Kuća bake Zilhe nalazila se na samom kraju sela, tamo gde prestaje asfalt i počinje gusta, tamna šuma. Bila je to nakrivljena čatmara, obrasla u bršljan i mahovinu, s prozorima koji su uvek bili napola zamračeni starim, prašnjavim zavesama. Selo je Zilhu zvalo “čudakinjom”. Neki su čak, ispod glasa, šaputali da je veštica. Godinama je nosila samo crninu, izbegavala je ljude, retko je išla u čaršiju, a kada bi prolazila seoskim putem, meštani bi sklanjali pogled ili prelazili na drugu stranu ulice. Nikada se nije nasmejala, nikada nije nikoga pozvala u kuću. Bila je živi duh kojeg su svi zaboravili.
Svi, osim Jasmine. Jasmina je bila devojka iz siromašne, ali poštene radničke porodice. Odmalena, dok su druga deca gađala Zilhin krov kamenjem i bežala vrišteći, Jasmina je osećala neku neobjašnjivu tugu gledajući tu usamljenu staricu. Kad god bi njena majka umesila svež hleb ili skuvala jaku goveđu supu, mala Jasmina bi krišom odvojila jednu činiju, pretrčala preko livade i ostavila je na Zilhinom trošnom pragu. Nikada nije tražila hvala. Znala je da starica nema nikoga da joj naloži vatru kad zima okuje planinu.
Kako je Jasmina rasla, tako je rasla i njena briga o Zilhi. Kao devojka, dolazila bi ranom zorom da joj iscepa drva, očisti sneg ispred vrata ili donese kantu vode sa bunara. Zilha bi ponekad stajala na vratima, naslonjena na štok, gledajući tu mladu, lepu devojku kako radi težak muški posao. Starica nikada nije progovarala više od dve reči. Samo bi klimnula glavom u znak zahvalnosti, a njene crne, duboko usađene oči skrivale su okean neizrecivog bola. Selo je Jasmini govorilo da je luda što gubi vreme na “tu staru vešticu”, ali ona je samo ćutala i radila po savesti.
A onda su došli dani radosti. Jasmina se zaljubila u Demira, poštenog momka iz susednog sela, i počele su pripreme za svadbu. Nije to trebalo da bude ništa luksuzno, jer obe porodice su spajale kraj sa krajem, ali Jasmina je bila presrećna. Šila je sebi skromnu haljinu od jeftinog platna, sanjajući o danu kada će sa svojim Demirom zaigrati ispred kuće. Sve je bilo dogovoreno, šator je bio naručen, a pozivnice su već bile podeljene rodbini i komšijama.
Međutim, nesreća retko dolazi najavljena. Nedelju dana pred svadbu, Jasminin otac, čovek mekog srca i loše sreće, potpisao je kao žirant kredit jednom “prijatelju” koji je preko noći pobegao preko granice. Dug je pao na njihovu porodicu. Banka i poverioci su došli na vrata. Odneli su traktor, odveli krave iz štale, i ispraznili ono malo sirotinjske ušteđevine koju su godinama čuvali za svadbu. Kuća je ostala gola i prazna. Ruševina jednog domaćinstva.
Svadba je morala biti otkazana. Nije bilo novca ni za ručak, ni za muziku, a kamoli za slavlje. Jasmina je te večeri sedela u svojoj mračnoj sobi, grleći onu nedovršenu haljinu od jeftinog platna, i plakala tako glasno da su je čuli do pola sela. Srce joj je pucalo. Njen Demir je radio po ceo dan u pilani pokušavajući da skupi nešto novca, ali to nije bilo ni izbliza dovoljno da se pokrije sramota i dugovi. Njihovi snovi su bili zdrobljeni pod čizmom tuđe prevare.
Selo, umesto da pomogne, počelo je da ispira usta njihovom nesrećom. Gledali su sa nasladom kako se sirotinja muči. “Znala sam ja da od te svadbe nema ništa,” ogovarale su komšinice preko plota. “Gde će gola sirotinja da pravi veselje? Visoko su leteli, zato su i tresnuli. Ostaće Jasmina stara cura, ko će uzeti devojku u dugovima.” Ljudska zloba je teža od svake bede, a Jasmina je osetila tu težinu na svojim mladim plećima, povlačeći se u sebe kao ranjena ptica.
Bila je to noć uoči dana koji je trebao biti njeno venčanje. Napolju je besnela strašna oluja, grmljavina je tresla prozore, a kiša je lila kao iz kabla. Jasmina je sedela na podu, sklopljenih ruku, moleći Boga samo da joj da snage da preživi sramotu sutrašnjeg dana kad će svi uperiti prstom u nju. A onda, kroz huk vetra i udarce grmljavine, začulo se teško, tupo udaranje na njenim ulaznim vratima. Neko je stajao napolju, na kiši, vukući nešto neverovatno teško po kamenom pragu.
Jasmina je obrisala suze s lica i polako otvorila vrata, očekujući da vidi oca kako se vraća praznih ruku iz kafane. Umesto njega, na pragu, obasjana munjama i mokra do gole kože, stajala je baka Zilha. Iz njenih crnih skuta cedila se kiša, a njene suvonjave, staračke ruke grčevito su stezale masivnu, gvožđem okovanu drvenu škrinju koju je, samo Bog zna kako, vukla kroz blato sa drugog kraja sela.
“Bako Zilho! Šta radite napolju po ovakvom nevremenu?” vrisnula je Jasmina, pritrčavši da joj pomogne. Uhvatila je staricu pod ruku i jedva, uz nadljudski napor obe žene, uvukla tešku škrinju u hodnik. Zilha je teškim korakom ušla u sirotinjsku sobu, zadihana, tresući se od hladnoće, ali sa izrazom lica kakav Jasmina nikada pre nije videla. Oči, obično oborene i sakrivene ispod crne marame, sada su gorele nekim čudnim, nepokolebljivim plamenom.
“Čujem,” progovorila je Zilha hrapavim glasom, glasom koji je godinama ćutao. “Čujem kako selo ispira usta tvojom mukom. Čujem kako se komšije smeju jer nemaš za udaju, jer su vas tuđi dugovi zavili u crno. Ja sam celog života slušala kako mi se to isto selo smeje. Ali tebi, ćeri… tebi se danas niko neće smejati. Ne dam ja.”
Starica je kleknula pored škrinje. Iz nedara je izvukla mali, zarđali ključ koji je nosila na uzici oko vrata. Kada je brava škljocnula, a teški drveni poklopac se uz škripu podigao, sobom se proširio miris lavande, dunja i nekog davno prošlog vremena. Jasmina je prekrila usta rukama. Unutra, brižljivo umotana u beli papir, ležala je najlepša svadbena haljina koju su njene oči ikada videle. Bila je od čiste, teške svile, ukrašena sitnim ručnim vezom, besprekorna i nestvarno lepa, kao da ju je vila šila.
Ali to nije bilo sve. Ispod svilene haljine, Zilha je izvukla tešku kožnu kesu. Kada ju je odvezala i sasula njen sadržaj na stari tkani ćilim, mračna soba je zasijala. Bila je to gomila pravih, teških zlatnih dukata, starog porodičnog blaga koje je vredelo više od celog Jasmininog imanja. “Ovo je miraz,” rekla je Zilha, gledajući u rasuto zlato praznim pogledom, dok su joj suze po prvi put kvasile izborano lice. “Moj mladoženja, moj Hasan… poginuo je na ratištu pred našu svadbu, davne devedeset druge. Obukla sam crninu i nikada je više nisam skinula.”
Zilha je uzela svilenu haljinu i prinela je Jasmininom uplakanom licu. “Ovu škrinju nisam otvorila više od trideset godina. Čuvala sam je za ćerku koju nikad nisam imala, krila sam je od moljaca i zaborava. A ti… ti si bila jedina koja me nije ostavila da umrem od gladi i zime. Ti si jedina u ovom prokletom selu koja je u meni videla čoveka, a ne vešticu kad si mi donosila onaj topao hleb. Uzmi ovo zlato, isplati očeve dugove i plati svadbu. A ovu haljinu… nju ćeš ti nositi.”
Jasmina je pala na kolena. Nije mogla da izgovori ni reč. Grlila je staricine mokre skute i ljubila njene hladne, žuljevite ruke, lijući suze zahvalnosti koje su spirale svu nepravdu i tugu ovog sveta. U jednoj jedinoj noći, žena od koje su svi bežali, kojoj su kao devojčici branili da priđe, postala je njen anđeo čuvar. Zilha joj je samo pomilovala kosu, i po prvi put otkako ju je Jasmina poznavala, starica se blago, toplo nasmešila.
Sutradan je svanulo vedro, sunčano jutro. Selo se okupilo oko Jasminine kuće, očekujući muk i plač, spremno da se naslađuje tuđom propašću. Ali umesto suza, brdima je odjeknula truba. U dvorište su ušli svatovi s pesmom, dugovi su bili isplaćeni u rano jutro, a na vrata je izašla Jasmina. Blistala je u svili, lepša od svake kraljice. A odmah pored nje, na počasnom mestu, na čelu svadbene kolone, išla je baka Zilha – ne kao seoska čudakinja, već kao majka koja ponosno ispraća svoju jedinu kćer.
