Stari Soko više nije bio konj za trku. Njegova nekada sjajna, kestenjasta dlaka sada je bila prošarana sedim dlakama oko njuške i očiju. Leđa su mu se blago ulegla od decenija nošenja teškog samara, a hod mu je postao spor i oprezan, kao kod svakog starca kojeg lome reuma i sećanja na teške zime. Za dedu Milana, Soko nije bio samo životinja. Bio je saborac, verni drug koji je dvadeset godina izvlačio bukvu i hrast iz najstrmijih jaruga planine, vukući teret od kojeg bi pucali i deblji lanci.
Milan je dobro pamtio svaku brazdu koju su zajedno zaorali. Pamtio je godine kada je suša palila zemlju, kada su on i Soko delili poslednju kantu vode. Taj konj je svojim žuljevima i znojem iškolovao Milanovog sina Dragana, platio mu dom u gradu, kupio mu prve knjige i odelo za maturu. Za Milana, prodati Sokola bilo bi isto što i prodati rođenog brata. Svako jutro bi starac sišao u štalu pre svitanja, timario ga, davao mu kocku šećera i šaputao mu na uvo, dok bi mu konj vlažnom njuškom gurkao džepove sakoa.
Ali, Dragan je odrastao i postao drugačiji čovek. Završio je škole, počeo da zarađuje, i za njega su suze i znoj starog vremena bili samo znak zaostalosti. Jednog prolećnog jutra, dvorište je ispunila zaglušujuća buka. Dragan je kroz drvenu kapiju uterao ogromnu, zelenu mašinu – ganc novi traktor od stotinu konjskih snaga, sa duplom vučom i zatvorenom kabinom. Buka motora preplašila je starog Sokola koji se uznemireno ritao u štali, dok se Dragan smejao, ponosno gazeći čizmama po seoskom blatu, tapšući limenu haubu.
“E, moj babo,” viknuo je Dragan, nadvikujući se sa brujanjem motora, “ovo je moć! Ovo menja deset onih tvojih raga. Nema više mučenja, nema više da se moli Bog hoće li konj povući ili neće. Zakačim vitlo i izvučem pola šume za dan!” Milan je gledao u tu ogromnu skalameriju od gvožđa, klimajući glavom. Bilo mu je drago što mu se sin više neće mučiti i lomiti kičmu kao on, ali je osetio neki hladan nemir u grudima. Mašina nije imala dušu. Nije mogla da te pogleda u oči kad ti je teško.
Nemir se pretvorio u živi užas već sledećeg jutra. Dragan je sedeo za kuhinjskim stolom, pijući kafu, i onako usput, ne gledajući oca u oči, izgovorio reči koje su Milana posekle kao kosa. “Slušaj, zvao sam onog mesara iz donjeg sela. Dolazi u četvrtak sa kamionom da tera Sokola. Dogovorili smo cenu. Konj je star, meso mu je tvrdo, ali daće mi dvesta evra za njega. Taman da natočim rezervoar nafte za traktor.”
Milanu je ispala džezva iz ruku. Vrela kafa se razlila po starom stolu, ali starac nije ni trepnuo. “Šta pričaš to, nesrećo?” prošaputao je, hvatajući se za grudi. “Sokola u klanicu? Sokola u salamu da staviš? Pa taj konj te je hlebom nahranio! Na leđima te je nosio kad si bio mali, njivu orao da ti imaš patike da obuješ! Neće mesar ući u ovo dvorište dok sam ja živ, je l’ ti jasno?!”
Dragan se prezrivo nasmejao, brišući usta nadlanicom. “Ajde, babo, ne budi smešan i ne pravi mi drame. Životinja je životinja. Gotov je, jedva hoda, a pojede mi balu sena za dva dana. Šta treba, da mu pravim penziju? Da ga čuvam da umre od starosti? Trebaju mi pare za gorivo. Prodat je, kapara je uzeta, i tu je kraj priče.” Uzeo je jaknu i izašao iz kuće, ostavljajući starog oca da se guši u suzama, nemoćan pred bahatošću sopstvenog deteta.
Ali Milan nije hteo da se preda. Znao je da sa Draganom više ne može da priča jezikom srca, jer je njegov sin razumeo samo jezik novca. Otišao je u svoju sobu, drhtavim rukama otvorio staru drvenu škrinju i ispod posteljine izvukao jednu crvenu, zavezanu maramicu. Unutra je bila njegova “crkavica” – novac koji je godinama odvajao od male poljoprivredne penzije da ima za sopstvenu sahranu, da nikome ne bude na teretu kad umre. Izašao je u dvorište, prišao sinu koji je brisao traktor, i bacio mu zavežljaj pred noge. “Evo ti tvojih dvesta evra,” rekao je Milan suznih očiju, slomljenog glasa. “Ja ga kupujem. Otkupio sam život svog prijatelja od svog rođenog sina. A ti, nek ti je Bog na pomoći kad zaboraviš ko te je hranio.”
Dragan je bez reči pokupio crveni zavežljaj sa zemlje, prebrojao novce pred uplakanim ocem i hladno ih stavio u džep svoje nove jakne. Nije osetio ni trunku srama. “Tvoje pare, tvoja stvar,” promrmljao je, penjući se u kabinu svog moćnog traktora. Mesar u četvrtak nije došao, a stari Soko je ostao u svojoj štali. Milan ga je od tog dana pazio još više, donosio mu najmekše seno i satima sedeo pored njega, znajući da je kupio samo malo vremena svom starom prijatelju. Dragan je, s druge strane, po ceo dan divljao po šumama sa svojom novom mašinom, hvaleći se po seoskim kafanama kako “gvožđe ne traži ni vode ni zobi”.
Prošlo je nekoliko meseci. Stigla je jesen, teška i kišovita. Zemlja se natopila vodom, a strmi šumski putevi pretvorili su se u opasna, klizava korita od blata. Dragan je tog popodneva krenuo u seču na najgoru padinu u planini, takozvani “Vučji dol”. Otac ga je molio da ne ide, govorio mu da je zemlja previše mekana i da sačeka da prođu kiše, ali Dragan se samo nasmejao. “Babo, ovo je mašina od pet tona, sa duplom vučom. Ne može joj ni planina ništa, a kamoli malo blata,” rekao je bahato i odjurio u šumu.
Negde pred mrak, kiša je pojačala u pravi pljusak. Dragan je zakačio tri ogromna hrastova trupca za vitlo i krenuo uzbrdo. Traktor je urlao, izbacujući crni dim, gume su kopale duboke rovove, ali blato je bilo jače. Odjednom, na najoštrijoj krivini iznad duboke jaruge, pod teretom mokrog drveta, zemlja pod zadnjim točkovima je jednostavno popustila. Mašina od pet tona je proklizala unazad, podigla se na zadnje točkove i uz stravičan tresak metala prevrnula se u provaliju.
Dragan je u poslednjoj sekundi ispao iz kabine, ali nedovoljno brzo. Dok se traktor kotrljao, zadnji blatobran i masivna guma prignječili su mu obe noge u dubokom, blatnjavom jarku. Motor je zakašljao i ugasio se. Nastala je jeziva tišina, prekidana samo pljuskom kiše i šištanjem vrelog ulja po mokrom lišću. Dragan je pokušao da se izvuče, ali bol je bio nepodnošljiv. Gvožđe mu je mrvilo kosti. Voda u jarku je počela brzo da raste. Bio je kilometrima udaljen od sela, mrak je pao, a njegov telefon je ostao smrskan u kabini traktora. Vrištao je iz petnih žila, ali šuma je gutala njegove krike.
Dole u selu, stari Milan je sedeo pored šporeta. Neki čudan, ledeni nemir mu je stezao grudi. Izašao je na trem i pogledao ka planini. Nije se čuo zvuk motora. Nije se videlo svetlo. Milan nije časio časa. Uzeo je fenjer, debelu kabanicu i otrčao u štalu. “Idemo, moj Sokole,” prošaputao je, prebacujući teški, kožni am preko konjskih leđa. “Nešto mi kaže da nas ono naše ludo dete treba.” Starac i stari konj krenuli su u noć, gazeći kroz duboko blato, prateći duboke tragove traktorskih guma koje je kiša polako ispirala.
Kada je Milan na ivici jaruge ugledao prevrnutu grdosiju i čuo sinovljeve slabe jecaje, srce mu je stalo. Spustio se niz blatnjavu padinu vodeći Sokola. Dragan je bio polusvestan, bled kao krpa, dok mu je ledena voda u jarku već stizala do grudi. “Babo… spasi me… ugušiću se,” krkljao je Dragan, drhteći od hladnoće i šoka. Milan je znao da on sam ne može da pomeri ni delić te gvozdene planine. Očajnički je zakačio teške lance za ram prevrnutog traktora, a drugi kraj vezao za Sokola.
Bilo je to ravno ludilu. Jedan ostareli, slabi konj trebalo je da pomeri mašinu od pet tona na strmom, klizavom blatu. Milan je stao ispred Sokola, uhvatio ga za mokru grivu i prislonio svoje čelo na njegovo. “Prijatelju moj,” jecao je starac na kiši, “ja znam da je on hteo da te ubije. Znam da ne zaslužuje. Ali on je moja krv. Molim te, moj Sokole… za onih naših dvadeset godina, molim te.” Zatim je odmakao i povikao onim starim, gromkim glasom koji je konj poznavao iz mladosti: “Aaaajde, Sokole! Vuci!!!”
Konj se nageo napred. Njegova stara, izmučena leđa su se zategla kao struna. Kopita su proklizavala u dubokom blatu, tražeći oslonac. Soko je zarzao, zvukom koji je parao noć, napinjući svoje srce do same ivice pucanja. Pao je na kolena u blato, ali nije stao. Uz stravičan napor, vukući na kolenima, stari konj je uspeo. Gvozdena grdosija je zaškripala i pomerila se unazad… tačno pola metra. Dovoljno da Milan izvuče sinovljeve krvave, slobodne noge. Kada je Dragan ispuzao na sigurno, nije zagrlio oca. Otpuzao je kroz blato do starog, iscrpljenog konja koji je ležao i teško disao. Grlio je njegov mokri vrat, plakao na kiši i ljubio blatnjavu njušku životinje koju je pre samo nekoliko meseci prodao u meso. Te noći, Dragan je naučio da nijedna mašina na svetu ne može da voli, i da srce u grudima vredi više od sveg gvožđa ovog sveta.
