Nedeljno popodne u prostranom, staklom okovanom stanu u centru Beograda mirisalo je na skupe parfeme i pečenu teletinu. Deda Vukašin, čovek čije su ruke zapamtile i ralo i motiku, sedeo je na čelu velikog trpezarijskog stola od punog hrasta. Na njemu je bio njegov najbolji nedeljni sako, onaj od tvida koji je mirisao na dunje iz starog ormara. Gledao je ispred sebe u kristalne čaše, srebrni escajg i porcelanske tanjire prepune hrane za koju pola naziva nije ni znao da izgovori. Bilo je tu svega, od pečenja do nekih šarenih salata sa semenkama, ali za tim bogatim stolom nedostajalo je ono najvažnije – ljudski glas.
Sa njegove desne strane sedeo je njegov unuk Marko, uspešan menadžer u stranoj firmi. Marko je jednom rukom vrteo viljušku po tanjiru, a u drugoj je čvrsto držao crni telefon, neprestano pomerajući palac preko ekrana, naboranog čela. Preko puta njega, Markova žena Jelena, doterana i našminkana kao da ide na televiziju, nameštala je uglove i slikala trpezu iz tri različita ugla kako bi je objavila na internetu. Hrana se polako hladila, ali to njoj nije bilo bitno, bitno je bilo da svet vidi kako oni bogato žive.
Na dnu stola, dvoje Vukašinovih praunuka, desetogodišnji Luka i sedmogodišnja Tara, sedeli su pognutih glava. Ispred svakog od njih bio je naslonjen tablet sa kojeg su blještale jarke boje nekih stranih crtanih filmova. Na ušima su imali velike slušalice. Jeli su mehanički, kao roboti, prinoseći kašiku ustima a da nijednom nisu skrenuli pogled sa ekrana, niti su primetili da im je deda tu. U ogromnoj prostoriji vladao je muk, presecan samo povremenim zvukom obaveštenja sa telefona i zveckanjem viljušaka o porcelan.
Vukašin je osetio kako mu se neka teška, hladna knedla penje uz grlo. Osećao se kao duh u muzeju voštanih figura. U njegovom svetu, u njegovom vremenu, nedeljni ručak je bio svetinja. To je bio onaj jedan sat u nedelji kada bi se svi okupili oko stare peći, kada bi se pričalo o tome šta se radilo, ko je koga sreo u selu, ko je zdrav, a ko bolestan. Smejalo se, prepiralo se, živeo se život. Oči su gledale u oči, a ne u staklo.
Pokušao je da razbije tu zaglušujuću tišinu stravične otuđenosti. “Marko, sine,” progovorio je Vukašin blagim, hrapavim glasom, “kako ti je na onom tvom poslu? Jesi li se umorio ove nedelje?” Marko je samo na sekundu podigao pogled, prazan i dalek, promrmljao: “Dobro je, deda, gužva neka, ludnica,” i pre nego što je Vukašin uspeo da kaže i reč više, unukove oči su se već vratile u plavičastu svetlost ekrana. Vukašinova reč je pala na pod, zgažena i nebitna.
Starac je spustio svoju drhtavu, žuljevitu ruku na sto. Pogledao je to izobilje pred sobom i osetio mučninu. Setio se svoje stare, zemljane kuće u selu, svog oca Radoša i majke Milice. Setio se godine 1956., teške i gladne zime, kada su drva bila mokra, a stomaci prazni. Njih petoro braće spavalo je na jednoj slamarici, pokriveni starim gunjem, grejući jedni druge svojim telima. Imali su jedne zimske cipele na njih petoro, pa su u školu išli na smenu. Ali nikada, baš nikada u toj sirotinji nije bilo ovakve zime kakvu je sada osećao u ovom stanu od dvesta kvadrata sa podnim grejanjem.
Oči su mu pale na veliku staklenu činiju na sredini stola, prepunu egzotičnog voća – ananasa, kivija, manga. A na samom vrhu te hrpe, stajala je jedna obična, domaća crvena jabuka. Ista onakva kakvu je njegova majka Milica donosila jednom nedeljno iz zadruge, pažljivo je brišući o svoju kecelju. Ta slika mu je proletela pred očima tako živo da je osetio miris dima iz starog smederevca. Nije mogao više da izdrži tu staklenu tišinu oko sebe. Nije mogao da gleda kako mu se porodica raspada u tišini tuđeg luksuza.
Vukašin se polako, uz tihi uzdah, uspravio u svojoj stolici. Škripa teškog drveta presekla je tišinu sobe. Starac je pružio ruku preko stola, zanemarujući svo ono egzotično voće, i uzeo tu jednu, običnu crvenu jabuku. Iz džepa svog sakoa izvadio je stari, skakavac nožić sa drvenom drškom koji je nosio decenijama. Svi za stolom – Marko, Jelena i deca – iznenada su prekinuli svoje hipnotisano zurenje u ekrane i pogledali u dedu, zbunjeni onim što starac radi.
Vukašin je svojim starim, drhtavim rukama polako isekao onu crvenu jabuku na pet savršeno jednakih delova. Zvuk oštrice koja udara o dno porcelanskog tanjira odzvanjao je u onoj neprirodnoj tišini. Marko je prestao da kuca poruku. Jelena je spustila svoj telefon kojim je do malopre slikala trpezu. Čak su i praunuci, Luka i Tara, osetivši tu neku neobičnu, tešku energiju koja je zračila iz starca, skinuli slušalice sa ušiju. Svi su bledo i zbunjeno gledali u Vukašina, ne shvatajući zašto pored tolikog pečenja i luksuza on seče jednu običnu voćku.
Starac je onda polako, ne govoreći ni reč, uzeo kriške. Jednu je stavio ispred Marka. Drugu ispred Jelene. Treću i četvrtu ispred praunuka, tik uz njihove svetleće tablete. Petu, poslednju krišku, ostavio je na svom tanjiru. Zatim je sklopio nožić, vratio ga u džep sakoa i naslonio se na stolicu. Gledao ih je pravo u oči, jednog po jednog. U njegovom pogledu nije bilo besa, već samo jedna beskrajna, duboka tuga koja je mogla da se seče tim istim nožem.
“Godine hiljadu devetsto pedeset i šeste,” počeo je Vukašin tiho, a glas mu je podrhtavao od težine sećanja, “bila je strašna zima. Ja sam bio dečak, manji od tebe, Luka. Bilo nas je petoro braće u kući od naboja, sa zemljanim podom. Spavali smo na jednoj slamarici, pokriveni jednim poderanim gunjem, grejući jedni druge da se ne smrznemo do ujutru. Imali smo samo jedne poštene zimske cipele na nas petoro. Ko ujutru prvi ustane i obuje ih, taj ide u školu. Ostali sede pored smederevca.”
Marko je progutao knedlu, nesvesno odmičući telefon od sebe. Jelena je oborila pogled. Vukašin je pokazao drhtavim prstom na kriške ispred njih. “Samo jednom nedeljno, nedeljom posle crkve, naša majka bi donela jednu ovakvu, običnu jabuku. Nije bilo pečenja, nije bilo slatkiša. Samo jedna jabuka za nas petoro. Majka bi je isekla tačno ovako, na pet jednakih delova, da niko ne ostane uskraćen.”
Starac je uzeo svoju krišku jabuke i podigao je u visini očiju. “Ali znate šta je bila razlika, deco moja? Mi smo tu jabuku jeli sat vremena. Gledali smo se u oči dok smo je jeli. Smejali smo se, otimali, pričali šta smo sanjali. Bili smo gladni hleba, stomaci su nam krčali, ali su nam duše bile prepune. Bili smo bogati, jer smo imali jedni druge. Nije bilo zime koja je mogla da ohladi tu sobu kad se mi braća zagrlimo.”
Vukašin je onda prešao pogledom preko te bogate, raskošne trpeze. “A pogledajte vas danas,” rekao je, a po prvi put su mu suze zasijale u uglovima očiju. “Spavate na svili. Gazite po toplom podu. Jedete hranu kojoj ni ime ne znate. Ali ste, deco moja, najveća sirotinja koju sam ja u svom veku video. Vi ste gladni ljubavi, a prejedeni praznine.”
Pokazao je na njihove telefone i tablete na stolu. “Zidate ove ogromne dvorce od stanova, samo da biste se u njima sakrili jedni od drugih. Svako ima svoju sobu, svoj ekran i svoj mrak. Sedite za istim stolom, a udaljeni ste hiljadama kilometara. Prodali ste porodicu i ljubav za ove svetleće kutije. Ja vam, deco, danas ne zavidim na ovom bogatstvu. Ja vas žalim. Jer kad sutra dođe prava zima života, ti ekrani vas neće zagrejati, niti će vas za ruku uhvatiti.”
U sobi je zavladao tajac gori od grmljavine. Jeleni su suze nezadrživo potekle niz našminkano lice. Gurnula je svoj telefon na drugu stranu stola. Luka i Tara su bez reči sklopili svoje tablete. Marko, uspešni direktor koji je mislio da drži ceo svet u šaci, osetio je kako se guši u sopstvenom sramu. Ustao je od stola, onako u skupoj košulji, prišao dedi i snažno ga zagrlio, plačući kao onaj mali dečak sa seoske livade. Tog nedeljnog popodneva, skupo pečenje je ostalo nedirnuto, ali su zato, po prvi put posle mnogo godina, svi za stolom pojeli svoju krišku jabuke, gledajući se u oči.
