Trideset dugih godina moj komšija Milenko i ja nismo jedno drugom rekli ni “dobro jutro”, prolazeći jedno pored drugog kao pored turskog groblja. Naše kuće su delile istu ogradu, naša deca su nekada zajedno trčala po istom dvorištu, ali je jedna seoska premere i onih nesrećnih pola metra zemlje zauvek zatrovalo našu krv. Zbog te jedne brazde, zbog tog parčeta blata koje ne vredi ni koliko jedna poštena večera, mi smo postali najgori krvnici, spremni da jedan drugom iskopamo oči.
Sve je počelo one jeseni kada smo obnavljali stare drvene kočiće na granici naših imanja. Ja sam tvrdio da je njegova šljiva prešla u moje, on je tvrdio da sam ja svojom ogradom ukrao njegov deo njive. Od teške reči došlo je do psovki, od psovki do isukanih vila, i pre nego što je iko uspeo da nas smiri, zakleli smo se pred celim selom da ćemo pre u grob leći nego što ćemo jedan drugom više ikada preći preko praga.
Godine su prolazile, a taj naš inat je rastao i postao tvrđi od kamena. Kad bi on slavio slavu, ja bih namerno palio traktor i turirao ga pod njegovim prozorom. Kad bi meni umirao neko od rodbine, on je okretao glavu na drugu stranu i zatvarao kapiju. Postali smo živa seoska legenda, primer za to kako đavo uđe u čoveka i oslepi ga do te mere da zaboravi da smo pre te međe bili kao rođena braća, delili poslednji komad hleba i spavali pod istim šatorom u vojsci.
Ali, vreme ne prašta nikome, a pogotovo ne onima koji žive u mržnji. Teško oranje onog spornog dela njive uvek je bio naš tihi rat. Tog jesenjeg jutra, sunce je udaralo u potiljak kao usred avgusta, a ja sam na svom starom traktoru tvrdoglavo vukao brazdu tačno uz onu istu žicu zbog koje smo se zakrvili. Milenko je bio na svojoj strani, na pedeset metara od mene, popravljao je neku mašinu i nije me ni pogledao. Vazduh je bio težak, pun prašine i nekog čudnog, zloslutnog pritiska.
Već danima sam osećao kako me nešto probada u grudima, ali sam po starom seljačkom običaju to ignorisao, misleći da je od promaje i umora. Nisam hteo da stanem, pogotovo ne tu, pred njegovim očima, da mu ne pokažem slabost. Zategao sam volan da izvučem poslednji red, kada me je iznenada nešto iz sve snage udarilo posred grudi. Oštar, vreo bol mi je presekao disanje, kao da mi je neko zabio usijan gvozdeni klin pravo u srce.
Svetlo pred očima je počelo da treperi i nestaje. Ruke su mi skliznule sa volana, a traktor je naglo trznuo, prebacujući me preko blatobrana. Pao sam teškim, beživotnim telom pravo sa mašine, udarivši glavom o onaj isti granični kamen koji je delio naše njive. Traktor je nastavio da bruji, okrećući se u mestu, dok sam ja ležao u dubokoj brazdi, gušeći se u sopstvenoj krvi koja mi je curila iz razbijene glave, boreći se za onaj poslednji gram vazduha.
Nekoliko komšija koji su radili na susednim njivama čuli su udarac i videli traktor kako divlja. Potrčali su prema meni, ali su se ukopali na desetak metara odatle. Stajali su u šoku, prestravljeni onim ogromnim zadnjim točkovima traktora koji su bacali zemlju na sve strane, plašeći se da priđu da ih mašina ne bi pregazila. Gledali su me kako ležim na zemlji, bespomoćan, dok se moj život polako gasio u onoj istoj prašini za koju sam bio spreman da ubijem.
Oči su mi se sklapale. Osećao sam miris vlažne zemlje, onih prokletih pola metra zbog kojih sam izgubio najboljeg prijatelja i otrovao sebi pola veka života. U tom trenutku, na ivici smrti, sve je postalo tako kristalno jasno i tako strašno bezvredno. Bilo mi je žao, tako prokleto žao što umirem sa tolikom gorčinom u duši. Pomirio sam se sa krajem, čekajući da srce i konačno stane, dok se tama spuštala na moje oči.
A onda sam, kroz tu maglu i brujanje traktora, začuo teške korake kako gaze preko onih suvih grana. Neko se nije plašio mašine, neko nije mario za opasnost. Osetio sam kako me dve snažne, grube ruke grabe za ramena i vuku na sigurno. Kada sam teškom mukom otvorio jedno oko da vidim ko rizikuje glavu da bi mene izvukao ispod guma, ugledao sam lice čoveka koji je upravo prvi put posle trideset godina, ne razmišljajući ni sekunde, prešao našu prokletu među.
Bio je to Milenko. Njegovo lice, izborano od težačkog života i preplanulo od decenijskog sunca na njivi, sada je bilo bledo kao krpa, izobličeno od čistog, ljudskog užasa. Nije mario za teške točkove traktora koji su i dalje besomučno vrteli zemlju na samo pola metra od nas. Svojim snažnim, žuljevitim rukama zgrabio me je ispod pazuha i nadljudskom snagom izvukao iz duboke brazde, sklanjajući me od smrtonosne mašine koja je pretila da me živog zgnječi.
Kada me je odvukao na sigurnu udaljenost, u onu istu travu oko koje smo se decenijama sudili i mrzeli, pao je na kolena pored mene. Vid mi je bio zamućen, ali sam osetio kako mu ruke drhte dok mi podiže glavu. Bez ijedne sekunde razmišljanja, Milenko je zgrabio kragnu svoje stare, izbledele flanelske košulje i iz sve snage je pocepao na pola. Taj zvuk cepanja tkanine odjeknuo je u mojoj glavi jače od rada traktorskog motora.
Umotao je te poderane komade oko moje glave, pritiskajući ranu da zaustavi ono najgore. “Diši, Ristane! Diši, matora drtino, ne dam ti da mi ovde umreš na mojoj zemlji!” vikao je, a glas mu je pucao. Prvi put u trideset godina čuo sam da izgovara moje ime. Nije to bio glas neprijatelja, niti glas komšije sa suda; bio je to glas onog istog dečaka sa kojim sam nekada delio jabuke i sa kojim sam odrastao pre nego što nam je đavo ušao u dušu zbog pola metra prašine.
Tek tada su oni ljudi sa susednih njiva dotrčali do nas. Zatekli su prizor od kojeg je celo selo kasnije zanemelo. Stajali su u neverici, gledajući kako Milenko, čovek koji je godinama okretao glavu od mene, sada sedi u blatu, drži moju glavu u svom krilu i plače kao malo dete, dozivajući me da ostanem budan. Neko je u panici pozvao Hitnu pomoć, dok je Milenko i dalje čvrsto pritiskao onu pocepanu košulju na moje čelo, ne dozvoljavajući nikome da mu priđe i preuzme me.
Kada je sanitet konačno stigao, podigli su me na nosila. Milenko je ustao, sav u blatu i prašini, golog do pola, i bez pitanja krenuo za mnom u vozilo. Bolničar je pokušao da ga zaustavi, pitajući ga da li mi je rod, a Milenko ga je samo odgurnuo u stranu. “Ja sam mu brat. Više nego brat. Ulazim,” izgovorio je tonom koji nije trpeo prigovor. Celo selo je gledalo kako nas dvojica, zakleti krvnici, odlazimo u istim kolima, ostavljajući onu nesrećnu među zauvek iza sebe.
Probudio sam se sledećeg jutra u bolničkom krevetu, ošamućen od lekova, sa teškim zavojima oko glave i bolom u grudima od infarkta koji sam jedva preživeo. Kada sam otvorio oči, prvo što sam ugledao bio je Milenko. Sedeo je na neudobnoj plastičnoj stolici pored mog kreveta, nagnut napred, sa glavom u šakama. Nije spavao celu noć. Kada je video da gledam u njega, polako je ustao i prišao ivici kreveta.
Gledali smo se u tišini, a reči nam nisu bile ni potrebne. Osetio sam kako mi suze peku oči, iste one suze koje nisam pustio decenijama zbog prokletog muškog ponosa. “Sutra zovem majstore, Ristane,” rekao je tiho, slomljenim glasom. “Čupaćemo onu ogradu iz korena. Neka ide sve u materinu, ne treba mi ni milimetar te zemlje ako ću zbog nje da gledam kako mi brat umire u blatu.” Samo sam klimnuo glavom, pruživši mu ruku koju je on čvrsto zgrabio i prineo licu.
Shvatio sam tada lekciju koju mnogi na Balkanu nauče prekasno. Zidamo visoke ograde, svađamo se oko međa, trujemo krv i dušu zbog parčeta zemlje koje na kraju nikome ne ostaje, jer svi mi u istu zemlju odemo. Život me je udario o tlo da bi mi otvorio oči, a onaj koga sam smatrao najvećim dušmaninom, zapravo je bio jedini koji me nikada nije preboleo. Dobrota u čoveku se ne može ubiti, samo se ponekad zatrpa ponosom, dok je smrt ne podseti šta je zaista važno.
