Milan i Jovan su bili više od braće. Odrastali su u onom najcrnjem, šumadijskom siromaštvu, deleći jednu pocepanu loptu i parče hleba namazano svinjskom mašću. Kada bi zime bile preoštre, a u Jovanovoj kući nestalo drva, Milan bi ga pokrivao svojim ćebetom. Zakleli su se, još kao bosonogi dečaci, da će jednog dana pobeći iz tog blata i da nikada neće zaboraviti jedan drugog. Ali, kako to obično biva kada dečaci postanu ljudi, miris novca ume da otruje i najčistiju krv.
Milan je bio ambiciozan, gladan uspeha i beogradskog asfalta. Dobio je priliku da ode u prestonicu, da radi za moćne ljude i izgradi imperiju. Jovan je ostao u selu, žuljevitih ruku, čuvajući bolesnu majku i obrađujući onu tvrdu, neplodnu zemlju. Na dan Milanovog odlaska, organizovan je ispraćaj o kom se pričalo tri dana. Ispod ogromne bele šatre okretali su se volovi, treštala je pleh muzika, a za stolovima su već sedeli Milanovi novi beogradski poznanici – ljudi u skupim odelima, sa debelim zlatnim lancima, koji su gledali na seljake sa neskrivenim gađenjem.
Negde pred ponoć, kada je muzika bila najglasnija, a Milan već pijan od lažne moći i tapšanja po ramenu, pod šatru je ušao Jovan. Nosio je svoj jedini čisti, ali preveliki i izbledeli sako. Na nogama je imao stare, radničke cipele sa kojih još nije uspeo da sastruže blato. Nije imao para za skupe poklone. Stidljivo je prišao glavnom stolu, skinuo staru kapu, čestitao Milanu i pružio mu tanku, belu kovertu.
Jedan od beogradskih tajkuna, sedeći pored Milana, istrgao je kovertu uz glasan smeh. “Da vidimo šta šalje seoska elita!” povikao je, cepajući papir pred stotinama ljudi. A onda je nastao muk. Okrenuo je kovertu naopako. Iz nje nije ispalo ništa. Ni stotinu evra, ni hiljadu dinara. Bila je potpuno prazna. Tajkun je počeo grohotom da se smeje, pokazujući prazan papir celoj šatri. “Milane, brate, je l’ te ovo drug ispraća sa vazduhom?! Pa ovi tvoji nemaju ni za kiflu, a kamoli za ispraćaj!”
Milanu je krv udarila u lice. Nije osetio tugu, osetio je sramotu. Umesto da zaštiti čoveka koji mu je u detinjstvu dao pola svog života, Milan je dozvolio da ga zaslepi beogradski sjaj. Ustao je, zgrabio onu praznu kovertu, zgužvao je i bacio Jovanu pravo u lice. “Zar si došao da me brukaš pred ovim ljudima?!” prosiktao je Milan, crven od besa. “Ako nemaš pare, nisi morao ni da dolaziš da mi prljaš šatru tim cipelama! Gubi se napolje!” Jovan nije rekao ni reč. Njegove oči, pune suza i neopisivog bola, samo su još jednom pogledale Milana. Sagnuo se, podigao svoju zgužvanu kovertu sa blatnjavog poda, okrenuo leđa i nestao u noći.
Deset godina je prošlo kao tren. Milan je u Beogradu zaista postao ime. Izgradio je građevinsku firmu, vozio automobile od stotinu hiljada evra i živeo u penthausu. Oko njega su uvek bili oni isti ljudi iz šatre – nazdravljali su mu, letovali sa njim na jahtama i nazivali ga “kraljem”. Milan je potpuno zaboravio na selo, na blato i na onaj tužni Jovanov pogled. Mislio je da je nedodirljiv. A onda se kula od karata srušila brzinom svetlosti.
Zakon ulica i lažnih prijateljstava ne prašta. Njegovi najbolji “prijatelji” – oni isti tajkuni koji su se smejali Jovanu – preko noći su mu namestili milionske dugove, falsifikovali papire i preuzeli sve njegove firme. U roku od samo tri meseca, banka je zaplenila penthaus, zaplenila automobile i blokirala sve račune. Milan se našao na ulici. Pokušao je da pozove svoje beogradske ortake, ali su mu svi odreda spustili slušalicu. Kada je pao na dno, shvatio je da u svetu za koji je prodao dušu nema apsolutno nikoga.
Došao je teški, ledeni decembar. Milan, čovek koji je nekada pio najskuplji šampanjac, sada je sedeo na komadu kartona u podzemnom prolazu kod Zelenog venca, umotan u neku staru, prljavu jaknu koju je našao u kontejneru. Ruke su mu se tresle od gladi i zime. Ljudi su prolazili pored njega okrećući glavu, baš onako kako je i on nekada okretao glavu od sirotinje. Plakao je gorko, svestan da mu je ovo kazna od Boga za svaku suzu koju je naneo onima koji su ga voleli.
Jedne noći, dok je beogradska košava probijala do kostiju, Milan je drhtavim rukama brojao sitniš koji su mu prolaznici bacili, nadajući se da će imati za čaj. A onda se ispred njegovog kartona zaustavila senka. Neko je stajao tu. Milan je polako podigao pogled. Ispred njega su bile stare, radničke cipele sa tragovima seoskog blata. Kada je pogledao gore, srce mu je stalo, a dah mu se zaledio u grudima.
Ispred Milanovog prljavog kartona u podzemnom prolazu, stajao je Jovan. Njegovo lice je bilo izborano od teškog seoskog rada, kosa mu je osedela, a onaj isti, izbledeli sako virio je ispod starog radničkog kaputa. Jovanove ruke bile su grube, pune žuljeva i ispucale od hladnoće, ali njegove oči su bile potpuno iste – čiste, tople i bez ijedne jedine trunke zlobe. Milan je ostao skamenjen. Srce mu se steglo toliko jako da je mislio da će mu pući u grudima.
Od sramote, čovek koji je nekada upravljao milionima, sada je spustio glavu, pokušavajući da sakrije svoje prljavo, neobrijano lice u kragnu pocepane jakne. “Ne gledaj me, Jovane… molim te, ne gledaj me,” prošaputao je Milan kroz suze, dok mu je glas drhtao od zime i neopisivog stida. “Dozvolio sam da me kupe, prodao sam tebe za ljude koji su mi uzeli i dušu i telo. Zaslužio sam ovo blato.”
Ali Jovan nije okrenuo glavu. Nije mu se nasmejao, niti mu je rekao onu najtežu rečenicu: “Jesam li ti rekao?”. Umesto toga, seoski radnik je kleknuo na onaj ledeni, prljavi beton podzemnog prolaza, nimalo ne mareći za ljude koji su užurbano prolazili. Zavukao je svoju tešku, žuljevitu ruku u unutrašnji džep starog kaputa. Kada je izvukao ruku, u njoj je držao komad papira.
Bio je to stari, požuteli papir, prepun nabora. Bila je to ona ista, zgužvana prazna koverta koju mu je Milan pre deset godina, zaslepljen lažnom moći, sa prezirom bacio u lice pred celom šatrom. Milanu se dah zaledio. Mislio je da je Jovan došao da mu vrati poniženje, da mu tu praznu kovertu sada baci na karton i pokaže mu da je na kraju i on sam postao jedno veliko, prazno ništa.
“Znaš li zašto je bila prazna, Milane?” progovorio je Jovan tiho, a glas mu je bio ispunjen nekom starom, očinskom tugom. “Nisam tada imao ni dinara da ti stavim unutra. Ali sam ti je doneo da znaš jednu stvar – kada se tvoj beogradski život isprazni, kada ti ti tvoji lažni prijatelji uzmu sve što imaš, moja koverta će te čekati da je napunim onim što mi je ostalo.”
Jovan je polako otvorio onu zgužvanu kovertu. Zatim je iz drugog džepa izvadio jedan običan, težak metalni ključ sa jeftinim drvenim priveskom. Ubacio je ključ u kovertu i stavio je u Milanove promrzle, prljave dlanove. “Prodao sam dedovinu i kupio malu garsonjeru na periferiji. Topla je. Ključ je tvoj. Ustaj sa ovog betona, Milane. Ti nisi prosjak, ti si moj brat,” rekao je Jovan, brišući suzu sa svog preplanulog lica.
Milan nije mogao da izdrži. Čovek koji je pio najskuplje šampanjce i grohotom se smejao tuđoj sirotinji, sada se potpuno slomio. Pao je licem na onaj ledeni beton i kroz jecaje počeo da ljubi Jovanove stare, blatnjave radničke cipele, vrišteći od bola, zahvalnosti i sramote koja se nikada neće moći oprati. Shvatio je, na najteži mogući način, da sve vile i svi milioni ovoga sveta ne vrede ništa, i da je jedino pravo bogatstvo koje je ikada imao – ona žuljevita ruka koja ga je izvukla sa samog dna.
