Petnaest godina sam brisao majčine suze, menjao joj posteljinu i gledao kako kopni u onoj staroj sobi, dok se moj rođeni brat Bogdan iz Nemačke javljao samo za praznike da hladno pita “koliko još majka ima”. Lazar i Bogdan su bili dva sveta, iako su potekli iz iste utrobe i odrasli pod istim, skromnim seoskim krovom. Bogdan je uvek bio onaj koji je jurio za novcem, za sjajem i gradom, dok je Lazar bio vezan za zemlju, za miris ognjišta i za majku Ružu koja je rano ostala udovica, žrtvujući svoje zdravlje da bi njih dvojicu izvela na pravi put.
Kada je Bogdan pre dvadeset godina spakovao kofere i otišao za Minhen, kleo se na kapiji da ide samo da zaradi za novi traktor i da će se vratiti da pomogne bratu. Ruža ga je ispratila sa suzama i blagoslovom, gurajući mu u džep poslednje dinare koje je čuvala za crne dane. Ali, kako su godine prolazile, Bogdanovi dolasci su postajali sve ređi. U početku je slao razglednice i po neku marku, a onda su ostali samo šturi telefonski pozivi. Oženio se tamo, dobio decu koju Ruža nikada nije ni upoznala, i potpuno zaboravio put do svog rodnog sela.
Sav teret života pao je na Lazareva leđa. Kada je majka Ruža doživela težak moždani udar i ostala prikovana za krevet, Lazar je preko noći morao da zaboravi na svoju mladost, na devojke i na planove o sopstvenoj porodici. Postao je i sin, i medicinska sestra, i domaćica. Svako jutro je ustajao u zoru da namiri stoku, a onda bi satima sedeo pored majčinog kreveta, hraneći je na kašičicu, masirajući joj oduzete ruke i slušajući kako u bunilu doziva svog mlađeg sina Bogdana, onog istog koji nije našao za shodno ni da je poseti kada je pala u postelju.
Lazarev život se sveo na relaciju između njive i majčine bolesničke sobe. Ruke su mu ogrubele, lice prerano ostarilo, a srce se polako punilo gorčinom. Svaki put kada bi pozvao brata u Nemačku da mu kaže da majci trebaju skupi lekovi ili pelene, Bogdan bi se pravdao kako ima veliki kredit za novu kuću, kako mu deca idu u skupe škole i kako “nema odakle”. Poslao bi neku crkavicu tek da opere savest pred samim sobom, a onda bi brzo završavao razgovor, tvrdeći da žuri na posao. Lazar je gutao knedle, pozajmljivao od komšija i nastavljao da bdi nad majkom sam.
Poslednjih meseci, Ruža je bila samo bleda senka one jake žene koja je nekada nosila celu kuću. Nije više mogla ni da govori, ali su njene oči pratile Lazara sa nekom dubokom, neizrecivom tugom i zahvalnošću. Znala je ona dobro ko joj je menjao posteljinu, a ko ju je zaboravio. Jedne noći, kada je osetila da joj se bliži kraj, zadnjom snagom je pokazala drhtavim prstom prema starom, drvenom ramu za slike koji je stajao iznad njenog kreveta. Lazar joj je prinosio vodu, ne shvatajući u tom trenutku težinu njenog gesta, misleći da samo želi da gleda sliku svog pokojnog muža.
Ruža je izdahnula te iste noći, tiho, držeći Lazara za ruku. Kada je ujutru javio bratu strašnu vest, s druge strane žice nastao je kratak muk, a onda je Bogdan hladno odgovorio da ne može da dobije slobodne dane, da su avionske karte preskupe “tako iznenada” i da Lazar sve to organizuje sam, a da će se on odužiti kada dođe “za koji mesec”. Lazar je spustio slušalicu i prvi put zaplakao, ne samo za majkom, već za bratom kojeg je očigledno davno izgubio.
Sahrana je prošla tiho, po jesenjoj kiši koja je pretvorila seosko groblje u živo blato. Celo selo je došlo da oda počast ženi mučenici i da stisne ruku Lazaru, jedinom sinu koji je ostao uz nju do poslednjeg daha. Svi su primetili da Bogdana nema i svi su šaputali o njegovoj sramoti, ali Lazar nije dozvolio da se pred krstom izgovori ijedna ružna reč. Ispratio je majku onako kako dolikuje, vratio se u praznu, prokleto tihu kuću i prvi put nakon petnaest godina legao da spava bez straha da će majka usred noći zaječati od bolova.
Ali, mir je trajao samo do sledećeg jutra. Sunce se tek probijalo kroz oblake kada je zvuk snažnog, skupocenog motora probudio Lazara. U blatnjavo dvorište, tik uz staru česmu, parkirao se najnoviji model nemačkog automobila. Iz njega je, u skupom kožnom mantilu, izašao Bogdan. Nije izgledao kao čovek koji je došao da ožali majku. Nije otišao na groblje, nije obukao crninu. Osvrtao se po dvorištu, premeravajući očima štalu, voćnjak i veliku porodičnu kuću, sa onim istim proračunatim pogledom koji je Lazar toliko mrzeo.
Lazar je izašao na prag, bleđi od zida, gledajući u brata koji mu je nehajno pružio ruku, izbegavajući da ga pogleda u oči. Bogdan nije gubio vreme na lažna saučešća. Iz unutrašnjeg džepa mantila izvadio je neku fasciklu, nakašljao se i već u drugoj rečenici izgovorio ono zbog čega je zapravo i prešao hiljade kilometara. “Slušaj, brate… majke više nema. Znaš i sam da je kuća na njoj, a po zakonu se to deli na pola. Ja sam našao kupca u gradu, najbolje bi bilo da to odmah prodamo dok je cena dobra, pa da svako ide na svoju stranu.”
Lazar je stajao na onom istom pragu koji je decenijama čistio od blata i snega, gledajući u čoveka koji je sa njim nekada delio postelju, a sada mu je izgledao kao potpuni stranac. Nije ga pitao ni kako je majka provela poslednje sate, nije ga pitao ni na kom je groblju sahranjena da joj barem sveću zapali. Bogdanove oči su skenirale crep, zidove i veličinu placa, dok je iz one kožne fascikle izvlačio neke unapred pripremljene papire za prenos vlasništva. Vazduh u dvorištu je odjednom postao težak, gori od one najcrnje jesenje magle.
“Kuća jeste stara, ali plac vredi. Imam ljude koji bi ovo srušili i napravili vikendicu. Znaš kako je, brate, tamo u Minhenu mi treba kapital za novi posao, a ovo nam ionako samo propada”, nastavio je Bogdan, ne skidajući onaj svoj proračunati, hladni osmeh. Pružio je Lazaru hemijsku olovku, očekujući da će ovaj, slomljen od tuge i umora, bez reči potpisati saglasnost da se očevina stavi na doboš. Lazar je spustio pogled na te papire, osećajući kako mu se krv u žilama pretvara u led.
U tom trenutku, dok je Bogdan nervozno tapkao skupocenom cipelom po blatu, Lazaru je pred očima blesnula slika majke Ruže od pre nekoliko noći. Setio se njenog teškog, samrtnog ropca i onog drhtavog, zgrčenog prsta koji se iz sve snage podigao i pokazao prema zidu. Pokazala je pravo na onaj stari, izrezbareni drveni ram u kojem je stajala crno-bela fotografija njihovog pokojnog oca, okačena tačno iznad njenog uzglavlja. Lazar tada nije razumeo taj znak, ali sada, gledajući bratovljevu pohlepu, sve mu je postalo kristalno jasno.
Ne izgovorivši ni jednu jedinu reč, Lazar se okrenuo i ostavio Bogdana da stoji nasred dvorišta. Ušao je u kuću, u onu sobu koja je još uvek mirisala na tešku bolest i tamjan. Prišao je majčinom praznom krevetu, popeo se na prste i pažljivo skinuo onaj stari drveni ram sa zida. Ruke su mu drhtale dok je razmicao prašnjave metalne kopče na poleđini. Kada je skinuo zaštitni karton, ispod očeve fotografije ispao je presavijen, požuteo komad papira, presavijen na četiri dela, sa pečatom lokalnog advokata i crvenim voskom.
Bila je to majčina poslednja volja, njen tajni testament napisan i overen pre više od godinu dana, kada je lokalni notar, na njen tajni poziv, došao u kuću dok je Lazar radio na njivi. Lazar je preleteo pogledom preko onih krivih, drhtavih slova. Oči su mu se napunile suzama, ali ovog puta to nisu bile suze bola, već suze dubokog strahopoštovanja prema ženi koja je i u postelji znala kako da sačuva pravdu. Presavio je papir, stegao ga u šaku i polako izašao napolje, gde je Bogdan već počeo da gubi strpljenje, gledajući na svoj zlatni sat.
“Šta se čeka, Lazare? Nemam ja ceo dan, moram nazad za Nemačku pre vikenda”, rekao je Bogdan arogantno. Lazar mu je mirno prišao, uzeo onu njegovu hemijsku olovku i bacio je u travu. Zatim je podigao ruku i pred njegovo lice stavio onaj požuteli papir sa sudskim pečatom. Bogdan je uzeo dokument, mršteći se, ali kako je njegov pogled prelazio preko rečenica, tako je ona boja polako nestajala sa njegovog negovanog, gospodskog lica, ostavljajući samo bledo, zaleđeno zaprepašćenje.
“Mom sinu Lazaru”, pisalo je u testamentu, “ostavljam svoju dušu, ovaj krov i svaku stopu ove zemlje, jer je on svoju mladost zazidao u moju starost i jedini mi čašu vode prineo. A mom Bogdanu ostavljam onaj put koji je sam izabrao kada mu je novac postao preči od majke, jer onaj ko zaboravi ko ga je rodio, nema prava da traži ono što je krvavo građeno.” Testament je bio apsolutno obavezujući i čist kao suza. Bogdan nije imao pravo ni na jedan jedini ekser u toj kući.
Bogdanove ruke su se zatresle. Pogledao je u Lazara, tražeći u njegovim očima bilo kakvu slabost, ali tamo je naišao samo na tvrd, neprobojan zid. “Čuo si šta je majka rekla”, progovorio je Lazar dubokim, mirnim glasom koji je odzvanjao dvorištem. “Svoju polovinu si odavno potrošio onog dana kada si je ostavio samu. A sada uzmi te svoje papire, sedi u ta kola i gubi se sa mog imanja.” Ostavši bez teksta i bez trunke ponosa, Bogdan se okrenuo, pognute glave ušao u automobil i zauvek nestao iz Lazarevog života, ostavljajući brata da u miru gospodari pragom koji je svojom žrtvom i dobrotom pošteno zaslužio.
