“Nije ona za našu kuću, Milane. Vidi joj nokte, k’o u orla. Vidi joj suknju, jedva dupe pokriva. Ta ne zna ni hleb da umesi, a kamoli da vodi domaćinstvo. Upropastiće te, sine, videćeš. Te gradske frajle samo gledaju pare i provod.” Tako je govorila baka Jovanka svom sinu jedincu, Milanu, pre pet godina, kada je prvi put doveo Anu u njihovo staro seosko domaćinstvo. Jovanka, žena starog kova, ogrubele kože i tvrdih stavova, od prvog dana je popreko gledala Anu. Smetalo joj je sve – njen parfem, njen način govora, to što ne ustaje u pet ujutru da hrani stoku. Smatrala je da je Ana uljez koji će joj oteti sina i uništiti sve što su generacije gradile. Ana je ćutala, trpela Jovankine otrovne strelice i trudila se da ugodi, ali za Jovanku ništa nije bilo dovoljno dobro.
A onda se desila tragedija koja je zaustavila vreme u toj kući. Milan, Jovankina dika i ponos, poginuo je u saobraćajnoj nesreći vraćajući se s posla. Imao je samo trideset godina. Na sahrani, dok je kiša lila kao iz kabla, mešajući se sa suzama, Jovanka je u svom bolu potpuno izgubila razum. Kada je sveštenik završio opelo, prišla je Ani, koja je stajala nemi od bola, i pred svima joj rekla reči teže od crne zemlje: “Ti si mi ga urekla! Da nije tebe oženio, bio bi živ! Idi! Idi iz moje kuće i ne vraćaj se! Sad si slobodna, nađi nekog drugog da unesrećiš. Zaboravi da smo ikad postojali, i ja i moj sin!” Ana je, slomljena, bez reči otišla. Spakovala je svoje stvari u dve kese i nestala u gradu, odbačena kao stara krpa.
Prošlo je pet dugih, teških godina. Jovanka je ostala sama u velikoj, praznoj kući. Selo se polako gasilo, komšije su umirale ili odlazile kod dece u grad. Jovanka je kopnila. Reuma joj je iskrivila prste, snaga je izdala. Došla je zima, jedna od onih najgorih. Sneg je zavejao puteve, odsekavši selo od sveta. Jovanka je ležala u hladnoj sobi, pokrivena sa tri jorgana, drhteći. Drva su bila pri kraju, a ona nije imala snage da donese nova iz šupe. Kašalj joj je cepao pluća.
Tog jutra, shvatila je da je kraj. Nije imala telefon, nije imala koga da dozove. Pomirila se sa sudbinom. Mislila je kako je to Božija kazna što je bila onako surova. “E moj Milane,” šaputala je u ledeni vazduh, gledajući njegovu sliku na zidu. “Evo majka dolazi kod tebe. Sama, k’o pas. Niko neće znati ni da sam umrla dok me ne nađu na proleće.” Vatra u peći se ugasila. Jovanka je sklopila oči, čekajući da je bela smrt uzme. A onda je, kroz zavijanje vetra, čula zvuk motora koji se bori sa smetovima.
Buka motora je postajala sve jača, a onda je utihnula tačno ispred kapije. Jovanka je mislila da halucinira od groznice, da to anđeli dolaze po nju u nebeskim kočijama. Ali onda je čula udarce na vratima. Teške, promrzle drvene daske su škripale pod nečijim pesnicama. Neko je dozivao njeno ime. Nije imala snage da ustane, samo je tiho ječala ispod jorgana. Vrata su se uz tresak otvorila, i u sobu je uleteo vrtlog snega i ledenog vetra.
Na pragu je stajala prilika umotana u debeli kaput, sa šalom preko lica. Zatvorila je vrata ramenom i skinula šal. Bila je to Ana. Ona ista Ana koju je Jovanka pre pet godina oterala kao psa. Lice joj je bilo crveno od vetra, kosa mokra od snega, ali oči… oči su bile iste one Milanove, tople i zabrinute. Jovanka je zatreptala, ne verujući. “Duh,” pomislila je. “Došla je da me proganja.”
Ali Ana nije bila duh. Bacila je kese na pod i potrčala prema krevetu. “Bako! Bako, čuješ li me?” vikala je, tresući Jovanku za ramena. Kada je videla modre usne i osetila ledenu kožu starice, Ana nije gubila ni sekund. Nije bilo vremena za priču. Odmah je počela da trlja Jovankine ruke, da joj duva u lice, pokušavajući da vrati život u to staro telo. “Nećeš mi umreti danas, ne dam!” mrmljala je sebi u bradu, dok su joj suze tekle niz lice.
Ana je izletela napolje po drva, ne mareći za svoje skupe čizme koje su tonule u blato i sneg. Vratila se sa naramkom, upalila vatru u onoj staroj “smederevcu” koja se nije ložila danima. Soba je polako počela da se zagreva. Stavila je vodu za čaj, pronašla stare vunene čarape i navukla ih Jovanki na noge. Radila je brzo, spretno, kao da je rođena u toj kući, a ne u gradu.
Kada se Jovanka malo povratila i popila gutljaj toplog čaja koji joj je Ana prinela usnama, pogledala je snaju sa stidom koji je pekao jače od vatre. “Zašto?” prošaputala je hrapavim glasom. “Zašto si došla? Ja sam te klela. Ja sam te oterala sa groba mog sina. Rekla sam ti da si ti kriva…” Suze su joj krenule niz izborano lice. Očekivala je osvetu, očekivala je da je Ana došla da joj se naslađuje mukom.
Ana je spustila šolju na stočić i uzela Jovankinu ruku u svoje dlanove. Nije imala one duge, nalakirane nokte koji su Jovanki nekad smetali. Ruke su joj bile tople i nežne. “Zato što sam ga volela, bako,” rekla je tiho. “Volela sam Milana više od života. I on je voleo vas. Vi ste ga rodili. Vi ste jedino što je ostalo od njega na ovom svetu. Kako sam mogla da vas ostavim da umrete sami?”
Jovanka je jecala, tresući se od plača koji je bio teži od svake bolesti. “Ali ja sam bila zla… ja sam mislila da si ti samo…” “Znam šta ste mislili,” prekinula ju je Ana blago. “Mislili ste da sam gradska frajla koja nema srce. Ali srce se ne vidi po suknji i noktima, bako. Vidi se kad je teško. Nisam se preudala. Nisam mogla. Svake zime sam mislila na vas, sama u onom stanu, i pitala se imate li drva. Danas sam osetila… nešto me je vuklo. Morala sam da dođem.”
Te noći, dok je mećava zavijala oko kuće, snaja i svekrva su sedele jedna pored druge. Zid ćutanja i mržnje, građen godinama, srušio se u jednoj noći. Jovanka je shvatila da joj je Bog poslao anđela baš u onom obliku koji je najviše prezirala, da je nauči lekciju. Ana nije otišla sutradan. Ostala je. Jovanka danas celom selu priča: “Ovo nije moja snaja. Ovo je moja ćerka. Ona me je rodila onda kad sam trebala da umrem.”
