Zvuk teške lomljave stakla zaparao je uši, a gusti oblak belog brašna podigao se sa poda stare pekare. Dvojica krupnih izvršitelja, po naređenju bahatog biznismena Radovana, upravo su divljački prevrnuli glavnu vitrinu sa svežim hlebom. Radovan je stajao na vratima, u skupocenom vunenom kaputu, sa neskrivenim prezirom gledajući u Safeta, pekara koji je trideset godina pošteno hranio celu tu ulicu.
“Kupi te svoje prljave tepsije i gubi mi se sa mog imanja, Safete!” urlao je Radovan, nemilosrdno gazeći po vrućim somunima. Nije mu uopšte trebao taj mali, neugledni lokal. Njegov jedini motiv bila je slepa, zatrovana mržnja prema čoveku koji se drugačije zvao i drugačije molio. Želeo je da ga ponizi pred celim komšilukom, da pokaže svoju silu i istera ga iz grada zauvek.
Safet, u svojoj nekada besprekorno beloj radnoj kecelji, sada umrljanoj prašinom i gaženim testom, stajao je ćutke. Njegove blage, umorne pekarske oči nisu pokazivale bes, već samo duboku, ljudsku tugu. Nije se plašio Radovanovih urlika, ali ga je neizrecivo bolelo što se ljudsko dostojanstvo tako lako gazi zbog jednog imena. Iza Radovana, uplašeno posmatrajući očev izliv besa, stajala je njegova dvadesetogodišnja ćerka Jovana.
Jovana je oduvek bila krhkog zdravlja, rođena sa teškom srčanom manom i opasnim oblikom astme. Nije želela da bude tu, ali ju je otac tog jutra na silu poveo da joj pokaže “kako se rešavaju poslovi sa takvima”. Dok su izvršitelji maljevima lomili stare drvene police, debela prašina od brašna i starog, srušenog maltera ispunila je zagušljivi vazduh male pekare.
U tom trenutku, Jovana je počela da kašlje. Prvo tiho, a onda sve jače, hvatajući se za grlo. Njeno bledo lice u sekundi je poprimilo ljubičastu nijansu. Pokušala je da udahne, ali su joj se pluća potpuno zatvorila od stresa i prašine. Srušila se na pod, grčevito hvatajući oca za nogavicu. Njena torbica je ispala, a jedina spasonosna pumpica sa lekom otkotrljala se pravo pod gomilu oštrog, slomljenog stakla i teških hrastovih greda koje su Radovanovi ljudi upravo srušili.
“Jovana! Ćerko moja!” vrisnuo je Radovan, pavši na kolena pored nje. Njegova nacionalistička arogancija je u stotinki sekunde isparila, zamenjena čistim, životinjskim užasom roditelja koji gubi dete. Tresao ju je, ali devojka je već gubila svest, jedva hvatajući poslednje atome vazduha.
“Pumpica! Gde je pumpica?! Vadite to!” urlao je Radovan na svoje ljude. Jedan od plaćenika pokazao je na plastičnu bočicu koja je ležala duboko ispod teške, smrskane vitrine, okružena oštrim staklenim sečivima nalik na giljotinu. Izvršitelji su prebledeli i ustuknuli. Nisu smeli da gurnu ruke u taj splet smrskanog stakla iz straha da ne iseku tetive. Sam Radovan se ukočio, paralisan strahom, potpuno nesposoban da pomogne detetu koje mu je umiralo na rukama.
Ali Safet nije čekao ni sekunde. Čovek kome su upravo uništili životni trud, čovek kog su mrzeli samo zbog onoga što jeste, u tom trenutku nije video ni naciju, ni veru, ni neprijatelja. Video je samo nečije dete koje umire na njegovom podu.
Bez ijedne jedine reči, stari pekar se bacio na pod. Nije tražio alat, nije mario za sebe. Svojim golim, žuljevitim rukama zaronio je direktno u onu gomilu oštrog stakla. Krhotine su mu parale kožu na dlanovima i podlakticama, ali on nije ispuštao ni glasa. Gurao je ruke sve dublje u tu smrtonosnu klopku, lomeći staklo sopstvenim mesom, dok mu se lice grčilo od nadljudskog bola.
Staklo je jezivo škripalo pod Safetovim prstima dok je celom težinom tela pritiskao smrskanu vitrinu kako bi napravio prolaz. Oštri, nazubljeni komadi zarivali su mu se duboko u meso, ali stari pekar nije ispustio ni jedan jedini jauk. Gledao je samo u Jovanino lice koje je gubilo boju i njene usne koje su se grčile u agoniji. Njegova bela pekarska kecelja brzo je gubila svoju čistotu, ali on je gurao ruke sve dublje, milimetar po milimetar, ignorišući bol koji bi paralisao svakog od onih krupnih izvršitelja koji su sada prestravljeno stajali ukipljeni uz zid. Njegovi žuljeviti prsti, navikli da decenijama mese najtvrđe testo i podnose vrelinu peći, konačno su napipali hladnu plastiku male medicinske pumpice.
Snažnim trzajem, ne mareći za rane koje je zadobio izvlačeći ruke iz te smrtonosne zamke, Safet se izvukao ispod ruševina vitrine. Nije gubio ni stotinku. Kleknuo je u prosuto brašno pored Radovana koji je u stanju potpunog šoka držao svoje dete, prineo pumpicu Jovaninim usnama i sam joj pritisnuo dozu leka pravo u grlo. Sekunde su trajale kao večnost, ispunjene samo teškom tišinom i oblakom prašine koji se još uvek spuštao po uništenoj pekari. A onda, uz oštar, promukao zvuk, Jovana je naglo udahnula. Njena grudi su se podigla, boja se polako vraćala u njeno bledo lice, a grč u očima zamenile su suze olakšanja dok se hvatala za očev vrat, dišući duboko i pohlepno.
Radovan je stajao na kolenima, potpuno nesposoban da pomeri ijedan mišić. Gledao je u svoju ćerku koja se polako vraćala u život, a onda je polako podigao pogled prema Safetu. Pekar je tiho ustao, uzeo jednu čistu krpu sa pulta i počeo mirno da briše svoje povređene, iskasapljene ruke, ne tražeći ni hvalu, ni izvinjenje, ni novac za uništenu radnju. U tom jednom jedinom trenutku, ceo Radovanov zatrovani svet predrasuda, lažnog ponosa i slepe mržnje srušio se brže i strašnije nego ona vitrina. Gledao je u čoveka kog je do pre minut nazivao “prljavim” i kog je hteo da uništi samo zbog drugačijeg imena, shvatajući da mu je upravo taj čovek dao najveći dar koji postoji – život njegovog deteta.
“Oprostite mi…” prolamalo se iz Radovanovog grla dok je padao ničice na pod, pravo u ono brašno i staklo koje je sam napravio. Njegov skupoceni kaput više nije bio bitan. Čovek od čijeg je imena drhtao grad sada je grcao u suzama, puzeći do Safetovih nogu. Uhvatio je pekara za njegovu prljavu, brašnjavu kecelju, ljubeći mu ruke koje su ga spasile najveće tragedije. “Oprostite mi, molim vas! Ja sam slep, ja sam budala! Sve ću vam nadoknaditi, izgradiću vam novu pekaru, samo mi oprostite moju mržnju!” Safet ga je blago uhvatio za rame, podižući ga sa poda, i onim svojim starim, smirenim glasom izgovorio reči koje su zauvek odzvanjale u Radovanovoj glavi: “Ne treba meni nova pekara, komšija. Meni samo treba da ti od danas u svakom čoveku prvo vidiš dušu, pa tek onda ime. Nosi dete kući, hladno joj je ovde.”
