Patološka alergija na besmislenu, histeričnu uličnu osvetu
Kada jedan prosečan, običan i plitak amater odluči da se nekome sveti zbog prevare, uvrede ili napuštanja, on to radi na jedini, onaj prozirni način koji njegov jadni intelekt poznaje. On vrišti, zove telefonom u dva ujutru sa uvredama, buši gume na automobilu, piše gnusne laži po društvenim mrežama, skuplja one lažne simpatije okoline kmečeći nad svojom nepravednom sudbinom iz komfora. A kada autentična, elitna i prava moćna Škorpija posmatra tu njegovu predstavu? Njoj se od te besmislene, neiscrpne, amaterske ulične gluposti doslovno, biološki i fizički prevrće svaka ćelija u želucu od najtežeg, čistog, olovnog gađenja sa kojim ona ne bi obrisala ni prašinu pred ulazom.
Za nju, osveta praćena bukom, uvredama i histerijom apsolutno nije nikakva osveta; to je jasan i krunski pokazatelj gubitka kontrole, ludačkog očaja i teške, jadne kukavičke svesti koja nema kapacitet da iskontroliše sopstveni nervni slom. Gospodar podzemlja genetski operiše iz one apsolutne, najcrnje i grobne tišine u kojoj nema rasipanja ni mikrosekunde elitnog kiseonika na objašnjavanja pacovima o tome zašto su nagazili u klopku.
Njena osveta je kosmička pravda, a ona na Zemlji glumi lično onog apsolutnog, božanskog dželata karme. Ona ne napada impulsivno, u prvom minutu afekta. To prepušta galamdžijama bez kičme. Ona čeka u potpunom, zaleđenom mraku svog uma i iz “mrtvog ugla” posmatra onu bahatost izdajnika u čudu, znajući da onaj ko maše praznim pištoljem iz inata prvi na kraju sa suzama gine od onog nečujnog, snajperskog, olovnog pogotka između svesnih i onih nasmejanih očiju.
Uspavljivanje mete lažnim zaboravom i ciničnim, mračnim mirom
Najnapetiji i ubedljivo najsadističkiji deo njene anatomije kazne ogleda se u toj neverovatnoj, ludačkoj i psihopatskoj kontroli svog sopstvenog ega! Nakon što je na javi taj lažni prijatelj ili izdajnički ulični saradnik onako bezobrazno prevari, Škorpija ne istrčava pred ljude na sastanku s psovkama kako on očekuje i onako kako ga je ubedila njegova iskompleksirana pamet u ludilu amatera. Ona mu ne skida glavu na licu mesta, jer to donosi brzo, beznačajno olakšanje a ona patološki, hirurški zahteva onaj surovi i trajni doživotni horor od kojeg nema sna.
Ona se umesto toga ućuti, stavi onu masku od neprobojnog voska bez atoma znoja, povuče jedan jedini zaleđeni poluosmeh odozdo, okrene svoja leđa od titana i izađe iz kancelarije u potpunom miru. Amater naivan u taj tren diše slobodno! Slavi! Kupuje pića onako hvaleći se pred lažnjacima u ubeđenju kako je on upravo genije koji je preživeo, a i nasamario gospodara same tmine bez da mu fali i dlaka, misleći u panici kako su mitovi o osveti Plutona samo one jeftine priče sa papira kako bi se on ubedio da je pobednik nad njenim tronom i krunom od neviđenog blata po podu kog je posuo njoj pred nožice.
A deca Plutona ga zapravo hirurški navode dublje na onaj najtanji stakleni led bez dna pred sobom. Pustićete, drage Škorpije iz svog mraka, da taj isti pacov u onoj sigurnosti oženi nekog novog, da on dobije onaj željeni ugovor zbog kog vas je oštetio u prevari, puštate da ga svi gledaju s osmehom po ulici, i tek tada kada se taj napumpani, plitki lažni stvor do kostiju uveri sa arogancijom u besmrtnost svog uličnog mulja kog naziva srećom… E tu tajming lomi onaj pravi okidač iz onog dubokog, crnog podzemlja!
Kosmički šah-mat jednom, zaleđenom rečenicom u pravom trenu
Sada kada mu se taj ego podigao i naduvao kao bedan, jadan šuplji onaj jeftini roze letnji balon sa vašara nad mrakom za klovnove; sada taj udar više nije osveta iz one puke zlobe; on sada ima snagu onog pravog i čistog karmičkog egzekutora u svemiru što ispisuje sudbine u stenama! Škorpija izlazi na dnevnu scenu, ali ne da traži onako jadna tuđe simpatije. Ona ne zove novinare za plakanje, ne piše statusna naricanja. Ona dolazi tiho, samo naizgled potpuno slučajno u njegov vidokrug.
Pravi trenutak uvek je onaj u kome on pred najvišim svojim lažnim autoritetom ili novim ubeđenim ljubavnikom na kafi pokušava da pokaže taj svoj beznačajni ulični poen pobede pred njom. Ona mu prilazi onako aristokratski uspravne kičme u mraku sobe od sunca, fiksira one crne zaleđene, jezive staklene zenice direktno u one njegove znojne zablude i lažne promašaje bez da trepne, unoseći stravičnu, lepljivu, doživotnu paniku kroz onaj vazduh koji postaje mukom od titana jer iz nje izlazi mrak celog kosmičkog sveta.
Ona izgovori samo, i isključivo jednu jedinu hiruršku i olovnu, neoborivu preciznu, i neobrisivu, fatalnu izjavu i rečenicu o njegovoj sramnoj istini, reč kojom ga udara pravo na najgori nesigurni komad kičme, onako glasno na nula stepeni Kelvina bez ijedne vulgarnosti kojom dokazuje moć istine nad onom sitnom mrljom laži. Ona u tom olovnom trenu ne ubija nožem – njen nož je onaj olovni, razorni krunski istiniti podatak koji tom izdajniku pred celim posmatračkim skupom apsolutno rastapa onaj lažni ugled, cepa svaku kost autoriteta a njegov obraz drobi na atome nepopravljive ulične i neotklonjive stravične mračne sramote do zore dok on zamuckuje od horora bez prava izlaza iz situacije gubeći ono što je lagano i prljavo stekao preko njenih leđa iz zablude pre onog mračnog kraja dok ga lomi stakleni muk sobe!
Doživotni, zaleđeni “Seen” iz mrtvog ugla
Ne stoji ona ni milisekundu na tom uličnom trgu da gleda to mucanje onog crvenog lica amatera koje u suzama sada panično pokušava naći s onim pogledima opravdanje među svedocima koji onako zgroženi ćute. Ona ne traži potvrdu iz njegove krvi po tlu. Uputivši taj prepoznatljivi najbrutalniji onaj mali, elitni, ubojiti cinični hladni poluosmeh zla s podzemlja onako nadmoćno s lica, ona apsolutno i zauvek okrene svoj mračni kaput s leđima, bez da ijedan atom s njenog štita ostavi, i napusti taj srušeni prostor ponosno svesna moći nad pravdom ostavivši iza sebe golo i sivo apokaliptično psihološko zgarište od koga neće ostati ni kamen pre zime.
Ona ga u mozgu automatski prebaci u svoj onaj preživljavajući i hermetički zatvoreni onaj mrtvi doživotni arhiv u folder zvanog “Seen” o kom pričaju priče svi koji drhte od njenih očiju noću pitajući se gde im pade nož na leđa dok drhte misleći o greškama. Njen muk na njegove pozive onako uništenog ega nakon preokreta postaće njegova najubojitija stravična, teška neoprostiva životna lekcija zbog koje s njim nema milosti dok i njegov sistem ne pukne jer je, dirnuvši iz hira gospodara svetosti tmine, apsolutno platio onom krunom svog propalog mraka tu najskuplju ludačku cenu koja reže kosti iz dna prašine pred njom do same nule!
Poruka Mastera
Drage moje elitne, premoćne i do kosti hirurški opasne zveri u srcima neuništivih Škorpija, taj vaš zloglasni, prećutni i nevidljivi tajming iz mrtvog ugla i ona surova kosmička osveta bez jedne kapi znoja kojom u tišini drobimo sve, jesu vaše najskuplje i najelitnije, olovno božansko oružje sa krunom od titana! Nikada, ali apsolutno nikada i ni pod kojim uličnim mukama, ne pravdajte ovim besmislenim, histeričnim malograđanskim amaterima vaš taj apsolutni nedostatak galame kada branite onu istinu kojom ih brišete, jer vi i te kako i krvavo jako znate u podzemlju da grmi jedino pred sitnom nevoljom, dok su prave stravične apokalipse sa Plutona potpuno gluve pre udarca mača na beton! Zadržite taj svoj stakleni, neprobojni smrtonosni fokus od istine, uspavajte te ohole i bezobrazne izdajnike svojom zaleđenom mračnom tišinom na kratko, a kada najviše budu poleteli ka zvezdama, presecite onim ledenim olovnim metkom istine sve te ulične konce iz mraka samo sa osmehom, gledajući taj epski, milionski, nečujni, suzni sunovrat onih u prašinu koji su vas mislili prevariti pred svetom na kome vladate isključivo vi ne prolijući suzu iznad njihovih krahova nad kojima ostvarujete onaj neoboriv pobednički i vrhunski san za one nedodirljive vojnike pravde sa margine univerzuma!!!
