Svaki žulj na mojim rukama ima svoju priču o gladi, znoju i majčinskoj žrtvi koja se danas gazi prljavim cipelama. Zovem se Fatima, žena koja je svoju mladost svesno zakopala u temelje ove kuće kako bi njena deca imala siguran krov nad glavom. Nakon smrti mog muža, ostala sam potpuno sama sa dvoje male dece u najgoroj posleratnoj sirotinji. Nisam dozvolila da ih tuđa milostinja hrani, već sam sama mešala malter i zidala ove teške zidove ciglu po ciglu. Moje srce je kucalo samo za to da moj Emir i moja Lejla nikada u životu ne osete šta znači nemati.
Dok su druge žene u selu odmarale i pile popodnevnu kafu, ja sam na svojim leđima nosila teške džakove cementa. Krpila sam svoje stare dimije i jela samo suvu koru hleba kako bi oni imali najskuplje patike i nove knjige za školu. Moj jedini životni san bio je da ih pošaljem na fakultete u Sarajevo i da od njih napravim poštenu, uglednu gospodu. Verovala sam da je svaka moja suza prolivena nad seoskom mešalicom vredna njihove svetle i bezbrižne budućnosti u velikom gradu.
Uspela sam u svojoj nameri, ali je surova cena tog uspeha bila moja stravična, neizlečiva samoća koja me danas polako ubija. Emir i Lejla su u gradu završili visoke škole, dobili direktorske poslove i potpuno zaboravili na put koji vodi do moje blatnjave avlije. Dolazili su u selo samo za Bajram, i to uvek na brzinu, stalno gledajući na sat sa neskrivenom, bezobraznom nervozom. Za njih je boravak u staroj, rodnoj kući predstavljao nekakvu neizdrživu obavezu koju su želeli što pre da skinu sa dnevnog reda.
Moje mišljenje o njihovim novim životima, modernim brakovima i deci više apsolutno niko nije ni tražio ni poštovao. Pretvorila sam se u onog nevidljivog, napornog duha koji im smeta čim progovori ili postavi neko sasvim obično, majčinsko pitanje. Njihovi telefonski pozivi su se sveli na hladna, rutinska pitanja o mom pritisku, bez ijedne trunke prave, iskrene topline. Uvek su žurili na neke važne poslovne sastanke, dok sam ja satima sedela sama na staroj sećiji čekajući da me se neko seti.
Svakog jutra bih u apsolutnoj tišini skuvala kafu i satima brisala prašinu sa njihovih uramljenih fotografija iz najranijeg detinjstva. To je bio jedini način da ih dotaknem, da pomilujem ona nasmejana, nevina lica pre nego što ih je gradski sjaj potpuno otrovao. Njihove dečije oči sa tih starih slika jedine su mi davale snagu da preživim duge, izrazito hladne zimske noći pod ovim krovom. Nisam ni slutila da se iza njihovih jako retkih poseta krije jedan podli, surovi plan koji su mesecima u tajnosti kovali.
Juče popodne, mučnu tišinu moje avlije prekinuo je oštar zvuk motora dva besna, crna luksuzna automobila iz kojih su užurbano izašli. Nisu mi doneli ni kocku šećera, niti su me pitali da li imam dovoljno drva da se ugrejem predstojeće zime. Odmah su ušli u dnevnu sobu, seli za stari drveni sto i pred mene bahato bacili fasciklu punu nekakvih zvaničnih papira. Emir je, uporno izbegavajući moj direktan pogled, hladnokrvno počeo da priča kako ova velika kuća zahteva previše održavanja za jednu bespomoćnu staricu.
Lejla je istog sekunda spremno dodala da su mi već našli odličan, veoma moderan starački dom u kojem ću navodno imati savršenu negu. Kroz lažni, plastični osmeh mi je saopštila da su već doveli sigurnog kupca za našu imovinu i da samo treba da potpišem te papire. Nisu ni pokušali da sakriju očiglednu činjenicu da im hitno treba ogroman novac kako bi pokrili neke svoje luksuzne prestoničke kredite. Za moju decu, ova kuća i moja mučenička zadužbina bile su samo obična hrpa stare cigle koju treba što pre nečujno unovčiti.
Gledala sam u svoju rođenu decu, u tu bezosećajnu gospodu u skupim inostranim kaputima, i srce mi se raspršilo u hiljadu komada. Shvatila sam da sam odgajila dvoje surovih, pohlepnih stranaca koji u svojim grudima imaju hladan komad kamena umesto ljudske duše. Nisu ni malo razumeli da u tim papirima ne piše prodaja nekretnine, već prodaja moje majčinske žrtve, mog znoja i svakog mog krvavog žulja. Očekivali su da ću zaplakati i naivno potpisati sopstvenu presudu samo da bih udovoljila njihovim nezajažljivim i bezobraznim gradskim apetitima.
Ipak, nijedna jedina suza nije kanula iz mojih umornih očiju, jer su one za njih odavno presušile u ovoj grobnoj seoskoj tišini. Nisam izgovorila ni jednu jedinu reč prekora, već sam ih samo mirno i potpuno dostojanstveno posmatrala dok su nestrpljivo gurali onu olovku prema meni. Njihova stravična bahatost i nedostatak osnovnog ljudskog poštovanja probudili su u meni onaj stari, nesalomivi bosanski inat koji me je nekada držao u životu. Odbila sam da budem jeftin otirač onima kojima sam na dlanu dala svoju sopstvenu krv i svaki dan svoje nepovratno izgubljene mladosti.
Polako sam ustala sa sećije, prišla staroj drvenoj komodi u zamračenom uglu sobe i otvorila njenu tešku, godinama zaključanu fioku. Iz nje sam izvukla jedan stari, pažljivo presavijeni dokument sa bledim pečatom, jedini papir koji je dokazivao ko se tu zaista pita. Bila je to originalna, apsolutno neoboriva tapija na kuću i celokupno imanje, dokument u kojem ni Emir ni Lejla nisu imali ni najmanji pravni udeo. Prišla sam drvenom stolu i hladnokrvno tresnula taj papir tačno preko onih njihovih prljavih, besramnih ugovora za prestonički starački dom.
“Ovu kuću sam gradila svojim krvavim prstima kada nismo imali ni za pola hleba, i ona do sudnjeg dana ostaje samo moja,” izgovorila sam tonom koji je presekao vazduh. “Dokle god ja dišem na ovoj zemlji i dok me noge drže, nijedna tuđa noga neće gospodariti mojom mukom, mojim suzama i mojim znojem. Vaše lažne osmehe i vaše staračke domove prodajte onim istim, oholim ljudima sa kojima se svaki dan bahatite po strogom centru Sarajeva.” Moj glas uopšte nije drhtao, a moj pogled je bio oštriji od svakog ljutog mraza koji je decenijama šibao po ovim trošnim prozorima.
Naredila sam im da istog sekunda pokupe svoje sramotne ugovore i da bez ijedne reči zauvek napuste moju avliju koju su hteli da oskrnave. Njihova bleda lica su se istog trenutka zaledila od stravičnog šoka, svesni da su u sekundi izgubili milione na koje su tako oholo i bezobrazno računali. Emir je pokušao nešto tiho da kaže, da nekako spusti ton i da me umiri lažnim rečima, ali sam mu samo tvrdom rukom pokazala gde se nalaze izlazna kapija. Nisam želela da slušam više ni jednu jedinu reč iz usta deteta koje je bilo spremno da me živu sahrani isključivo zbog prolaznog novca.
Dok su besno i osramoćeno ulazili u svoje basnoslovno skupe automobile, nisam ni trepnula gledajući ih kako zauvek, bez pozdrava, odlaze iz mog života. Zaključala sam tešku drvenu kapiju za njima, vratila se u svoju mračnu dnevnu sobu i sa nekim novim, čudnim mirom skuvala sebi još jednu vrelu kafu. Uzela sam svoju staru, pamučnu krpu i u potpunoj tišini nastavila da brišem prašinu sa onih uramljenih, dečijih slika koje su jedine u toj kući imale dušu. Možda sam do kraja svog života ostala potpuno sama na ovom svetu, ali sam bar sačuvala svoj čisti obraz, svoj krov i svoje gaženo, majčinsko dostojanstvo.
