Sa samo deset godina, dok su moji vršnjaci spavali u toplom, ja sam po najvećem mrazu vukao smrznute kartone sa pijace samo da bih skupio pare za polovne knjige. Trpeo sam glad i zimu, ali ono što mi je uradio moj profesor pred celim razredom zbog moje pocepane obuće, urezalo mi se u dušu za ceo život. Jovanovo detinjstvo nije mirisalo na toplo mleko i kolače, već na vlagu, buđ i memlu stare, napuštene barake na kraju grada. Njegov otac je poginuo na građevini, ostavljajući iza sebe dugove i bolesnu ženu. Jovanova majka, krhka i slomljena teškim radom u nadnici, obolela je od astme i pala u postelju, ostavljajući svog desetogodišnjeg sina da preko noći postane glava kuće.
Svako jutro, pre nego što bi i prva pekara otvorila svoja vrata, mali Jovan bi vukao stara improvizovana kolica kroz sneg do gradske pijace. Njegove male ruke, plave i ispucale od hladnoće, prebirale su po kontejnerima tražeći čiste kartone i prazne flaše koje bi kasnije prodavao na otpadu. Za te bedne novčiće kupovao bi majci lekove i pola vekne hleba, a svaki preostali dinar pažljivo bi krio u jednu staru metalnu kutiju od čaja. Njegov jedini beg iz tog pakla sirotinje bila je škola, a njegov san bio je da postane obrazovan čovek koji više nikada neće osetiti kako mraz peče do kostiju.
Uprkos gladi koja mu je često mutila vid, Jovan je bio najbolji đak u razredu. Njegove sveske su bile napravljene od spajanih, polupraznih listova koje su druga deca bacala, a udžbenike je uvek pozajmljivao od starijih generacija. Ali, u školi ga nije čekalo razumevanje. Njegov razredni starešina, profesor matematike Kostić, bio je čovek starog, okrutnog kova koji je merio vrednost dece isključivo po tome iz kakvih porodica dolaze i kakva odela nose. Kostić je mrzeo sirotinju, smatrajući je zaraznom bolešću koja prlja njegovu elitnu učionicu.
Tog crnog decembarskog jutra, sneg je zavejao ceo grad. Jovanove stare, muške cipele koje je nasledio od pokojnog oca bile su mu dva broja veće, a đonovi su bili potpuno odlepljeni. Da bi uopšte mogao da hoda po snegu, dečak ih je oko zglobova uvezao komadom debele žice i lepljivom trakom. Kada je ušao u toplu učionicu, sneg sa njegovih cipela počeo je da se topi, ostavljajući prljave, blatnjave tragove po čistom parketu pravo do njegove poslednje klupe.
Kada je profesor Kostić ušao u učionicu i ugledao te tragove, lice mu se izobličilo od besa. Prekinuo je nastavu, zagrmeo kroz učionicu i prišao Jovanovoj klupi sa gađenjem. Nije ga zanimalo što je dečak drhtao od hladnoće, niti što je ispod tog tankog, izbledelog džempera kucalo najhrabrije dečije srce u tom gradu. Kostić je zgrabio Jovana za kragnu, grubo ga izvukao ispred table i naterao ga da stane pod najjače svetlo, pokazujući na njegove cipele uvezane žicom.
“Pogledajte ga! Gledajte ovo ruglo!” urlao je profesor dok se učionicom orio smeh bogate dece. “Zbog ovakvih klošara ova škola gubi ugled. Da li misliš da je ovo štala pa unosiš blato na te tvoje dronjke? Ti nikada nećeš biti đak, Jovane. Tvoje mesto je na deponiji, među onim smrdljivim kartonima koje vučeš po gradu! Kupi te svoje prnje i marš napolje, dok ne kupiš poštenu obuću nemoj da si mi prešao preko praga!” Jovanove oči su se napunile suzama, ali nije zaplakao. Spustio je glavu, uzeo svoju staru, pocepanu torbu i izašao na onaj strašni mraz, svestan da mu je upravo ubijen i poslednji san.
Jovan se više nikada nije vratio u tu školu. Danima je sedeo pored bolesne majke, učeći sam iz onih starih knjiga, radeći najteže fizičke poslove na građevini samo da bi preživeli. Majku je sahranio tri godine kasnije, ali joj je na grobu obećao da ga beda neće slomiti. Noću je učio pod svetlošću sveće, vanredno polagao ispite, i nadljudskim naporom uspeo da završi Ekonomski fakultet kao ubedljivo najbolji student u generaciji, trpeći podsmehe onih istih ljudi koji su ga nekada gledali sa visine.
Dve decenije su prošle kao vihor. Život je okrenuo točak sudbine onako kako samo on to ume. Jovan je svojim trudom, krvlju i znojem izgradio imperiju. Postao je jedan od najuglednijih i najbogatijih preduzetnika u zemlji, ali nikada nije zaboravio onaj ledeni decembarski dan i blatnjave tragove na parketu. Sa druge strane, stara gimnazija u njegovom rodnom gradu zapala je u teške finansijske probleme. Zbog dugova i malverzacija lokalnih moćnika, zgrada je stavljena pod hipoteku i banka je najavila konačnu zaplenu objekta.
Na dan kada su izvršitelji došli da stave katanac na vrata te iste škole, u dvorištu se okupilo celo mesto. Među njima je bio i penzionisani profesor Kostić, koji se tresao od besa i nemoći, držeći govor o tome kako se ne sme dozvoliti da taj “hram znanja” postane magacin neke banke. Pričao je o ugledu, o tradiciji, moleći izvršitelje za odlaganje. A onda se na kapiji dvorišta zaustavila dugačka, crna limuzina. Svi su zaćutali kada se vrata automobila otvoriše, a iz njega, u cipelama koje su blistale na decembarskom suncu, kroči čovek koji je došao da naplati stari dug.
Iz limuzine je izašao muškarac u besprekorno skrojenom, tamnom odelu, čiji je svaki korak odisao autoritetom i moći. Ljudi su se automatski sklanjali u stranu, praveći mu prolaz kroz zavejano dvorište. Jovan je mirno prišao sudskom izvršitelju, ne obraćajući pažnju na šapat okupljene mase. Iz unutrašnjeg džepa kaputa izvukao je debelu fasciklu sa bankarskim pečatima i predao je službeniku. Izvršitelj je prebledeo čitajući dokument, a onda se okrenuo prema masi i drhtavim glasom objavio da je licitacija obustavljena – gospodin ispred njih je tog jutra u celosti otkupio višemilionski dug škole i postao njen jedini, stopostotni vlasnik.
Dvorištem se prolomio žamor neverice, a onda i aplauz olakšanja. Stari profesor Kostić, sada pogrbljen i osedeo, progurao se kroz masu sa onim istim nadmenim, elitističkim osmehom koji je godinama čuvao za moćnike. Prišao je Jovanu, pružio mu ruku i počeo da mu laska, nazivajući ga “spasiocem hrama znanja” i “velikim čovekom koji razume prave vrednosti”. Kostić u tom visokom, markantnom gospodinu nije prepoznao onog promrzlog, gladnog dečaka kog je nekada bacio na ulicu kao vreću smeća.
Jovan nije prihvatio isruženu ruku. Stajao je nepomično, gledajući profesora onim istim, dubokim očima koje su pre dvadeset godina bile pune suza. Polako je skinuo tamne naočare, nagnuo se blago prema Kostićevom licu i progovorio glasom koji je presekao zimski vazduh hladnije od mraza: “Da li vam moje cipele danas izgledaju dovoljno čisto za vaš parket, profesore? Ili i dalje mislite da je moje mesto na deponiji, među smrznutim kartonima?”
Kostićeva ruka je ostala da visi u vazduhu. Njegovo lice je u sekundi izgubilo svaku boju. Oči su mu se raširile od nepatvorenog užasa dok su mu se u glavi sklapale kockice. Kroz maglu decenija, ispred sebe je video onog malog, siromašnog Jovana u cipelama uvezanim žicom. Čovek koji je upravo kupio tlo na kojem profesor stoji, zgradu u kojoj je proveo vek i krov nad glavom celom mestu, bio je onaj isti “klošar” kog je osudio na propast zbog pocepane obuće.
Masa je utihnula. Svi su znali za Kostićevu surovost prema sirotinji, ali niko nije mogao da veruje kakvu je režiju sudbina pripremila. Kostićeva kolena su zaklecala, usne su mu drhtale, čekajući da Jovan sada izgovori onu najgoru kletvu, da mu naredi da se gubi iz dvorišta i da ga ponizi onako kako je on njega ponizio. Očekivao je osvetu gladnog deteta koje je sada dobilo svu moć ovog sveta.
Ali Jovan se samo blago nasmešio, osmehom čoveka koji je odavno pobedio svoje demone. “Ne bojte se, Kostiću. Nisam ja vi. Nisam kupio ovu školu da bih je zatvorio ili vas izbacio na mraz. Kupio sam je da bih ispravio ono što ste vi godinama uništavali,” rekao je Jovan, okrećući se ka okupljenom narodu. “Škola od danas nastavlja sa radom. Ali, od ovog trenutka, osnivam fondaciju u ime moje pokojne majke. Svako dete u ovom gradu koje nema za užinu, knjige ili toplu jaknu, dobiće sve besplatno. Nikada više nijedan đak neće biti izbačen zbog pocepanih cipela.”
Zatim se ponovo okrenuo prema potpuno slomljenom profesoru. “A vi, profesore… Vaša kazna neće biti ulica. Vaša najveća kazna biće to što ćete do kraja svog života morati da gledate kako ona deca, koju ste nazivali ‘ruglom i sirotinjom’, postaju najveći ljudi u ovoj zemlji. I svaki put kada uđete u ovu zgradu, znaćete da vam je krov nad glavom sačuvao dečak iz kontejnera.”
Jovan se okrenuo, vratio u svoju limuzinu i ostavio Kostića da stoji u snegu, okružen ljudima koji su sada u starom profesoru videli samo praznu, poraženu ljušturu. Pravda nije došla u obliku osvete i vike, već kroz čist, blistav trijumf ljudskog truda, dokazujući da ni najveći mraz, ni najgori ljudi ne mogu da zamrznu srce koje je rešeno da uspe.
