Kosta i Nemanja su bili rođena braća, odrasla pod istim krovom stare seoske kuće, deleći svaki komad hleba. Ali, kako su godine prolazile, putevi su im se drastično razišli. Kosta je ostao skroman, pošten čovek radničkih ruku, koji je po ceo dan tovario cement i grede na lokalnom stovarištu kako bi prehranio svoju decu. Nemanja je, sa druge strane, otišao u grad, ušao u mutne biznise, obogatio se preko noći i oženio Danicom – ženom kojoj su status, novac i skupe marke bili jedina religija.
Sveti Nikola je uvek bio njihova porodična Slava, svetinja koju im je pokojni otac ostavio u amanet. Kosta je držao do tradicije. Tog ledenog decembarskog popodneva, završio je tešku smenu na stovarištu, oprao ruke od maltera, obukao svoju jedinu čistu, ispeglanu košulju i navukao svoj stari, teški radnički kaput. Taj kaput je bio star preko deset godina, izlizan na laktovima, a na levom rukavu je imao veliku, primetnu zakrpu koju mu je žena pažljivo ušila. Uzeo je flašu svoje najbolje domaće rakije i drvenu ikonu koju je sam mesecima rezbario, i krenuo peške ka bratovoj vili.
Kada je stigao ispred Nemanjine ogromne kuće na Dedinju, Kosta je zastao. Dvorište je bilo prepuno crnih limuzina, džipova i vozača koji su čekali. Kroz ogromne staklene prozore videla su se svetla kristalnih lustera i ljudi u skupocenim odelima. Kosta je progutao knedlu. Osetio se malim i nevažnim, ali ljubav prema rođenom bratu bila je jača od stida. Obrisao je stare cipele o otirač i pozvonio na masivna hrastova vrata.
Vrata mu nije otvorio brat, već snaha Danica. Na njoj je sijala haljina koja je vredela više nego Kostina kuća. Kada je ugledala devera na pragu, njen lažni, usiljeni slavski osmeh istog sekunda se pretvorio u grimasu čistog gađenja. Odmerila ga je od glave do pete, sa očima punim prezira prema njegovim starim cipelama i onom zakrpljenom kaputu. Nemanja je stajao nekoliko koraka iza nje, držeći čašu viskija, i samo je oborio pogled, ne usuđujući se da pozdravi rođenog brata pre svoje žene.
“Srećna Slava, domaćini,” izgovorio je Kosta blago, pružajući im drvenu ikonu i rakiju. Danica je uzela poklone sa dva prsta, kao da drži nešto zarazno. “Hvala, Kosta. Samo… molim te, nemoj taj tvoj prljavi, mokri kaput da kačiš ovde na čiviluk. Tu su bunde od nerca ministarke i kaputi direktora, isprljaćeš ih,” prosiktala je Danica, grubo muotevši kaput iz ruku i bacivši ga u mračni, prašnjavi ugao hodnika, iza vrata. Kosta je osetio kako mu se obraz žari od sramote, ali je oćutao zbog brata.
Kada je Kosta krenuo ka slavskoj trpezi, odakle se čuo smeh elite, Danica mu je preprečila put. Uhvatila ga je za ruku i grubo ga povukla nazad. “Slušaj me dobro,” šapnula mu je zlobno. “Unutra su ljudi od kojih tvom bratu zavisi milionski ugovor. Ne možeš takav da sediš s njima. Smrdiš na stovarište. Idi u kuhinju sa poslugom, tamo sam ti postavila jedan tanjir. Nemoj da nas brukaš i da izlaziš pred goste.”
Kosta je stajao kao skamenjen. Pogledao je preko njenog ramena, tražeći bratov pogled. Nemanja ga je gledao, video je šta se dešava, ali je samo nakašljao, okrenuo leđa i vratio se nazad među svoje bogate goste. Kostino srce je puklo na pola. Nije napravio scenu. Pognute glave, prošao je kroz zadnja vrata i seo u zagušljivu kuhinju, na malu drvenu stolicu, dok su konobari užurbano prolazili pored njega. Ispred njega je bio plastični tanjir sa ostacima pečenja. Gutao je zalogaje koji su imali ukus čistog pelina i suza.
Oko osam sati uveče, atmosfera u glavnoj sali je dostigla vrhunac. Nemanja i Danica su nervozno trčali oko vrata. Čekali su najvažnijeg gosta večeri – čuvenog akademika i glavnog hirurga, doktora Jovana. Od njegovog potpisa i pristanka zavisio je Nemanjin tender za nabavku medicinske opreme vredan milione. Kada su se vrata otvorila i kada je doktor Jovan, čovek ozbiljnog, strogog lica i besprekornog ugleda, ušao u kuću, muzika je stala. Nemanja mu je poleteo u zagrljaj, a Danica se klanjala do poda.
Doktor Jovan je ljubazno čestitao Slavu, a onda se okrenuo da skine svoj elegantni, crni kaput. U tom trenutku, dok je predavao kaput sobarici, njegov oštar pogled pao je na onaj mračni ugao hodnika. Ugledao je onaj odbačeni, zakrpljeni radnički kaput. Čovek pred kojim je drhtala cela država iznenada je prebledeo. Ostavio je Nemanju i Danicu u pola rečenice, prišao uglu i drhtavim rukama podigao Kostin kaput, zagledavši se u onu specifičnu zakrpu na levom rukavu. Tišina u hodniku je postala jeziva.
Doktor Jovan je stajao u raskošnom hodniku, potpuno nesvestan skupe muzike i bogatih gostiju koji su se tiskali oko njega. Njegove ruke, hirurški precizne i uvek mirne, sada su vidno drhtale dok je prstima prelazio preko one grube, ručno ušivene zakrpe na levom rukavu Kostinog kaputa. Podigao je pogled, a u njegovim strogim očima, pred kojima su drhtali svi direktori klinika, sada su se nazirale suze.
“Čiji je ovo kaput?” upitao je doktor Jovan, a njegov duboki glas odjeknuo je hodnikom tako snažno da je muzika u susednoj sali delovala kao tihi šapat.
Danica je nervozno progutala knedlu. Njen lažni osmeh se zaledio, a lice oblilo crvenilom sramote. Brzo je pritrčala, pokušavajući da mu izvuče stari kaput iz ruku. “Jao, doktore, oprostite molim vas! To je od… pa, to je od jednog mog siromašnog devera, znate kakav je red na Slavi, morali smo da ga primimo iz sažaljenja. Ostavio je to prljavo đubre tu, a smestila sam ga tamo pozadi u kuhinju s poslugom da ne smeta i ne bruka nas pred elitom. Nemanja, zovi spremačicu da baci ovo u kontejner!”
Doktor Jovan ju je pogledao pogledom koji je sekao poput skalpela. Nije pustio kaput. Naprotiv, stegnuo ga je na svoje grudi.
“Đubre? Bruka?” izgovorio je hirurg, okrećući se prema Nemanji koji je prebledeo kao krpa. “Gospodine Nemanja, znate li vi čiji je ovo kaput? Pre tačno deset godina, na onoj strašnoj poledici kod mosta, moj auto je sleteo sa puta pravo u ledenu reku. U autu je bila moja tada petogodišnja ćerka. Svi ovi vaši ‘elitni’ prijatelji u skupim automobilima su prolazili i okretali glavu, plašeći se da ne isprljaju sedišta. Svi osim jednog čoveka koji se vraćao peške sa gradilišta.”
U vili je nastao muk. Elita je spustila čaše. Nemanji su se odsekle noge.
“Taj čovek,” nastavio je Jovan, podižući glas, “skočio je u ledenu vodu, razbio prozor golim rukama i izvukao moje dete koje se davilo. Skinuo je sa sebe ovaj isti, zakrpljeni kaput, umotao moju ćerku da se ne smrzne i sačekao hitnu pomoć. Kada sam ja stigao, njega više nije bilo. Tražio sam ga deset godina da mu dam sve što imam! A vi… vi ste tog heroja, rođenog brata, stavili da jede otpatke u kuhinji?!”
Pre nego što je Nemanja uspeo da izusti ijednu jedinu reč opravdanja, doktor Jovan je bacio svoj skupoceni kaput na pod. Prošao je pored zgranutih ministara, odgurnuo Danicu s puta i brzim koracima ušao u zagušljivu kuhinju. Tamo, na maloj drvenoj stolici, u senci, sedeo je Kosta. Jeo je hladno pečenje iz plastičnog tanjira, pognute glave.
Kada je čuo korake, Kosta je podigao umorne oči. Doktor Jovan, čovek u odelu od nekoliko hiljada evra, nije rekao ni reč. Samo je prišao, pao na kolena pred radnikom u prašnjavoj košulji i čvrsto ga zagrlio, plačući na sav glas pred celokupnom poslugom. Kosta ga je prepoznao. Oči su mu se napunile suzama dok je grlio čoveka čije je dete spasio, ne tražeći nikada ništa zauzvrat.
Jovan je ustao, uzeo Kostu pod ruku i izveo ga iz kuhinje pravo u glavni hol, pred Nemanju i Danicu. Izvadio je iz unutrašnjeg džepa onaj milionski ugovor o nabavci opreme, zbog kog je cela ova lažna Slava i bila organizovana. Pred očima celog Dedinja, pocepao ga je na pola i bacio papire Nemanji u lice.
“Sa ljudima koji se stide rođene krvi i heroja, ja ne potpisujem ništa. Vaš posao sa mnom je večeras završen za sva vremena, a pobrinuću se da cela država sazna i zašto,” zagrmeo je hirurg. Zatim se okrenuo Kosti, blago mu stavio ruku na rame i rekao: “Idemo u moju kuću, brate. Tamo te čeka mesto u čelu stola, moja porodica i topla večera. Ovi ljudi ovde ne zaslužuju ni da im gaziš po tepihu.”
Kosta je uzeo svoj zakrpljeni kaput, obukao ga sa ponosom i izašao u noć zajedno sa najmoćnijim čovekom u gradu. Nemanja je ostao da stoji usred svoje luksuzne vile, okružen šokiranom elitom, gledajući u pocepane komade ugovora na podu, shvatajući da je zbog snobizma svoje žene i sopstvenog kukavičluka te noći izgubio i milione i jedinog brata.
