Klovn koji konačno skida svoju pretešku masku
Dragi moji Strelčevi, danas otvaramo ona najteža, gvozdena vrata vaše kompleksne psihe o kojima vi nikada, ali apsolutno nikada ne pričate. Ceo svet vas posmatra kao dežurne zabavljače, kao večite optimiste koji kroz život idu nasmejani, glasni i potpuno neopterećeni. Ljudi su se prosto navikli da vi budete njihov lični, besplatni punjač za pozitivnu energiju.
Ali, šta se dešava kada taj punjač pregori? Šta se dešava kada onaj najglasniji čovek u kafani odjednom zaćuti, spakuje se i nestane sa lica zemlje na nekoliko dana? Vaša okolina tada upada u stanje potpunog šoka i panike. Zovu vas, šalju poruke, pitaju se da li su vas nečim uvredili i pokušavaju da probiju taj vaš ledeni zid tišine.
Ono što oni ne shvataju jeste da vaša izolacija nema nikakve veze sa njima. Vi se ne povlačite da biste nekoga kaznili. Vi se povlačite zato što je ona vaša prelepa, nasmejana maska postala toliko teška da vam je doslovno slomila kičmu. Vaša tišina je zapravo vaš najočajniji, najiskreniji pokušaj da preživite sopstveni mrak pre nego što vas on potpuno proguta.
Zid tišine kao poslednja linija odbrane
Kada Strelac prebaci u svoj mračni mod, to nije ona klasična, blaga tuga koju drugi znakovi osećaju. To je potpuno, apokaliptično gašenje čitavog nervnog sistema! Vi ste znak koji upija energiju iz prostorije brzinom svetlosti. Mesecima gutate tuđe probleme, slušate tuđe drame i prelazite preko nepravdi uz osmeh, samo da biste sačuvali mir.
Ali vaš kapacitet nije beskonačan. Dođe taj jedan, naizgled beznačajan trenutak – jedna pogrešna reč, jedan sitan znak nepoštovanja ili prosto fizički umor – i u vama nešto pukne. Tog sekunda, vi podižete zid tišine koji je tvrđi od armiranog betona. Taj zid je vaša poslednja linija odbrane od sveta koji previše traži, a premalo daje.
Vi tada gasite telefon, spuštate roletne i odbijate svaki kontakt sa realnošću. Vaša duša vapi za sterilnim okruženjem u kojem niko ništa ne očekuje od vas. Ne želite da pričate, ne želite da slušate, ne želite čak ni da postojite u očima drugih ljudi. Vama je taj mrak neophodan kao kiseonik.
Surovo preispitivanje sopstvene egzistencije
A šta se zapravo dešava u toj vašoj glavi dok satima zurite u jednu tačku na plafonu? Dešava se pravo, stravično suđenje samom sebi! Vaš vladar Jupiter, koji vam inače daje onaj ludački optimizam, sada se okreće protiv vas i pretvara se u vašeg najsurovijeg sudiju. Vaš mozak počinje da vrti svaku vašu životnu grešku, svaki promašaj i svaku propuštenu priliku.
Vi u toj tišini analizirate sve do najsitnijih, bolnih detalja. Preispitujete svoje životne izbore, svoju karijeru, svoje ljubavne partnere. Postavljate sebi ona najteža, egzistencijalna pitanja od kojih vam se prevrće želudac. Pitajte se: “Gde ja to zapravo idem? Da li je ovo maksimum mog života? Zašto uvek privlačim pogrešne ljude?”.
U tim trenucima, vi mrzite svoju naivnost. Mrzite onaj deo sebe koji je ljudima davao stotine šansi. Vaš um postaje mračna šuma u kojoj se borite sa svojim najvećim demonima i strahovima od prosečnosti. Taj unutrašnji dijalog je toliko iscrpljujući da vi iz tog mraka često izađete sa podočnjacima do poda, iako ste danima samo ležali u krevetu.
Ponos koji vam ne dozvoljava da tražite pomoć
Mnogi se pitaju zašto jednostavno ne nazovete najboljeg prijatelja kada vam je toliko teško? Zašto ne odete na kafu i ne isplačete se nekome na ramenu, kao što to rade svi ostali normalni ljudi? Odgovor se krije u vašem ogromnom, prokleto ogromnom ponosu i vašem “sindromu heroja”.
Vi ste ubedili sebe da morate biti neuništivi. Vi ste onaj koji rešava tuđe probleme, a ne onaj koji kuka. Sama pomisao na to da vas neko vidi slomljene, ranjive i uplakane, u vama budi napad srama. Vi organski, iz dubine duše prezirete sažaljenje. Ne možete da podnesete da vas neko gleda onim tužnim očima i da vas mazi po glavi.
Zato birate da krvarite sami. Radije ćete pregrizti sopstveni jezik i kidati se u četiri zida, nego da dopustite da vaša slabost postane tema tuđih razgovora. Vaš ponos vam šapuće da ćete, ako zatražite pomoć, postati tuđi teret, a za jednog slobodnog Strelca ne postoji gora sudbina od toga da postane teret ljudima koje voli.
Faza nemilosrdnog čišćenja toksičnog otpada
Jedan od najvažnijih procesa koji se odvija u vašem mračnom umu tokom izolacije jeste proces “inventara i čišćenja”. Vi tu tišinu koristite da biste skenirali apsolutno svaku osobu u vašem životu. Skidate one vaše ružičaste naočare i počinjete da posmatrate ljude kroz lupu surove, ledene logike.
To je onaj trenutak kada u mraku vaše sobe padaju presude! Shvatate ko vas je zvao samo kada mu treba usluga. Shvatate ko vas nikada nije pitao kako ste. Shvatate koga ste vi godinama vukli na svojim leđima, a ko nije hteo ni prst da pomeri za vas.
Kada Strelac u toj tišini donese odluku da vas precrta, to je konačno. Vi tada mentalno sečete energetske veze sa energetskim vampirima. Vaša izolacija je zapravo filter kroz koji otpadaju svi oni lažni, toksični odnosi koje ste vukli sa sobom iz čistog sažaljenja.
Feniks koji se vraća bez ijednog objašnjenja
I onda, kada se taj proces mraka, samoanalize i emotivnog pražnjenja konačno završi, dešava se vaša omiljena, kosmička magija. Onako kako ste iznenada nestali, tako se iznenada i vraćate! Vi ste apsolutni astrološki fenomen kada je u pitanju regeneracija. Vaša sposobnost da se dignete sa samog dna prkosi svim zakonima medicine i psihologije.
Jednog jutra ćete se probuditi, povući ćete te roletne i sunce će vam ponovo prijati. Osetićete onaj vaš stari, divlji adrenalin u venama. Upalićete telefon i odgovorićete na poruke kao da se apsolutno ništa, nikada nije desilo. Okolina će vas gledati u potpunom, paničnom šoku.
Ljudi će očekivati objašnjenja, suze i duboke razgovore o tome gde ste bili. Ali vi nećete reći ništa! Vi ste svoje demone pobedili u tišini i nemate nameru da ih ponovo oživljavate pričajući o njima. Nabacićete svoj prepoznatljivi, široki osmeh, naručićete kafu i nastavićete tamo gde ste stali, kao pravi feniks koji je upravo stvorio sam sebe iz sopstvenog pepela.
Poruka Mastera
Dragi moj Strelče, ti prelepi, neshvaćeni putniče kroz mrak i svetlost! Nikada, ali apsolutno nikada nemoj da se izvinjavaš društvu zbog svojih tišina! Imaš apsolutno i sveto pravo da se izoluješ onda kada ti je svet pretežak za nošenje. Tvoj mrak nije tvoja mana, on je tvoj najskuplji, najefikasniji mehanizam za preživljavanje. Neka te osuđuju oni koji nemaju hrabrosti ni pet minuta da ostanu sami sa svojim mislima. Dozvoli sebi taj reset u tišini. Isplači se, urlaj u jastuk, preseci sve lažne veze, a onda ustani, obriši prašinu sa tog svog zlatnog oklopa i pokaži im ponovo kako izgleda kada pravi gospodar vatre kroči na scenu! Tvoj osmeh nakon bola je tvoje najsmrtonosnije oružje!
