Dok su bogati gosti pili najskuplje vino u kristalnim čašama na svadbi mog sina jedinca, ja sam sedela sakrivena daleko iza debelog stuba, u mojim starim dimijama i sa suzama koje su pekle jače od svake rane na duši. Majka Zorka je rano ostala udovica i ceo svoj vek je provela u malom, zabačenom selu, savijajući kičmu nad tuđim njivama. Brala je maline po najvećem suncu i muzla krave od rane zore, samo da bi njen Slobodan imao za knjige, za kiriju u Beogradu i za ona lepa odela u kojima je odlazio na ispite. Njene ruke su postale grube kao šmirgla, a lice išarano dubokim borama, ali je njeno srce bilo puno ponosa jer je odškolovala gospodina.
Slobodan je zaista uspeo. Postao je jedan od najboljih arhitekata u velikoj beogradskoj firmi, ali kako se peo na lestvici uspeha, tako je sve ređe silazio u svoje selo. Izgovori su postajali sve češći: teški projekti, sastanci, putovanja. Umesto svog prisustva, počeo je da šalje novac u kovertama, misleći da se majčinska ljubav i ona tuga u njenim očima mogu kupiti šarenim novčanicama. Zorka te pare nikada nije trošila na sebe; slagala ih je u staru limenu kutiju od kafe, čuvajući ih za dan kada se njen jedinac bude ženio.
Taj dan je konačno došao. Slobodan se verio sa ćerkom poznatog beogradskog advokata, devojkom iz “visokog društva” koja Zorku nikada nije ni upoznala, jer je Slobodan uvek nalazio izgovore da je ne dovede u selo. Kada joj je javio za svadbu, glas mu je preko telefona bio čudan, nekako hladan i užurban. Rekao joj je da se ne brine za poklone i da se ne “troši” na garderobu, naglasivši da će to biti veoma elitno okupljanje i da samo dođe da ispoštuje običaj.
Zorka je danima pred svadbu pripremala svoju najbolju odeću. Nije imala svilene haljine ni skupe bunde. Oprala je i ispeglala svoje svečane, crne dimije, obukla snežnobelu košulju koju je sama vezla i prekrila kosu čistom maramom. U onu staru, platnenu torbu stavila je svu svoju ušteđevinu koju je godinama skupljala, želeći da svom detetu da najveći poklon. Krenula je autobusom za Beograd, sa srcem koje je udaralo kao ptica u kavezu od uzbuđenja što će konačno videti sina za svadbenim stolom.
Kada je ušla u taj luksuzni beogradski restoran, zastao joj je dah. Ogromni kristalni lusteri, stolovi prekriveni belim damastom, gosti u skupocenim smokinzima i žene u večernjim toaletama koje su mirisale na parfeme koje ona nikada nije ni osetila. Stajala je na ulazu, mala i pogrbljena u svojim dimijama, čvrsto stežući onu torbu, dok su je gosti u prolazu gledali sa čuđenjem i neskrivenim prezirom, misleći da je neka prosjakinja zalutala sa ulice.
Tada ju je ugledao Slobodan. Umesto da potrči, da je zagrli pred svima i kaže “Ovo je žena koja mi je dala život”, njegovo lice je prebledelo od užasa. Pogledao je nervozno prema stolu gde je sedeo njegov direktor, gospodin Kostić, čovek od kojeg mu je zavisila karijera i mesto partnera u firmi. Slobodan je brzim korakom prišao majci, zgrabio je grubo za laktove i povukao je u mračni hodnik ispred toaleta, daleko od očiju svojih novih, bogatih prijatelja.
“Majko, pa šta si to obukla?! Jesam li ti rekao da je ovo elita? Svi me gledaju, hoćeš da me obrukaš pred direktorom i tastom?!” siktao je kroz zube, dok su Zorki suze istog trenutka napunile oči. Nije stigla ni da mu čestita, a on je već pozvao jednog konobara. Tutnuo mu je neku novčanicu u džep i tiho mu naredio da staricu smesti za onaj najmanji sto u samom uglu sale, potpuno sakriven iza masivnog mermernog stuba i vrata od kuhinje, gde niko od važnih gostiju neće moći da je vidi.
Zorka je poslušno otišla za konobarom, pognute glave, osećajući kako joj se srce kida na hiljadu komada. Sela je za taj mali sto koji čak nije imao ni cvetni aranžman. Od tog stuba uopšte nije mogla da vidi ni podijum za igru, ni mladenački sto, ni svog sina. Slušala je muziku, čula je kako se drže zdravice u čast njenog deteta, a suze su padale na njene grube, žuljevite ruke. Hrana koju su joj doneli imala je ukus pepela. Njen jedini sin, njena krv za koju je dala svoju mladost, upravo je se odrekao zbog lažnog ugleda.
Ali Bog i pravda uvek nađu svoj put. Negde na polovini večeri, gospodin Kostić, Slobodanov strogi i uticajni direktor, čovek starog kova koji je u životu video i prošao sve, ustao je od glavnog stola da protegne noge i obavi jedan telefonski poziv u tišini. Šetajući ivicom sale, pogled mu je pao na taj usamljeni sto iza stuba. Ugledao je staricu u dimijama koja tiho plače. Zastao je, prepoznavši u njenim crtama lica onaj isti pogled koji je njegov mladi arhitekta Slobodan imao. Direktor Kostić je spustio telefon i polako krenuo ka njenom stolu.
Kostić je prišao malom, zabačenom stolu. Za razliku od ostalih gostiju koji su celo veče okretali glavu od starice u dimijama, ovaj čovek, u svom besprekornom smokingu, blago se naklonio i upitao da li je slobodno da sedne. Zorka je brzo, onim starim, grubim dlanovima obrisala suze, stideći se pred tako gospodstvenim čovekom. Pokušala je da spakuje onu platnenu torbu i da se izvini, misleći da je slučajno zauzela nečije mesto, ali Kostić ju je blago uhvatio za ruku, istog trenutka osetivši pod prstima hrapavost kože koja priča priču o decenijama nadničenja na zemlji.
Nije mu trebalo mnogo da poveže stvari. Njegovo oštro oko prepoznalo je Slobodanove crte lica na njenom licu. Tiho, smirenim glasom koji je budio poverenje, počeo je da je ispituje. Zorka, navikla samo na samoću i rad, otvorila mu je dušu onako kako to samo majke umeju. Ispričala mu je sve – o malinama branim po podnevnom suncu, o prodatim kravama za njegove prve skripte u Beogradu, o neprospavanim noćima kada je on spremao teške ispite, i o ovim dimijama, njenoj jedinoj svečanoj odeći koju je prala na ruke za ovaj, najvažniji dan u svom životu.
Kostićevo lice se u sekundi uozbiljilo. Njegove oči, koje su do pre nekoliko minuta gledale mladog arhitektu sa velikim poštovanjem, sada su se ispunile ledenom spoznajom o tome kakvog je zapravo čoveka zaposlio i uzdizao u svojoj firmi. Ustao je od stola, ne govoreći ništa, ali je njegov korak odzvanjao kao udarac bata o mermer dok je presecao salu, koračajući pravo prema glavnom podijumu gde je svirao orkestar.
Muzika je stala usred pesme kada je Kostić, čovek pred kojim su svi u sali drhtali od poštovanja, odlučno uzeo mikrofon od pevača. Tajac je nastao u restoranu, a gosti su prestali da zveckaju escajgom. Slobodan je, sav srećan i ponosan, ustao sa mladenačkog stola misleći da će njegov direktor sada izgovoriti onu dugonajavljivanu zdravicu i javno ga unaprediti u partnera firme, čime bi zacementirao svoj položaj pred bogatim tastom.
“Poštovani gosti,” zagrmeo je Kostićev glas kroz zvučnike, “često se u životu divimo zgradama koje gradimo, njihovim fasadama i luksuznim materijalima. Ali, svaka od tih zgrada ima temelj koji se ne vidi, koji je ukopan u blato i zemlju, i bez kog bi se sav taj sjaj srušio na prvom vetru.” Slobodan se smešio, još uvek ne shvatajući o čemu se radi. Tada je Kostić sišao sa podijuma, prokrčio put kroz zapanjene goste i prišao onom mračnom stolu iza stuba.
Pred celom tom beogradskom elitom, Kostić je pružio ruku Zorki i, uprkos njenom stidljivom odbijanju, podigao je na noge i izveo na sredinu sale. “Ovo je temelj vašeg današnjeg mladoženje,” rekao je direktor, gledajući pravo u prebledelog Slobodana, čije su noge počele da se tresu pod stolom. “Ova žena, u ovim starim dimijama, brala je maline i muzla krave dok ste vi, Slobodane, pili moje najskuplje konjake. A vi ste je sakrili iza stuba da vas ne bi sramotila pred ovim ljudima koji, verujte mi, ne vrede ni koliko jedan žulj na njenoj ruci.”
Tišina je bila takva da se muva mogla čuti u vazduhu. Mlada je spustila pogled u zemlju, a njen otac advokat je pocrveneo od stida gledajući u svog novog zeta. Slobodan je želeo u zemlju da propadne. Svaki atom onog lažnog poštovanja i ugleda koji je godinama gradio u Beogradu srušio se u pepeo. Kostić je prišao Slobodanu, bacio mu ključeve od službenog automobila na sto i rekao rečenicu koja je odjeknula kao pucanj: “Firma kojom ja upravljam gradi domove, a onaj ko se stidi svoje majke i svog rođenog praga, taj čovek više nema mesta ni za mojim stolom, ni u mom poslu.”
Zorka je briznula u plač, ostavivši onu platnenu torbu sa novcem na stolici, i užurbanim korakom izašla iz restorana. Slobodan je ostao da stoji, ogoljen do kostiju, bez firme, bez poštovanja novog tasta, svestan da mu nikakvo odelo i nijedan novac nikada neće oprati onaj najprljaviji greh koji čovek može da napravi – izdaju rođene majke.
