Zima je te godine bila nemilosrdna. Sneg je zavejao puteve do sela, a temperatura se spustila toliko nisko da su i ptice padale smrznute sa grana. U maloj, trošnoj kući na kraju sela, živeo je deda Huso. Sam kao list na vetru. Žena mu je umrla davno, deca su otišla u svet i zaboravila put nazad. Jedino živo biće koje je Huso imao bio je Garo, veliki, čupavi šarplaninac, star i umoran kao i njegov gospodar.
Huso je sedeo pored hladne peći. Drva su bila pri kraju. U kredencu nije bilo ničega osim jedne korice suvog hleba i komada slanine koji mu je komšija ostavio pre tri dana. Huso je bio gladan. Stomak mu se grčio, ruke su mu drhtale od slabosti. Nije jeo topli obrok nedeljama. Gledao je u taj komad slanine. To je bilo sve što ima. Ako to pojede, preživeće još jedan dan. Ako ne pojede, možda neće dočekati jutro.
Tada je osetio vlažnu njušku na svom kolenu. Garo ga je gledao onim svojim pametnim, tamnim očima. I pas je bio gladan. Rebra su mu se ocrtavala ispod gustog krzna. Nije cvileo, nije tražio, samo je gledao svog gazdu s nekom tugom i razumevanjem koje samo psi imaju. “Eh, moj Garo,” uzdahnuo je Huso, gladeći ga po glavi. “I ti si gladan, a? I tebe je zima stisla.”
Komšije su mu govorile: “Oteraj tu džukelu, Huso! Nemaš ni za sebe, a hraniš toliku zver. On ti samo jede hleb.” Ali Huso ih nije slušao. Garo je bio jedini koji ga je čekao. Jedini koji se radovao kad Huso izađe u dvorište. Jedini koji ga nije osuđivao što je star i siromašan. Huso je uzeo nož. Ruka mu je zadrhtala dok je gledao slaninu. Znao je da mu je to zadnje. Znao je da, ako to da psu, on ostaje praznog stomaka na minus dvadeset. Pogledao je psa u oči. Garo je tiho mahnuo repom. “Na, jedi,” rekao je Huso blago i bacio ceo komad pred psa. “Ti moraš da imaš snage. Ti moraš da čuvaš kuću kad mene ne bude. Meni ionako više ne treba mnogo.”
Garo je progutao meso u trenu, a onda prišao i polizao Husinu smrznutu šaku. Huso se nasmešio, suznih očiju, i legao u hladan krevet, pokrivši se starim kaputom, znajući da je možda upravo dao svoj život za život svog psa.
Jutro nije donelo sunce, već samo još gušću maglu i tišinu koja je prekrila selo kao težak jorgan. Huso se nije probudio. Hladnoća se u toku noći ušunjala kroz pukotine na prozorima i ugasila taj slabašni plamen života koji je tinjao u starom telu. Otišao je tiho, u snu, sa blagim osmehom na licu, verovatno sanjajući onaj svet gde nema gladi i zime, i gde ga čekaju svi oni koje je davno izgubio.
Našli su ga komšije tek posle dva dana, jer su primetili da iz dimnjaka ne izlazi dim. Kada su razvalili vrata, zatekli su prizor koji je naterao i najtvrđe ljude da skinu kape. Huso je ležao mrtav, hladan kao led, a preko njegovih nogu ležao je Garo. Pas je svojim telom pokušavao da ugreje gospodara, cvileći tiho, odbijajući da poveruje da se Huso više nikada neće pomeriti. Morali su ga na silu odvući da bi izneli telo.
Sahrana je bila brza i sirotinjska, onako kako to biva kad umre neko ko nema nikoga. Opština je platila najjeftiniji sanduk od jelovih dasaka, a grobari su iskopali raku na kraju seoskog groblja, tamo gde se sahranjuju oni koje su svi zaboravili. Nije bilo rodbine, nije bilo venaca, ni skupih suza. Bilo je samo par komšija koji su došli da oduže red, cupkajući u blatu od hladnoće, jedva čekajući da se sve završi pa da odu kućama na rakiju.
Ali iza te male, tužne povorke, išao je jedan iskreni ožalošćeni. Garo. Niko ga nije zvao, niko ga nije vezao, ali on je pratio traktorsku prikolicu sa sandukom, spuštene glave i repa povijenog među noge. Nije lajao, nije trčao okolo. Hodao je dostojanstveno i teško, kao da na svojim leđima nosi svu tugu ovog sveta. Znao je. Psi uvek znaju.
Kada su spustili sanduk u smrznutu zemlju i počeli da bacaju grumenje blata koje je tupo odjekivalo, Garo je prišao ivici rake. Gledao je dole, u tu crnu rupu koja guta njegovog jedinog prijatelja. Nije se pomerio ni kad su grobari zatrpali raku i formirali malu humku sa drvenim krstom na kojem je pisalo samo ime i godina. Ljudi su se razišli, ostavljajući Husu u večnom mraku.
Svi su otišli, ali Garo je ostao. Popeo se na svežu humku, onako blatnjav i mokar, i legao tačno iznad onog mesta gde je mislio da Husi kuca srce. Svio se u klupko, stavio njušku na šape i zatvorio oči. Počela je da pada ledena kiša koja se pretvarala u susnežicu, ali on se nije mrdnuo. Čuvao je stražu. Čuvao je onoga ko je njemu dao poslednji zalogaj hleba.
Danima su ljudi iz sela pokušavali da ga oteraju kući, ili da ga namame hranom. Donosili su mu kosti, ostatke ručka, zvali ga u tople štale. Garo bi samo podigao glavu, pogledao ih onim svojim tužnim očima i odbio hranu. Nije hteo da jede. Nije hteo da ode. Kao da je rekao: “Ako nije imao on, neću ni ja.” Bio je verniji mrtvom Husi nego što su mnogi ljudi verni živima.
Kažu da je tu i skončao, jedne ledene noći, zavejan snegom na Husinom grobu. Nije umro od gladi, umro je od tuge. Našli su ga ujutro, smrznutog, ali i dalje u istom položaju, kako grli zemlju. Seljani su ga zakopali tu, odmah pored nogu njegovog gazde. Tako su Huso i Garo ostali zajedno zauvek, kao spomenik jednoj ljubavi koja nije tražila ništa, a dala je sve.
