Selo u okolini Požarevca bilo je prekriveno debelim snegom. Među starim, oronulim kućama, jedna građevina je štrčala kao svemirski brod. Bila je to trospratnica boje breskve, sa kovanom ogradom na kojoj su se kočoperili zlatni lavovi, sa PVC stolarijom i mermernim stepeništem. Milanova kuća. Ponos sela. Ili je bar Milan tako mislio.
Milan je parkirao svoj novi crni Mercedes ispred kapije. Došao je iz Beča za praznike, prvi put posle dve godine. Radio je na građevini, štedeo svaki evro, jeo paštete i hleb godinama, samo da bi podigao ovaj “dvorac”. Hteo je da svi vide da je Milan uspeo, da nije onaj gologuzan koji je otišao sa jednom torbom. Pritisnuo je daljinski i kapija se otvorila. Ali, kuća je bila u mraku. Nijedno svetlo nije gorelo.
“Gde je deda?” promrmljao je Milan, osećajući nelagodu. Izašao je iz auta i krenuo ka masivnim ulaznim vratima od hrastovine. Zaključana. Pozvonio je. Ništa. Tišina. Samo lavež pasa u daljini. Onda je primetio dim. Tanak, sivi dim koji se vijorio iz dimnjaka male, stare kućice u dnu dvorišta – one koju su zvali “letnja kuhinja”. To je bila straćara od blata i cigle u kojoj je Milan odrastao, i koju je planirao da sruši na proleće da napravi bazen.
Ljutito je gazio kroz sneg do male kuće. Otvorio je vrata bez kucanja. Zapahnuo ga je miris kiselog kupusa, duvana i vlage. Unutra, pored starog “Smederevca” koji je bučao od vatre, sedeo je njegov otac Stojan. Starac je bio ogrnut prslukom od jagnjeće kože, ljuštio je jabuku i grejao noge. “Oče!” grmnuo je Milan s vrata. “Šta radiš ti ovde, pobogu?! Imaš onoliku kuću, uveo sam ti parno grejanje, imaš tri kupatila, a ti sediš u ovoj šupi k’o neki bednik! Hoćeš da mi se smeje selo?”
Stojan je polako podigao pogled. Oči su mu bile umorne, ali bistre. “Stigao si, sine,” rekao je mirno, ne ustajući. “Dobro došao. Sedi, uzmi rakiju.” “Kakvu rakiju, bre?!” Milan je bio besan. “Zašto ne živiš u novoj kući? Plaćam struju, plaćam sve! Dao sam dvesta hiljada evra da napravim ono čudo, a ti ovde dimiš u deset kvadrata! Sramota me je, oče. Ljudi će misliti da te maltretiram.”
Milan je prišao ocu, uhvatio ga za ruku i povukao. “Ustaj. Idemo tamo. Hoću da vidim svetlo u onoj kući. Nisam ja kičmu lomio po bečkim skelama da mi kuća zvrji prazna.” Stojan je uzdahnuo, ostavio nožić i jabuku, i teškom mukom ustao. “Dobro, sine. Ako ti tako kažeš. Idemo da vidiš tvoju kuću.”
Izašli su na hladnoću. Milan je otključao teška vrata nove kuće. Ušli su u hol popločan španskim pločicama. Bilo je hladno. Mnogo hladnije nego napolju. Vazduh je bio ustajao, mirisao je na nov malter i hladnoću koja ulazi u kosti. Milan je upalio svetlo. Ogromni kristalni luster je zasijao, osvetljavajući prazan prostor, skupe garniture na kojima niko nikad nije sedeo i tišinu. Onu jezivu, grobnu tišinu.
“Vidi ovo, oče!” pokazivao je Milan rukom na ogromnu kožnu garnituru. “Prava italijanska koža. Vidi ovaj mermer na podu, uvezen iz Grčke. Vidi kamin! A ti sediš tamo u onom ćumezu. Zašto mi to radiš? Zašto me brukaš?” Stojan je stajao nasred te ogromne sale, stisnut u svoj kožuh. Dah mu se ledio u vazduhu. Pogledao je sina tužnim očima i progovorio tiho, ali reči su odjekivale u praznom prostoru kao pucnji.
“Lepo je, sine. Sve je ovo lepo i skupo. Svaka čast. Ali, pipni ovaj zid.” Milan je zbunjeno dodirnuo zid. “Hladan je, pa šta? Nije grejano mesecima.” “Nije hladan jer nije grejano, sine,” odmahnuo je glavom Stojan. “Hladan je jer u njemu nema života. Kuća, Milane, nije mermer i zlatna kvaka. Kuća je miris zaprške nedeljom. Kuća je kad se čuje smeh dece koja trče niz stepenice. Kuća je kad se neko posvađa, pa se pomiri. Ovde? Ovde živi samo tišina.”
Stojan je prišao kaminu u kojem nikad nije zapaljena vatra. “Ti si, sine, napravio ovaj dvorac da bi selo videlo da imaš para. I videli su. Zavide ti. Ali niko od njih ne bi menjao svoju punu kuću gume i vike za ovaj tvoj hladni mauzolej. Ja u onoj mojoj ‘šupi’, kako je ti zoveš, imam uspomene. Tamo sam sa tvojom majkom kafu pio. Tamo sam tebe kupao u koritu. Tamo su zidovi čađavi, ali su topli. Ovde… ovde se, sine, duša smrzne brže nego telo.”
Milan je stajao kao ukopan. Pogledao je oko sebe. Prvi put nije video luksuz. Video je prazninu. Video je prostor koji ga ne poznaje. Video je trpezarijski sto za dvanaest ljudi za kojim niko nikad nije ručao. Osetio je strašnu usamljenost. Sve te godine rada, sva ta odricanja, da bi napravio… šta? Praznu školjku.
“Ajde ti, sine, sa mnom,” rekao je Stojan i krenuo ka izlazu, ne čekajući odgovor. “Ajde da ispržimo jaja na Smederevcu i da popijemo rakiju k’o ljudi. Tamo gde vatra pucketa i gde ne moraš da se izuvaš.” Milan je ugasio kristalni luster. Mrak je progutao skupi nameštaj.
Izašli su napolje, na sneg. Milan je zaključao teška hrastova vrata svog dvorca. Dok je hodao prema maloj, nakrivljenoj kućici iz čijeg dimnjaka je veselo kuljao dim, osetio je nešto čudno. Osetio je olakšanje. Ušao je za ocem u malu prostoriju, seo na klimavu stolicu pored šporeta i prvi put posle mnogo godina, dok je mirisao prženu slaninu i gledao oca kako se smeška, osetio je da je stigao kući. Shvatio je da se dom ne zida ciglama, već trenucima koje provedeš s onima koje voliš.
