Svi u selu su govorili da je luda što svoju lepotu i najbolje godine troši pored kreveta bolesnika. Ljubica je nekada bila najlepša devojka u tom delu Šumadije, sa osmehom koji je obarao s nogu i prosacima koji su se otimali za njenu ruku. Njen stariji brat Vukašin, momak kao od brega odvaljen, radio je danonoćno kao vozač kamiona kako bi obezbedio novac za njenu svadbu i mirnu starost njihovih roditelja. Bili su siromašni, ali pošteni, držeći se jedno drugog kao prst i nokat. A onda je, u jednoj stravičnoj kišnoj noći pre petnaest godina, sudbina odlučila da im zauvek ugasi svetlo.
Vukašin je doživeo tešku saobraćajnu nesreću na magistrali. Kamion se prevrnuo, a on je ostao priklješten u smrskanoj olupini. Lekari su mu jedva spasili život, ali je cena bila strašna – ostao je potpuno paralisan od vrata naniže. Nije mogao da pomeri ni prst, vezan za krevet do kraja života. Roditelji su od tuge i šoka presvisli u razmaku od samo godinu dana, ostavljajući dvadesetogodišnju Ljubicu potpuno samu u trošnoj seoskoj kući, sa bratom koji je od planine od čoveka postao bespomoćan kao beba.
Ubrzo nakon sahrane roditelja, seoska rodbina se sjatila u njihovo dvorište. Pili su kafu, sažaljivo vrteli glavama i savetovali Ljubici da Vukašina odmah preda u državni dom za nemoćne. “Mlada si, Ljubice,” govorila joj je strina, “ne možeš ti da mu menjaš pelene i okrećeš ga u krevetu. Propustićeš priliku da se udaš, da rodiš svoju decu. Pusti ga državnoj brizi, moraš da živiš svoj život.” Ljubica ih je saslušala u tišini, a onda je ustala, otvorila staru drvenu kapiju i mirno im pokazala put na ulicu, zarekavši se da njen brat nikada neće spavati pod tuđim, hladnim krovom.
Godine su prolazile, teške i surove. Ljubica se pretvorila u senku one nekadašnje lepotice. Njene nežne devojčake ruke postale su grube i ispucale od pranja teške posteljine u ledenoj vodi, a njena kičma se povila od svakodnevnog podizanja nepokretnog brata kako mu se ne bi otvorile rane od ležanja. Od socijalne pomoći jedva su preživljavali, hraneći se onim što bi Ljubica uspela da uzgaji u maloj bašti iza kuće. Prosaci su prestali da dolaze, okolina ju je zaboravila, a njena mladost je tiho iscurila između četiri memljiva zida.
Najteže su padale noći. Vukašin, čiji je um ostao bistar uprkos nepokretnom telu, često je plakao u mraku. Gledao je svoju sestru kako spava na staroj stolici pored njegovog kreveta, premorena do nesvesti. “Sestro moja,” šaputao bi kroz suze, “otruj me, molim te. Stavi mi jastuk preko lica. Ubio sam ti život, uništio sam ti sve. Molim te, oslobodi i mene i sebe ovog pakla.” Ljubica bi tada skočila, obrisala mu suze i blago ga poljubila u čelo, govoreći: “Ja bez tebe, bato, ionako nemam nikoga. Dok ja dišem, disaćeš i ti.”
Ali ljubav nije mogla da plati račune. Petnaest godina teške borbe dovelo je do potpunog finansijskog kraha. Lekovi koji su Vukašinu održavali cirkulaciju i ublažavali bolove postali su preskupi. Dugovi u seoskoj prodavnici su se nagomilali do te mere da im više nisu davali ni hleb na poček. Opština im je zapretila isključenjem struje, a zima se polako šunjala niz planinu, preteći da će ih smrznuti u onoj staroj kući u kojoj više nije bilo ni metra drva za ogrev.
Došao je onaj najcrnji dan u životu svakog siromaha – dan kada se izgubi i poslednja nada. Tog maglovitog novembarskog jutra, Ljubica je Vukašinu dala poslednju tabletu protiv bolova koju su imali. Skuvala mu je malo praznog čaja, nahranila ga, a onda je izašla na stari, dotrajali drveni prag. Sela je na hladan stepenik, sakrila lice u svoje ispucale dlanove i prvi put za petnaest godina počela gorko da jeca na sav glas, slomljena pod težinom saznanja da je ovo kraj i da će njen brat umreti u najgorim mukama.
Selo je bilo tiho, niko nije prolazio tim blatnjavim putem, jer su odavno svi digli ruke od ove uklete kuće. Ljubica je kroz suze molila Boga samo za jedno čudo, samo za jednu noć bez bola za njenog brata, svesna da je sve svoje bitke do sada pošteno izgubila. Tuga joj je potpuno zamaglila vid, i nije ni primetila da se zvuk motora približava njihovom dvorištu, sve dok svetla nisu presekla jesenju maglu.
Ispred one trule, iskrivljene kapije uz škripu guma zaustavio se dugačak, crni automobil kakav to siromašno selo nikada nije videlo. Iz njega je, u skupocenom zimskom kaputu i sa crnom kožnom torbom u ruci, izašao visok, nepoznat gospodin u zrelim godinama. Zastao je na trenutak, skinuo šešir pred onom sirotinjskom kućom sa najdubljim poštovanjem, a onda otvorio škripavu kapiju i polako krenuo pravo ka uplakanoj Ljubici, donoseći sa sobom tajnu koja je petnaest godina čekala u mraku.
Stranac je stao pred uplakanu Ljubicu, skidajući skupe kožne rukavice. Njegove oči su bile pune suza, a lice je odavalo čoveka koji je predugo nosio pretežak teret na duši. “Da li je ovo kuća Vukašina, vozača kamiona?” upitao je glasom koji je drhtao. Ljubica je samo nemo klimnula glavom, brišući suze krajem svoje stare, izbledele kecelje, uplašena da je to možda neki izvršitelj koji je došao da im oduzme i ovaj trošni krov nad glavom. Stranac ju je blago uhvatio za ruku i zamolio da ga odvede unutra.
Kada je ušao u onu malu, memljivu sobu u kojoj je ležao Vukašin, čovek u skupom kaputu je pao na kolena pored starog vojničkog kreveta. Vukašin ga je gledao bistrim očima, ne prepoznajući ga. Stranac je spustio glavu na ivicu Vukašinovog ćebeta i zaplakao tako glasno da su se zidovi zatreli. “Petnaest godina vas tražim,” izustio je kroz jecaje. “Petnaest godina tražim čoveka koji je uništio svoj život da bi spasio moj.”
Ljubica je stajala skamenjena nasred sobe. Stranac je obrisao lice i pogledao ih oboje, otvarajući onu crnu kožnu torbu. “Ona kišna noć na magistrali… Ja sam bio u onom malom automobilu sa ženom i detetom. Pukla mi je guma, izleteli smo na tvoju traku. Vukašine, ti si imao pravo prvenstva, mogao si samo da stisneš kočnicu i pregaziš nas, ostao bi živ i zdrav. Ali ti si, svestan šta radiš, smotao onaj teški kamion u provaliju samo da nas ne bi udario. Ti si izabrao da budeš smrskan u olupini, da bi moje dete danas bilo živo.”
Vukašinove oči su se napunile suzama. Sećao se te noći, ali nikada nikome nije rekao istinu jer u policijskom izveštaju, zbog haosa i kiše, drugi auto nikada nije ni spomenut. “Bio sam u šoku, pobegao sam s lica mesta kao kukavica, a onda sam godinama živeo sa najgorom grižom savesti koju čovek može da zamisli,” nastavio je stranac, vadeći debelu fasciklu iz torbe. “Gradio sam firme, postao sam jedan od najbogatijih ljudi u zemlji, a svaki dan sam plaćao privatne detektive da nađu vozača čije ime je zagubljeno u starim arhivama. I konačno sam vas našao.”
Stranac je ustao, prišao Ljubici i stavio fasciklu na onaj stari, klimavi sto. “Slušao sam u selu šta su ti govorili, sestro. Slušao sam kako si žrtvovala svoju mladost za heroja kog je svet zaboravio.” Otvorio je papire na kojima su bili pečati i ključevi. “Ovo je vlasnički list za novu, specijalno opremljenu kuću u blizini najbolje klinike u Beogradu. Na vašem računu je od jutros novac koji nećete moći da potrošite za tri života, i plaćena doživotna nega najboljih lekara za Vukašina.”
Ljubica je pala na kolena, vrišteći od plača. Nije plakala zbog miliona ni zbog kuća, već zbog pravde koja je konačno sišla u njihovu sobu. Vukašin je zatvorio oči, a niz njegove obraze su tekle suze čistog mira – znao je da je njegova žrtva imala smisla i da njegova sestra više nikada neće osetiti glad i zimu.
Kada je istog popodneva ambulantno vozilo iz privatne klinike došlo po Vukašina, celo selo je izašlo na ulicu. Oni isti ljudi koji su godinama ogovarali Ljubicu i nazivali je ludom starom devojkom, sada su spuštenih glava i otvorenih usta gledali kako moćni stranac sa najvećim poštovanjem ljubi njene ispucale, radničke ruke pred svima. Ljubica je ušla u luksuzni automobil pored svog brata, ne osvrćući se na zlobu koja je ostala u blatu, zauvek dokazavši da se zavežljaj mladosti bačen iz ljubavi na kraju uvek pretvori u najčistije zlato.
