Dobrodušni deda Asim godinama je svirao svoju staru, ispucalu gitaru na glavnom gradskom trgu, poznatom po staroj, neravnoj balkanskoj kaldrmi. Njegova muzika nije bila za slavu, niti je Asim svirao iz hobija. Njegov izbledeli, pocepani šešir stajao je ispred njegovih nogu sa samo jednom stravičnom, životnom svrhom – da skupi dovoljno sitniša za preskupe lekove svoje teško bolesne, nepokretne supruge. Asim je svirao od jutra do mraka, trpeći i žaropek i kišu, sa osmehom na licu koji je krio najdublju tugu starca koji se bori za život žene koju voli više od sebe.
Trg je nekada bio mirno mesto puno običnog naroda, ali se nedavno sve promenilo. Na samo nekoliko koraka iza Asimovih leđa, otvoren je najluksuzniji restoran u državi. Bio je to elitni investicioni projekat namenjen isključivo bogatašima, sa staklenim baštama, mermerom i gostima koji su pili šampanjac čija je jedna čaša vredela više od Asimove mesečne zarade na ulici. Starac nikome nije smetao; svirao je tihe, starogradske pesme, a mnogi bogati gosti su voleli tu autentičnu, balkansku dušu koja je odzvanjala trgom.
Međutim, novi glavni menadžer restorana, Denis, bio je čovek potpuno operisan od empatije i ljudskosti. Denis je bio mlad, arogantan i bolesno opsednut “čistoćom” svog elitnog objekta. Njegov zadatak je bio da maksimizuje profit i održi imidž ekskluzivnosti. Smatrao je da Asim, u svom starom, pohabanom sakou i sa onim pocepanim šeširom, predstavlja vizuelno ruglo koje kvari estetski doživljaj njegovim VIP gostima. Za Denisa, Asim nije bio čovek koji se bori za život supruge; bio je samo običan ulični prosjak kojeg treba ukloniti.
Tog sunčanog, ali hladnog prepodneva, Denis je odlučio da stvar preuzme u svoje ruke. Izašao je iz restorana u svom preskupom odelu, popravljajući svilenu kravatu. Njegove sjajne, kožne cipele gazile su po kaldrmi dok je besno koračao pravo ka starom sviraču. Asim je upravo završavao jednu emotivnu pesmu, nežno prebirajući po žicama, kada se iznad njega nadvila Denisova tamna senka. Menadžer nije ni rekao “dobar dan”, već je odmah počeo da urla, ne mareći za stotine ljudi koji su šetali trgom.
“Šta radiš ti ovde, deda?! Jesam li ti sto puta rekao da se gubiš sa ovog trga!” zaurlao je Denis, unoseći se starcu u lice. “Naša korporacija je platila ogromnu koncesiju opštini za ovu terasu! Neću da moji gosti, koji plaćaju hiljade evra za ručak, gledaju u tebe i slušaju to tvoje bedno drndanje! Smrdiš na sirotinju i kvariš mi ugled celog restorana! Kupi te svoje prljave pare i beži odavde pre nego što ti zovem komunalnu policiju!”
Asimove stare ruke su počele da se tresu. Prestao je da svira i podigao svoje tople, ali uplašene oči prema besnom menadžeru. “Sine… ja ne smetam nikome. Samo sam na ivici trga. Fali mi još samo deset maraka da skupim babi za onu injekciju što joj sprečava bolove. Čim to skupim, kunem ti se, idem kući. Ne teraj me, molim te, žena će mi umreti u mukama ako joj ovo ne odnesem,” jecao je Asim, skidajući šešir u znak poniznosti, moleći za samo malo ljudskog razumevanja.
Ali Denisov bolesni ego nije poznavao milost. Njegovo lice se iskrivilo u sadistički osmeh. “Tvoji problemi sa bolesnom ženom nisu moj problem! Moj problem je tvoja prljava gitara!” izgovorio je ledeno. Zatim je uradio nešto od čega se celom trgu zaledila krv u žilama. Denis se sagnuo, iz sve snage oteo onu staru, drvenu gitaru iz Asimovih ruku, podigao je visoko iznad glave i svom silinom je tresnuo o tvrdu balkansku kaldrmu!
Zvuk pucanja drveta odjeknuo je trgom kao pucanj. Gitara se raspala u desetine komada. Žice su pukle, a drveno telo instrumenta, koje je godinama hranilo Asima i njegovu bolesnu ženu, pretvorilo se u iverje. Starac je ispustio stravičan, bolan krik koji je kidao dušu. Pao je na kolena na oštru kaldrmu, grebući svojim žuljevitim rukama po razbijenom drvetu, grleći ostatke svoje gitare, gušeći se u najstrašnijim, crnim suzama apsolutne nemoći i poniženja.
Denis se samo glasno i podrugljivo nasmejao, brišući prašinu sa svog sakoa. “Eto, sad nemaš na čemu da sviraš! Skupljaj to smeće i gubi se!” rekao je menadžer, spremajući se da se trijumfalno vrati u svoj luksuzni restoran pred šokiranim gostima. Ali, u tom trenutku, zvuk teškog, moćnog motora presekao je tišinu na trgu. Ogromna, blindirana crna limuzina sa stranim tablicama naglo se zaustavila, pregazivši ivičnjak i blokirajući sam ulaz u restoran.
Iz limuzine je izašao Vedad, svetski poznati muzički producent, milijarder i stvarni, većinski vlasnik ovog restorana i cele mreže elitnih objekata u Evropi. Vedad je bio čovek čije je ime otvaralo sva vrata sveta. Nosio je tamne naočare i savršeno krojen crni kaput. Denis, videvši svog ultimativnog šefa kako nenajavljeno stiže, prebledeo je od uzbuđenja, potrčao ka njemu, klanjajući se do zemlje i šireći ruke.
“Gospodine Vedade! Kakva čast! Nisam znao da dolazite! Evo, upravo sam očistio trg od ovog prosjaka kako bi vaš dolazak u restoran bio besprekoran. Držim investicioni projekat pod savršenom kontrolom, elitni imidž je…” Denis je mleo kao navijen, ali Vedad ga nije ni pogledao. Milijarderov oštar pogled ispod naočara fiksirao se za starca koji je, na kolenima, plakao nad slomljenom gitarom.
Zrak u Vedadovim grudima se presekao. Njegovo hladno, korporativno držanje srušilo se u stotinki sekunde. Skinuo je naočare, a ruke su počele da mu se tresu. Odbacio je svoju skupu aktovku nasred trga i, na zaprepašćenje svih prisutnih, pao na svoja kolena direktno na prljavu kaldrmu, tačno ispred uplakanog Asima. Nije mario za prašinu. Nije bilo nikakve udaljenosti između njih. Milijarder je uhvatio Asimove drhtave, prljave ruke koje su i dalje držale slomljeni vrat gitare.
“Čika Asime… zar ti da plačeš na ovom betonu?” izgovorio je Vedad, a glas mu je pukao u najdubljem, najiskrenijem muškom jecaju. Asim je kroz suze podigao pogled, ne prepoznajući odmah uspešnog čoveka pred sobom. Vedad je nastavio, plačući iz sveg glasa pred stotinama zanemelih svedoka: “Pre dvadeset godina, ja sam bio siroče koje je spavalo na ovoj istoj klupi. Bio sam gladan i promrzao. Svi su prolazili pored mene, ali si ti stao. Dao si mi svoju rezervnu gitaru. Naučio si me prve akorde i rekao mi da me muzika može spasiti od ulice. Ta tvoja gitara mi je spasila život!”
Starčeve oči su se širom otvorile. Prepoznao je taj pogled! Njegov mali, uplašeni dečak sa ulice kojem je poklonio instrument i komad hleba, sada je pred njim klečao kao svetski moćnik. Asim je briznuo u još jači plač, ali ovog puta od čiste, božanske sreće radosnice. Vedad se tada okrenuo prema menadžeru Denisu. Njegove uplakane oči gorele su od surovog besa. “Polomio si gitaru čoveku koji me je napravio onim što jesam! Ti si jedna bezdušna nula! Otpušten si, a danas moji advokati podnose stravičnu korporativnu tužbu protiv tebe za fizički napad i uništenje imovine! Gubi se sa mog poseda!” zaurlao je producent.
Denis je, tresući se i bled kao smrt, počeo da beži sa trga dok je masa ljudi zviždala. Vedad se vratio Asimu. Klečeći pred starcem, iz one bačene aktovke izvukao je debelu, crvenu fasciklu. “Čika Asime, u ovoj fascikli je overen ugovor za doživotnu donaciju i kompletno lečenje tvoje supruge u najboljoj švajcarskoj klinici. Ali to nije sve. Ovde je i paket akcija, prepisao sam ti petnaest procenata mog svetskog studija. Više nikada nećete biti ni gladni ni žedni, i više niko nikada neće smeti da vas uvredi.”
Nije bilo reči kojima bi se opisala ta scena. Dvojica ljudi, siromašni starac i svetski milijarder, klečali su nasred trga, čvrsto i statično zagrljeni, bez ikakvih naglih pokreta, stopljeni u čistoj, najsnažnijoj emociji ljubavi i zahvalnosti. Ljudi na trgu su skinuli šešire i počeli da aplaudiraju u suzama, svedoci trenutka kada je jedno obično, ljudsko poštenje srušilo aroganciju, dokazujući celom svetu da jedna poklonjena gitara može da odsvira najlepšu pobedu u istoriji.
