikao da sve dobija na tacni bez kapi prolivenog znoja, postao je redovan gost lokalnih kockarnica i sumnjivih kafana. Ono što su Radovan i Verica godinama sticali tuđim suzama, njihov sin je rasipao za kockarskim stolovima preko noći.
Dugovi su rasli brže nego što je imanje moglo da podnese. Prvo su prodate njive, zatim šuma, i na kraju su kamataši i sudski izvršitelji pokucali na kapiju velike kuće. Stefan je u panici pobegao iz sela u nepoznatom pravcu, ostavljajući starog oca i majku da se sami suoče sa ljudima bez milosti. Sud je doneo odluku da kuća ide na javnu licitaciju kako bi se namirili ogromni kockarski dugovi. Tog dana, Radovan i Verica su sedeli na klupi u dvorištu, slomljeni i osramoćeni, gledajući kako se seoski lešinari okupljaju da za male pare kupe njihovu muku.
Licitacija je već počela, i lokalni biznismeni su se nadmetali, rušeći cenu onoga što je nekada bio Radovanov dvorac. A onda se pred kapijom zaustavio crni, luksuzni automobil. Iz njega je izašao visok, naočit čovek u besprekornom, skupom odelu. Niko od prisutnih nije prepoznao to lice puno samopouzdanja i oštrog, ledenog pogleda. Čovek je mirno prošao kroz masu, stao pred sudskog službenika, podigao ruku i izgovorio cifru koja je istog trenutka ućutkala sve prisutne, stavljajući tačku na svako dalje nadmetanje. Radovan je podigao suzne, umorne oči ka svom novom “gazdi”, ne sluteći ni u ludilu koga to upravo gleda.
Sudski izvršitelj je udario čekićem o drveni sto postavljen nasred dvorišta, označavajući kraj licitacije. Imanje, kuća i sve ono što je Radovan godinama bespravno zidao i čuvao, sada je pripalo nepoznatom gospodinu u crnom odelu. Radovan i Verica su sedeli na onoj staroj drvenoj klupi, sasušeni od muke i sramote, svesni da do večeri moraju da spakuju svoje prnje i napuste prag koji su nekada smatrali neosvojivom tvrđavom. Očekivali su grube reči, naređenje da se gube sa imanja, ali je novi vlasnik polako prišao i skinuo tamne naočare.
Kada su se njihovi pogledi sreli, Radovanu je zastala knedla u grlu. Ispod tog besprekornog, strogog lica, prepoznao je crte svog rođenog brata. Bio je to Milan, onaj isti dečak kog je pre dvadeset godina gurnuo u mračni podrum i pretvorio u roba. U dvorištu je nastao tajac. Seoski lešinari, koji su došli da se naslađuju Radovanovoj propasti, sada su stajali otvorenih usta. Siroče koje je otišlo bez dinara u džepu, sada je stajalo pred njima kao jedini i apsolutni vlasnik svega što su videli.
Radovan, čovek koji je nekada bio strah i trepet u kući, slomio se pod težinom sopstvenog greha. Skliznuo je sa klupe i pao na kolena pravo u prašinu, hvatajući Milana za ivicu skupih pantalona. Počeo je da jeca na sav glas, proklinjući svog odbeglog sina Stefana, pravdajući se kako su ostali bez ičega, kako nemaju gde da prenoće i moleći Milana za oproštaj. Verica je prekrila lice rukama, gušeći se u suzama sramote, ne smejući ni da pogleda u oči čoveku kom je nekada uskraćivala komad hleba.
Milan je stajao mirno, gledajući ih odozgo. U njegovoj glavi su se smenjivale slike modrica od kajiša, onih zaleđenih prstiju dok je cepao drva i onog strašnog osećaja gladi dok su oni unutra slavili i jeli toplo pečenje. Celo selo je u tom trenutku zadržalo dah, očekujući da će Milan sada s punim pravom pozvati policiju i izbaciti ih na ulicu kao pse, naplaćujući svaku suzu koju je pustio u onom podrumu pored kotlarnice.
Ali, Milan nije podigao ton. Polako je izvadio ruku iz džepa, držeći ključeve koje mu je maločas predao izvršitelj, i bacio ih pred Radovana u prašinu. “Ja nisam ti, striče,” rekao je glasom koji je bio hladniji od leda, ali potpuno miran. “Nisam kupio ovu kuću da bih se svetio, već da obraz mog oca ne bi otišao na doboš zbog kockarskih dugova tvog sina. Neću vas izbaciti na ulicu, nismo ista krv.”
Radovan je podigao glavu punu nade, ali ga je Milanova sledeća rečenica presekla kao mač. “Možete da ostanete da živite na ovom imanju, ali u onoj maloj letnjoj kuhinji iza štale. Glavna kuća od sutra postaje dom za decu bez roditelja, zadužbina u ime mog oca. A vi ćete tu decu da pazite, da im ložite vatru i čistite dvorište, baš onako kako ste mene terali da radim za vas.”
Bila je to kazna teža od svakog progonstva. Radovan i Verica su shvatili da će ostatak svog života provesti kao sluge na sopstvenom, nekadašnjem imanju, gledajući svaki dan kako Milanova deca, siročići koje su nekada prezirali, sada spavaju u toplim sobama gde je nekada spavao njihov Stefan. Karma ih nije oterala sa praga, već ih je vezala za njega, terajući ih da svakodnevno žive sa svojim sramom i posmatraju spomenik sopstvenoj pohlepi.
Stefan se nikada nije vratio u selo, nastavljajući da beži od kamataša kao senka, dok je Milan pokazao svetu da prava moć nije u osveti, već u izdizanju iznad onih koji su pokušali da te unište. Zlo koje je krenulo iz onog vlažnog podruma zauvek je prekinuto, a dobrota jednog dečaka pretvorila je prokletu kuću u mesto gde više nijedno siroče neće zaspati gladno i uplašeno.
