Miris dizela i jeftinog duvana na staroj autobuskoj stanici uvek je Milicu vraćao u taj prokleti dan. Imala je samo deset godina kada je njena majka Gordana, sa jednim starim, plavim koferom u ruci, ušla u autobus za Beč. Milica je stajala pored svoje tetke, držeći je grčevito za ruku, dok su joj suze tekle niz dečije lice. Gordana ju je poljubila kroz otvoren prozor autobusa, brišući i svoje suze, i izgovorila rečenicu koja će Milicu proganjati celog života: “Idem da zaradim za tvoju budućnost, sine. Brzo će se majka vratiti, obećavam.” Ali, to obećanje nikada nije ispunila.
Meseci su se pretvorili u godine, a godine u deceniju. Gordana se vraćala retko, možda jednom godišnje, na po nekoliko dana. Milici su iz Beča redovno stizali ogromni paketi. U njima su bile najskuplje jakne, firmirane patike, najnoviji telefoni i uvek debela koverta sa evrima. Druga deca u školi su joj zavidela, gledali su je kao bogatašicu, ali Milica bi svu tu skupu odeću menjala za samo jedno obično popodne u kojem bi joj majka isplela kike i pomogla oko domaćeg zadatka. Odgajala ju je tetka, dok je majka postala samo nepoznati glas sa druge strane žice koji je uvek zvučao umorno.
Kako je Milica ulazila u pubertet, tuga se polako pretvarala u bes, a bes u dubok, hladan prezir. U njenoj glavi, Gordana je postala bezosećajna žena koja je pobegla od odgovornosti materinstva. Zamišljala je svoju majku kako živi u nekom luksuznom, bečkom stanu, kako šeta gospodskim ulicama i pije kafu pored Dunava, kupujući njenu ljubav prljavim evrima. Kad god bi se čule, razgovori su bili kratki i veštački. Milica bi uzela novac za fakultet, rekla kratko “hvala”, i jedva čekala da prekine vezu. Zid između njih postao je neprobojan.
Vrhunac tog otuđenja dogodio se one godine kada je Milica završila fakultet i upoznala čoveka svog života. Počele su pripreme za njenu svadbu. Bio je to trenutak kada svaka ćerka na svetu najviše treba svoju majku – da zajedno biraju venčanicu, da plaču od sreće, da dele tu magiju. Milica je progutala svoj ponos i pozvala Gordanu, očekujući da će njena majka barem sada, za taj jedan, najvažniji dan u njenom životu, ostaviti sve i doći da bude uz nju.
Ali, dve nedelje pred svadbu, telefon je zazvonio. Gordanin glas sa druge strane bio je neobično slab, nekako tanak i hrapav, kao da jedva dolazi do daha. “Mico moja,” rekla je majka tiho, “ja neću moći da dođem na svadbu. Gazdarica mi ne da slobodne dane, zapretila je da će mi dati otkaz ako odem. Poslala sam ti po vozaču pet hiljada evra. Kupi najlepšu venčanicu, plati najbolji restoran. Nek ti je sa srećom, sine majčin.”
Milica je zanemela. Osećala se kao da joj je neko zario nož pravo u srce i zavrteo ga. “Slobodne dane?” vrisnula je u slušalicu, dok su joj se suze besa slivale niz lice. “Ti prodaješ moje venčanje za posao čistačice?! Ti biraš bečke klozete i svoje gazde umesto svog jedinog deteta?! Zadrži svoje pare, Gordana! Ne trebaš mi ni ti, ni tvoji evri!” Tresnula je telefon o zid sobe, srušivši se na pod u histeričnom plaču. Tog dana, u njenom srcu, njena majka je umrla.
Svadba je prošla. Milica je blistala u prelepoj venčanici, nasmejana za kamere, igrajući sa suprugom i rodbinom, ali iznutra je bila smrznuta. Odmah sutradan, bez trunke kajanja, blokirala je Gordanin broj telefona. Prekinula je svaki kontakt. Tetki je strogo zabranila da spominje njeno ime u kući. “Ja majku nemam. Imala sam sponzora iz Austrije, a sada mi više ni to ne treba. Imam svog muža i svoju porodicu,” govorila je Milica gordo, ubeđena da je ona najveća žrtva na svetu.
Prošlo je pet dugih godina teške tišine. Milica je u međuvremenu dobila i svoje dete, ali Gordanin broj nikada nije odblokirala. Nije joj poslala ni sliku unuke. A onda, jednog kišnog utorka uveče, zazvonio je telefon njenog supruga. Bio je to poziv sa nepoznatog inostranog broja. Suprug se javio, bledo pogledao u Milicu i pružio joj slušalicu. Glas sa druge strane pripadao je radnici socijalne službe iz Beča. “Da li ste vi Milica? Žao mi je što moram da vam javim. Vaša majka, Gordana, preminula je noćas. Morate doći u Beč da preuzmete njene stvari iz stana i organizujete transport tela.”
Milica je sletela u Beč onako kako se ide na posao koji se mora obaviti – hladno, bez suza i bez trunke emocije. Njen suprug ju je držao za ruku dok su taksijem prolazili kroz široke, raskošne bulevare grada. U njenoj glavi, išli su u neki od onih velikih, gospodskih stanova o kojima je maštala celog života, da spakuje skupocene haljine žene koja ju je prodala za taj austrijski sjaj. Međutim, kada je taksista stao, ispred njih se nije nalazila palata. Našli su se u mračnom, prljavom sokaku na periferiji, ispred zgrade koja je izgledala kao da će se srušiti svakog trena.
Milica je zbunjeno pogledala papirić sa adresom koju joj je dala socijalna radnica. Sišli su niz strme, memljive stepenice do podruma. Vrata stana bila su stara, drvena, obijene farbe. Kada ih je otključala i gurnula, udario ju je miris vlage i sredstava za čišćenje. Nije to bio nikakav luksuzni apartman sa pogledom na Dunav. Bila je to sobica od petnaest kvadrata, bez pravog grejanja i bez prozora. Na sredini sobe stajao je rasklimatani gvozdeni krevet, jedan stari rešo i ormar koji nije mogao ni da se zatvori. Nije bilo ni televizora, ni fotelje. Ništa od onog bečkog sjaja koji je Milica tako prezirala.
Njene oči su polako počele da se šire od šoka. Prišla je starom, pocepanom jastuku na krevetu, pored kog je stajala jedna jedina, izbledela uramljena fotografija. Njena fotografija sa mature, na kojoj je nosila haljinu od pet stotina evra – novca koji je njena majka zaradila perući bečke klozete po osamnaest sati dnevno. Suprug je ćutao, posmatrajući njeno bledo lice. Milica se spustila na kolena pored tog sirotinjskog kreveta i zavukla ruku ispod njega. Napipala je nešto tvrdo. Izvukla je onaj isti, stari, plavi kofer sa kojim je njena majka otišla u Beč pre dvadeset godina.
Drhtavim rukama otkopčala je zarđale rajsferšluse. Očekivala je da će unutra naći nakit, ušteđevinu, možda neku poslednju poruku. Ali kofer je bio gotovo prazan. Na dnu su ležale samo tri stvari: jedna stara sveska ukoričena u plavo, hrpa presavijenih, pečatiranih lekarskih izveštaja i jedna tanka, pletena pamučna kapa. Milica je uzela izveštaje. Bili su na nemačkom, ali reči “karcinom kostiju” i “četvrti stadijum” nisu trebale prevod. Datumi na papirima sezali su unazad petnaest godina. Njena majka nije živela život bečke gospode. Ona se petnaest godina, sama u ovom vlažnom podrumu, raspadala od raka i nadljudskih bolova.
Zatim je otvorila svesku. Bio je to majčin dnevnik. Nije tu bilo reči o lepoti grada i šetnjama. Stranice su bile pune brojki, izračunatih u cent, i reči koje su joj cepale srce. “Danas mi je otpala kosa na poslu. Boli me svaki zglob dok brišem podove u hotelu, ali moram izdržati još tri sata. Stigla je rata za Miličin fakultet.” Ili: “Slabo jedem, muka mi je od hemoterapije. Samo da uspem da uplatim ovih sto evra za njene nove čizme. Zima je u Srbiji.” Svaki red, svaka prolivena suza njene majke bila je zbog nje.
Kada je okrenula poslednju stranicu dnevnika, datum je bio od pre pet godina – dan kada je Milica pozvala Gordanu na svadbu i blokirala njen broj. Stranica je bila mokra od osušenih suza, a rukopis je drhtao. “Danas sam lagala svoje dete,” pisalo je u dnevniku. “Rekla sam joj da ne da gazdarica, da moram da radim. Istina je da ne mogu da stanem na noge. Danas sam imala najteže zračenje do sada. Ćelava sam, u modricama i gnojnim ranama. Moja Milica mora da blista na svom venčanju. Neću da joj budem teret i da joj uništim najlepši dan sa mojom bolešću. Neka misli da sam loša majka, lakše će joj biti. Bitno je da je njoj venčanica najlepša, a ja ću nekako naći novac da joj platim taj restoran.”
Milica je ispustila svesku i uhvatila se za glavu. “Mama… majko moja!” Krik, divljački i pun najdubljeg kajanja, odjeknuo je onim vlažnim podrumom, kidajući tišinu. Pritisla je onu majčinu, tanku pamučnu kapu na svoje grudi i počela da se guši u suzama, padajući celim telom na prljavi pod. Plakala je za svakom skupljenom valutom kojom ju je majka kupovala i za svakim blokiranim pozivom kojim ju je kažnjavala. Plakala je jer je godinama mrzela jedinu osobu koja je za nju umirala.
Osećala je kako je muž podiže i grli, ali to nije moglo da ublaži taj razarajući bol. Tog dana, u podrumu Beča, Milica nije samo organizovala transport tela svoje majke. Sahranila je i sopstveni ego, svoj ponos i onu lažnu sliku žrtve koju je godinama gradila. Vratila se u Srbiju, gde je njena Gordana sahranjena sa najlepšim cvećem, ali na grobu nije pisalo ništa veliko. Stajalo je samo jedno jedino, duboko urezano slovo, jedno “Oprosti”. I to “Oprosti”, Milica će šaputati svakog dana, do kraja svog života, svakom koferu koji vidi i svakom detetu koje joj potrči u zagrljaj.
