Baka Danica je celog svog veka živela u istoj, maloj kući sa krovom na četiri vode i niskom drvenom tarabom koja je više služila da na nju slete vrapci nego da nekoga zaustavi. U njenom dvorištu uvek je mirisalo na bosiljak i pečen kukuruz, a drvena kapija je, od jutra do mraka, stajala širom otvorena, podbočena jednim okruglim kamenom. Danica je bila žena onog starog kova, koja je svakog prolaznika pozdravljala sa “Pomoz’ Bog” i koja je verovala da se čovek od ljudi ne sme ograđivati, jer kad se ogradiš od sveta, ogradiš se i od Boga.
Ali, vremena su se menjala. Na placu odmah pored njenog, gde je nekada bio stari voćnjak, nikla je ogromna, moderna vila. Izgradila ju je Jovana, mlada, uspešna žena iz grada koja se tu doselila sa mužem i malom bebom, tražeći “mir”. Međutim, njen mir je izgledao potpuno drugačije od Daničinog. Oko vile je preko noći podignut betonski zid visok preko dva metra. Na svakom ćošku zasijale su crne, hladne kamere, a na ulazu je postavljena teška, električna kapija od kovanog gvožđa sa interfonom i šiframa.
Jovana bi retko izlazila iz svog dvorišta peške. Uglavnom bi samo proletela u svom velikom crnom džipu, čekajući da se kapija automatski zatvori za njom. Jednom prilikom, kada je Danica prišla da joj ponudi činiju svežih, toplih uštipaka “za detence”, Jovana ju je pogledala sa neskrivenim prezirom, stojeći iza poluzatvorene kapije. “Bako,” rekla je Jovana tonom u kojem je bilo više podsmeha nego poštovanja, “vi stvarno držite kuću otključanu po ceo dan? Pa ovo je dvadeset prvi vek. Opljačkaće vas neko, ući će vam ludak u kuću. Morate da stavite brave, a ne da se nudite svakom prolazniku.”
Starica je mirno spustila činiju sa uštipcima na zidić. Nije se uvredila, samo ju je tužno pogledala svojim blagim, izbledelim očima. “E, snajko moja,” uzdahnula je Danica, popravljajući maramu. “U moje vreme, jedini ‘lopov’ kog smo znali bila je komšinica koja dotrči ujutru da pozajmi šoljicu šećera ili malo kafe, a ostavi ti toplu reč i osmeh. Mi kuće nismo zaključavali, jer nismo imali šta da krijemo, a lice od ljudi nismo sklanjali. Vi danas imate te kamere i te zidine… Čuvate prazne zidove, a duše su vam na propuhu.”
Jovana je samo prevrnula očima, uzela uštipke iz kurtoazije i zatvorila tešku kapiju uz metalni tresak koji je odjeknuo ulicom. Za nju su to bile “zastarele seljačke gluposti”. Njena pametna kuća imala je senzore za pokret, podno grejanje koje se palilo preko telefona i sigurnosni sistem povezan direktno sa policijom. Smatrala je da joj niko ne treba, ponajmanje jedna dosadna, zaostala starica koja živi u prošlom veku. Osećala se potpuno sigurno u svojoj tvrđavi.
Ali, priroda uvek ima poslednju reč. Bilo je to krajem januara, kada se planina namrštila i kada je nebo postalo olovno sivo. Krenula je nezapamćena mećava. Sneg je padao satima, nošen ledenim vetrom koji je čupao crepove sa krovova i lomio grane starih oraha. Temperatura se stropoštala daleko ispod nule. Danica je sedela uz svoj stari “smederevac”, ložila suva drva i slušala kako vatra pucketa, spokojna i topla, pletući vunene čarape.
Oko ponoći, desilo se ono čega se selo najviše plašilo. Vetar je oborio veliki hrast direktno na glavni dalekovod. U sekundi, celo selo je progutao mrkli mrak. Nestalo je struje. Za Danicu, to je značilo samo da mora da upali petrolej lampu i nastavi da plete uz svetlost vatre. Ali za Jovaninu “pametnu kuću”, to je bio apsolutni kraj sveta. Sve je stalo. Toplotne pumpe su se ugasile, bojleri su prestali da rade, a sav onaj luksuzni sistem postao je gomila beskorisne plastike i metala.
Jovanin muž je bio na službenom putu u inostranstvu. Ostala je sama sa bebom. Kako su sati prolazili, staklena vila se hladila neverovatnom brzinom. Do jutra, u kući je bilo ledeno. Beba je počela da plače, a Jovana je u panici pokušavala da upali auto da se zagreju. Ali, njen crni džip bio je zarobljen. Teška električna kapija nije htela da se otvori bez struje. Ostala je zaključana iznutra, zazidana u sopstvenoj tvrđavi, smrznuta, bez grejanja i bez tople vode. Uvila je dete u tri ćebeta i počela da plače od nemoći, shvativši da je njena najmodernija kuća postala njen ledeni zatvor.
Sati su prolazili kao godine. U raskošnoj, staklenoj vili temperatura je pala blizu nule. Beba je neprestano plakala, lica crvenog od hladnoće, dok ju je Jovana očajnički ljuljala umotanu u sve jorgane koje je našla u kući. Telefon je ostao bez baterije, a čak i da nije, signal je zbog oluje bio potpuno mrtav. Svi ti pametni ekrani na zidovima, svi oni senzori i interfoni za koje su dali hiljade evra, sada su bili samo crni, beskorisni staklići. Jovana je drhtala, grleći svoje dete, svesna da je njena tvrđava postala smrtonosna zamka.
Prišla je ogromnom, ledenom prozoru i pogledala napolje. Vetar je kovitlao sneg, stvarajući bele zidove preko njenog savršeno uređenog dvorišta. Njena skupa, električna kapija stajala je okovana ledom, neprobojna iznutra koliko i spolja. Osetila je kako joj panika steže grlo. “Umrećemo ovde,” prošaputala je, dok su joj tople suze pekle smrznute obraze. Nije imala kome da doziva u pomoć. Ogradila se od celog sveta, a sada ju je taj isti svet zaboravio.
A onda, kroz tu gustu, belu zavesu od snega, Jovana je ugledala siluetu. Neko se polako, teškim koracima probijao kroz smetove koji su bili do kolena. Nije to bio spasilac iz gorske službe, niti neko od njenih bogatih prijatelja iz grada. Bila je to baka Danica. Stara komšinica kojoj se do juče smejala, bila je umotana u debeli, crni vuneni šal. U jednoj ruci je nosila veliku pletenu korpu, a drugom se poštapala komadom drveta, boreći se sa orkanskim vetrom koji je pretio da je obori u sneg.
Jovana je ispustila krik olakšanja, spustila bebu na krevet i potrčala prema ulaznim vratima. Izletela je napolje, u tankoj kućnoj trenerci, gazeći bosa po snegu do one proklete, teške gvozdene kapije. “Bako! Bako, pomozite mi!” vrištala je Jovana kroz rešetke, tresući se od zime i straha. “Ne mogu da otvorim, nema struje, motor je zablokirao! Smrznućemo se!”
Danica je prišla kapiji, lica crvenog od mraza, ali sa onim istim, blagim mirom u očima. Nije likovala. Nije rekla “jesam li ti rekla”. Samo je proturila svoju staru, promrzlu ruku kroz rešetke kovanog gvožđa i pokazala Jovani malu, skrivenu polugu na motoru. “Povuci to, snajko. To je za nevolju,” rekla je starica tiho, nadjačavajući vetar. Jovana je, lomeći svoje skupe, nalakirane nokte, jedva uspela da povuče zaleđenu polugu. Teška kapija se uz škripu malo odškrinula.
Kada je Danica ušla u tu ledenu, mračnu vilu, iz njene korpe zamirisao je spas. Izvadila je veliku termos-bocu sa ključalom vodom za bebinu dohranu, i jedan veliki, okrugli hleb koji je tek izvadila iz svog “smederevca”, još uvek vreo i umotan u čistu, belu krpu. Zatim je izvadila dva para debelih, seljačkih vunenih čarapa. “Uzimaj dete i obuvaj ovo,” komandovala je Danica, po prvi put oštrim glasom. “Ova tvoja lepota od kuće će vas ubiti. Pređi kod mene, kod mene peć gori, a vrata nisu zaključana.”
Jovana nije rekla ni reč. Zgrabila je bebu, navukla one grube, bockave čarape preko svojih smrznutih stopala i poslušno krenula za staricom kroz sneg. Kada su ušle u Daničinu malu, staru čatmaru, udario ih je talas neopisive, spasonosne toplote. Vatra je radosno pucketala u šporetu, a na stolu je gorela petrolejka. Jovana je sela na stari sećijaš, privila toplo, nahranjeno dete uz grudi i tek tada, kada je opasnost prošla, briznula je u histeričan, bolan plač.
Plakala je od olakšanja, ali najviše od stida. Gledala je u tu staru ženu koja joj je upravo spasila dete, istu onu ženu koju je smatrala “zaostalom seljankom”. Danica joj je samo prinela šolju vrelog čaja od nane i pomilovala je po kosi. “Plači, snajko, plači, neka izađe ta zima iz tebe,” šaputala je starica. Te ledene noći, u kući bez kamera i brava, Jovana je naučila najvažniju životnu lekciju: ne postoji taj beton, ni taj alarm, koji može da te zaštiti i ugreje onako kako to može srce dobrog komšije.
