Hladan novembarski vetar zavijao je kroz pukotine stare, drvene kolibe na samom kraju sela. Deda Ramo je stajao u blatnjavom dvorištu, pokušavajući da tupom sekirom iscepa nekoliko vlažnih cepanica. Ruke su mu drhtale, leđa su ga bolela, a svaki udah hladnog vazduha cepao mu je pluća. Dole, u centru sela, čula se pesma. Odjekivale su trube, harmonike i žamor stotina ljudi. Ženio se Haris, nekada seosko siroče, a danas jedan od najuspešnijih građevinaca u kantonu.
Ramo je obrisao znoj sa čela prljavim rukavom starog džempera i oslonio se na sekiru. Slušao je tu muziku bez trunke zavisti u srcu. Znao je da za njega, starog i zaboravljenog drvoseču u pocepanim opancima, nema mesta za onim bogatim, belim stolovima prepunim pečenja. Nije ni očekivao pozivnicu. Ljudi poput njega su nevidljivi. Služe samo da im se selo podsmeva ili da ih zaobiđu kad krenu na slavlja.
Dok je slušao sirene luksuznih automobila koji su se skupljali pred mladoženjinom novom kućom, Ramo je nesvesno protrljao svoj levi zglob. Bio je prazan, ali je na njemu ostao bledi, nevidljivi trag sećanja. Sećanja na jedan jedini vredan predmet koji je ikada u životu posedovao – masivni, zlatni džepni sat pretvoren u ručni, koji mu je ostao od pokojne žene Safete. Taj sat je za Ramu bio svetinja. Nije ga skidao ni kad je spavao, ni kad je radio u šumi.
A onda mu se pred očima, kao na filmskoj traci, vratila ta zima od pre tačno dvadeset godina. Zima koja je bila još hladnija i surovija od ove. Ispred male seoske zadruge, u snegu do kolena, stajao je tada devetogodišnji Haris. Bio je u tankoj, poderanoj jakni, modar od hladnoće, i plakao je tako glasno da je celo selo moglo da ga čuje. Njegova samohrana majka je ležala kod kuće, gušeći se od teške upale pluća, a mali Haris je držao recept u ruci, moleći ljude za nekoliko maraka da joj kupi lekove i plati prevoz do grada.
Ljudi su prolazili. Okretali su glave. Neki su mrmljali da “nemaju ni za sebe”, drugi su ubrzavali korak praveći se da ne čuju dečije jecaje. Ramo je tada izašao iz šume sa zapregom. Nije imao ni banke u džepu. Kod kuće ga je čekala samo proja i luk. Ali kada je video suze na licu tog malog, smrznutog dečaka, srce mu se steglo. Sišao je sa kola, prišao Harisu i kleknuo u sneg pred njega.
Bez ijedne reči oklevanja, Ramo je otkopčao kožnu narukvicu i skinuo svoj zlatni sat. Svoju jedinu uspomenu. Svoju svetinju. Stavio ga je u male, promrzle dečije ruke i zatvorio mu prste. “Evo ti, sine,” rekao je Ramo tada, glasom koji je drhtao. “Trči kod zlatara u čaršiju, prodaj ovo. Dobićeš dovoljno i za lekove i za doktora. Trči, sine, majka je samo jedna, a sat je komad gvožđa.”
Harisova majka nažalost nije preživela tu zimu. Bolest je bila jača. Haris je završio u domu, kasnije se školovao, otišao u grad, radio dan i noć i postao veliki čovek. Ramo nikada nikome nije ispričao šta je uradio sa satom. Kad bi ga pitali, rekao bi da ga je izgubio u šumi. Ostao je siromah, živeći svoj tihi život u blatu, radujući se izdaleka svakom Harisovom uspehu za koji bi čuo preko komšija.
Sirene su naglo postale glasnije. Ramo se trgnuo iz sećanja. Podigao je glavu. Zvuk motora i truba nije dolazio iz centra sela. Dolazio je pravo ka njegovom brdu. U daljini, na prašnjavom i blatnjavom putu gde godinama niko nije prošao, ukazala se kolona od pedeset okićenih, luksuznih automobila. Na čelu kolone vijorila se svatovska zastava. Ramo je spustio sekiru, zbunjen. “Mora da su promašili put,” pomislio je starac, povlačeći se ka vratima svoje straćare, da se ne nađe gospodi na putu.
Kolona se nije zaustavila na raskrsnici. Prvi auto, velika crna limuzina ukrašena cvećem, ugasio je motor tačno ispred Raminog klimavog, drvenog plota. Za njim su stali i ostali. Muzika je utihnula. Trubači su spustili instrumente. Ljudi u skupim odelima i žene u svilenim haljinama počeli su da izlaze iz automobila, gazeći u blato, zagledani u trošnu straćaru ispred sebe. Ramo je stajao ukopan, stežući onu tupu sekiru. Mislio je da je u pitanju neka greška, da će ga sad oterati u kuću da im ne kvari slavlje svojim prljavim izgledom.
Vrata crne limuzine su se otvorila. Iz nje je izašao Haris, visok, naočit, u savršenom crnom smokingu. Nije gledao ni u blato, ni u zgranute svatove koji su šaputali. Gledao je pravo u starca. Krenuo je ka njemu, sigurnim korakom, a za njim je išla prelepa mlada u beloj venčanici. Ramo je brzo skinuo svoju staru, masnu kapu, pokušavajući da otrese piljevinu sa džempera. “Deco,” promucao je starac, “promašili ste put. Asfalt vam je dole, ovde ćete samo isprljati to lepo odelo…”
Haris nije odgovorio. Prišao je Rami, onako visok i snažan, i pred pedeset automobila i stotinu ljudi – pao na kolena u ono jesenje blato. Zgrabio je Raminu prljavu, žuljevitu ruku, onu u kojoj je do malopre držao sekiru, i prislonio je na svoje čelo, a zatim je poljubio. Ramo je počeo da se trese kao prut. “Ustani, sine, šta to radiš, sramota je, gleda te narod,” jecao je starac, pokušavajući da ga podigne.
“Neka gledaju, babo,” rekao je Haris, ustajući, a glas mu je odzvanjao brdom, dovoljno glasno da ga čuje svaki čovek u koloni. “Neka celo selo vidi ko je čovek kome dugujem sve što imam. Pre dvadeset godina, na onom snegu pred zadrugom, svi ovi koji mi danas tapšu su okrenuli glavu od mene. Svi, osim tebe. Ti nisi imao ni za hleb, a dao si mi jedino što ti je ostalo od žene. Dao si mi nadu da u ljudima još ima ljudskosti.”
Haris je tada posegnuo u unutrašnji džep svog sakoa i izvukao malu, tamnocrvenu plišanu kutiju. Otvorio ju je polako. Na belom jastučetu, sijajući na zubatom novembarskom suncu, ležao je masivni, zlatni sat sa kožnom narukvicom. Ramin sat. Onaj isti koji je skinuo sa ruke da bi platio lekove za tuđu majku. Starčeve noge su klecnule. Da ga Haris nije uhvatio pod ruku, srušio bi se u blato.
“Pet godina sam ga tražio, Ramo,” nastavio je Haris kroz suze. “Obišao sam svaku zalagaonicu i svakog zlatara u pet gradova, pratio tragove, prekupce… dok ga nisam našao. Otkupio sam ga. Ali to nije sve.” Haris je izvadio i svežanj ključeva. “Ti si mi kupio život kad su me svi otpisali. Red je da ja tebi kupim starost. Ovo su ključevi od stana u gradu, odmah do mog. Više nikad nećeš cepati mokra drva i mrznuti se u ovoj kolibi.”
Mlada je prišla, plačući, i zagrlila starca koji je mirisao na dim i sirotinju. Selo je ćutalo. Oni isti ljudi koji su prolazili pored Rame godinama, praveći se da ne postoji, sada su brisali suze. Haris je uzeo sat i pažljivo ga zakopčao oko Raminog drhtavog, staračkog zgloba, tačno tamo gde je ostao onaj bledi trag pre dvadeset godina. Krug se zatvorio. Dobro se dobrim vratilo, onda kad mu se starac najmanje nadao.
“A sad,” nasmejao se Haris brišući suze s lica, “ostavi tu sekiru. Ideš sa mnom u prvi auto. Danas sediš u čelo stola. Danas si ti moj otac, moj kum i moj najdraži gost.” Tog dana, u selu se nije pričalo o bogatoj svadbi ni o pečenju. Pričalo se o starcu u pocepanom džemperu koji je sedeo pored mladoženje, sa zlatnim satom na ruci, kao živi spomenik onoj staroj istini – da čovek nikada ne osiromaši davanjem.
