Radovan je bio čovek starog kova, od onih ljudi koji su reč i obraz cenili više od sopstvenog života. Svoju mladost i zdravlje ostavio je u rovovima, braneći zemlju onda kada je bilo najteže. Iz rata se vratio sa teškim ožiljkom preko lica i drvenim štapom bez kog više nije mogao da napravi ni korak, jer mu je noga bila trajno uništena od gelera. Iako je bio odlikovani heroj, država ga je zaboravila, prepustivši ga skromnoj invalidskoj penziji i malom seoskom imanju koje je obrađivao žuljevitim rukama.
Celi njegov svet bio je njegov sin jedinac, Nemanja. Da bi Nemanji platio skupe škole u Beogradu, Radovan je prodao i onaj poslednji hektar plodne zemlje, svoju dedovinu, živeći na suvom hlebu i luku. Govorio bi sam sebi u onim dugim, usamljenim zimskim noćima da njegov sin ne sme da oseti blato i sirotinju, da mora da postane gospodin čovek. Nemanja je zaista uspeo. Završio je fakultet, ušao u visoke poslovne krugove, postao direktor velike kompanije i oženio se Tamarom, devojkom iz uticajne i bahate beogradske porodice.
Kada su ga godine i bolest potpuno savladali, Nemanja je oca doveo u svoju velelepnu, mermernu vilu na Dedinju. Radovan je mislio da je to iz zahvalnosti, ali je brzo shvatio surovu istinu. Tamara nije mogla da podnese prisustvo “starog seljaka” u svojoj modernoj kući. Gnušala se njegovog ožiljka, njegovog hoda sa štapom i onih starih, izbledelih džempera koje Radovan nije želeo da baci. Nemanja, zaslepljen moći i supruginim uticajem, ubrzo je počeo da tretira rođenog oca kao teret, kao sramotu koju treba sakriti od elitnog sveta.
Najgora poniženja dešavala su se kada bi u vilu dolazili gosti. Direktori, političari i gradska elita pili su skupa vina u ogromnom salonu, dok bi Nemanja svog oca gurao u vlažni, mračni podrum ispod stepeništa. “Tata, molim te, siđi dole dok ne odu. Tamara se nervira, gosti su osetljivi, ne mogu da te gledaju takvog kako hramlješ po kući,” govorio bi Nemanja, gurajući mu u ruke plastični tanjir sa ostacima hrane. Radovan bi poslušno silazio, gutajući suze i ponos, jer je svog sina voleo više od sopstvenog dostojanstva.
Tog decembarskog dana, vila je blistala. Bila je krsna slava, Sveti Nikola, dan kada je Radovan u svojoj staroj kući nekada sekao kolač sa ponosom i podignute glave. Nemanja i Tamara su pripremili banket o kom je trebalo da priča ceo grad. Stotine zvanica u skupim odelima i haljinama ispunilo je salon. Od ranog jutra, Tamara je vrištala na poslugu, a kada je ugledala Radovana kako u čistoj, ali staroj beloj košulji izlazi iz sobe nadajući se da će bar upaliti sveću, njeno lice se izobličilo od besa.
“Nemanja! Vodi ovog starca dole, odmah! Dolazi mi elita iz ambasade, zar hoćeš da nas obruka pred celim svetom sa tim njegovim krastama i štapom?” šištala je Tamara. Nemanja je prišao ocu, grubo ga uhvatio za mišicu i odvukao ga do podrumskih vrata. Uprkos Radovanovim suznim očima i tihoj molbi da samo prelomi slavski kolač na dan svog sveca, sin ga je gurnuo u hladni podrum, ubacio mu komad hleba i zaključao teška vrata sa spoljne strane, ostavljajući oca u potpunom mraku.
Radovan je seo na neku staru, odbačenu drvenu gajbu. Pored njega su bile kutije sa starim stvarima. Iz jedne od njih izvukao je malu, drvenu kutijicu presvučenu plišom. Unutra su stajala njegova ratna odlikovanja i orden za hrabrost. Starac je prelazio grubim prstima preko hladnog metala, dok su mu teške, gorke suze kapale po starom džemperu. Plakao je tiho, da ga gosti gore ne bi čuli. Nije plakao zbog podruma, plakao je jer je shvatio da je odgojio čoveka bez duše.
Gore, u raskošnom salonu, slavlje je bilo na vrhuncu. Nemanja je nazdravljao sa političarima, hvaleći se svojim “porodičnim ugledom” i tradicijom. A onda, negde oko osam uveče, muzika je naglo utihnula. Kroz velike staklene prozore videle su se plave rotacije. Pred kapijom vile zaustavila se kolona crnih vojnih vozila. Obezbeđenje se sklonilo u stranu, a teška, hrastova vrata salona su se otvorila. Unutra je, u svečanoj uniformi, prepunoj ordena koji su zveckali pri svakom koraku, ušao legendarni general Pavle, čovek pred kojim je drhtala cela država i čija se reč poštovala kao zakon.
Nemanja je prebledeo od uzbuđenja. Nikada nije ni sanjao da će takva veličina, lično načelnik generalštaba, doći na njegovu slavu. To je značilo neviđeni prestiž. Gurnuo je goste u stranu, namestio svoju najskuplju kravatu i sa širokim, udvoričkim osmehom potrčao prema vratima, pružajući obe ruke prema generalu. “Generale Pavle, kakva čast! Dobrodošli u moj skromni dom, moja porodica i ja smo počastvovani…” počeo je Nemanja.
Ali general Pavle se nije ni nasmešio. Nije mu pružio ruku. Njegov ledeni, prodorni pogled prešao je preko Nemanjinog lica sa gađenjem kakvo se retko viđa. Osvrnuo se po onoj eliti u skupim odelima, a onda je glasom koji je presekao salon poput oštrice noža progovorio: “Nisam ja došao kod tebe, dečače. Gde je gospodar ove kuće?”
Nemanja se zaledio. Njegov udvorički osmeh je nestao, a ruka mu je ostala da visi u vazduhu. Gosti u salonu su počeli da se došaptavaju. “Gospodar… gospodar kuće?” zamuckivao je Nemanja, brišući znoj sa čela uprkos tome što je u vili bilo prijatno toplo. “Pa, ja sam gospodar ove kuće, generale. Ovo je moja vila, moja slava…”
General Pavle je napravio korak napred, a njegovi oficiri su automatski stali iza njega. Njegovo lice, izborano od godina i ratova, odavalo je čoveka koji ne trpi laži. “Ne laži me, dečače,” zagrmeo je general, a glas mu je odjeknuo o mermerne zidove. “Ova vila je kupljena od zemlje koju je prodao Radovan, heroj sa Košara i moj ratni drug. Čovek koji me je na sopstvenim leđima, sa ranjenom nogom i smrskanim licem, nosio tri kilometra kroz minsko polje da ne iskrvarim. Gde mi je brat, Nemanja? Gde si ga sakrio pred ovom gospodom?”
Tamara je prebledela kao krpa. Njena vinska čaša je zadrhtala. Nemanja je počeo da muca, obarajući pogled prema skupocenom tepihu. “On… on je star, generale. Malo je bolestan, otišao je da odmori u svojoj sobi, ne voli on gužvu…” pokušavao je da isplete laž, ali ga je general uhvatio za revere onog skupog italijanskog odela i grubo ga privukao sebi. “Pitaću te još jednom, gnjido,” prosiktao je Pavle kroz zube. “Znam da nije u sobi, moji ljudi su proverili pre nego što sam ušao. Gde si zatvorio oca?”
Slomljen od straha i sramote pred stotinama zvanica, Nemanja je drhtavom rukom pokazao prema malim, crnim vratima ispod stepeništa. General Pavle ga je s gađenjem odgurnuo, prišao podrumskim vratima i video teški katanac na njima. Nije tražio ključ. Naredio je jednom od svojih oficira da razvali bravu. Kada su se vrata otvorila, iz mraka i vlage zapahnuo ih je miris memle.
General je polako, oslanjajući se na rukohvat, sišao niz mračne stepenice. U uglu, na staroj gajbi, sedeo je Radovan. U rukama je držao onu plišanu kutijicu sa ordenjem, a po beloj košulji su mu se videle mrlje od suza. Kada je podigao glavu i u mraku prepoznao siluetu svog starog komandanta, Radovanu je ispala kutijica. Ordenje se rasulo po prljavom betonu. “Pavle… brate moj,” prošaputao je starac, pokušavajući da se digne na onu svoju uništenu nogu.
General nije rekao ni reč. Kleknuo je u onu prašinu, na onaj beton, u svojoj najelegantnijoj svečanoj uniformi. Svojim rukama je počeo da skuplja Radovanovo ordenje, jedno po jedno, pažljivo ih vraćajući u kutiju. Zatim je ustao, uhvatio Radovana ispod miške i pomogao mu da se ispravi. “Ideš sa mnom, junače. Nije tebi mesto u tami, tvoje je mesto na čelu trpeze,” rekao je blago, brišući suze sa lica svog spasioca.
Kada su se njih dvojica pojavila na vrhu stepeništa, u salonu je vladao tajac kakav se ne pamti. Političari, biznismeni i sva ona lažna beogradska elita stajali su oborenih glava, gledajući u starca sa ožiljkom i štapom, kog je lično general držao pod ruku. Tamara je pokrila lice rukama od sramote, svesna da je njen “ugled” upravo uništen pred ljudima do kojih joj je najviše stalo. Nemanja je stajao sa strane, manji od makovog zrna, ne smejući da podigne oči.
General Pavle je doveo Radovana na samu sredinu salona. Zatim je napravio korak unazad, ispravio se kao struna, podigao ruku i pred stotinama bogataša vojnički salutirao starcu u izbledelom džemperu. Oficiri iza njega su uradili isto. “Ovom čoveku dugujete slobodu u kojoj danas pijete to vino!” zagrmeo je Pavle gledajući u zvanice. A onda se okrenuo prema Nemanji: “A ti… ti si najveća sramota koja je ikada hodala ovom zemljom. Nisi vredan ni blata sa njegovih starih cipela. Spakuj mu stvari. Radovan od večeras živi kod mene.”
Tog decembarskog dana, vila na Dedinju je ostala prazna. Gosti su se razišli u tišini, jedan po jedan, izbegavajući Nemanjin pogled. Njegov ugled, njegove laži i Tamarin snobizam srušili su se kao kula od karata pred jednom običnom, drvenom kutijicom sa ordenjem. Radovan je izašao kroz glavna vrata, oslanjajući se na ruku svog generala, ostavljajući iza sebe sina koji je prodao dušu za komad mermera, i koji će do kraja života u praznoj kući slušati samo eho sopstvene sramote.
