Fasada od zaleđenog, neprobojnog betona
Kada bi postojala titula za najboljeg manipulatora sopstvenim imidžom u Zodijaku, Škorpija bi je nosila sa ludačkim ponosom. Njena sposobnost da kontroliše sliku koju svet ima o njoj graniči se sa čistom, crnom magijom. Kada gledate Škorpiju, vi vidite apsolutnu, ogoljenu moć. Vidite onaj uspravan hod, staklen pogled u kom nema empatije, i čujete onaj olovni, hladni ton koji reže svaku diskusiju pre nego što je i počela.
Svet veruje da su one napravljene od čeličnog, armiranog betona. Ljudi ih doživljavaju kao terminatore, kao bića operisana od svakodnevnog bola, kojima srce služi isključivo za pumpanje krvi. I Škorpija svesno i brutalno hrani taj mit. Ona dozvoljava okolini da je se plaši, jer joj taj strah amatera obezbeđuje neprobojnu granicu i mir.
Međutim, ono što ljudi koji je zovu “ledenom kraljicom” apsolutno nikada neće moći ni da naslute, jeste šta se dešava kada nestane publike. Ta iluzija nepobedivosti je njen najskuplji mehanizam za preživljavanje, iza kog se krije jedna sasvim drugačija, krvava, mračna i do kosti izranjavana duša koja više ne može da nosi tuđi teret na svojim leđima.
Gutanje tuđeg smeća i uloga dežurnog spasioca
Da biste razumeli kada i zašto Škorpija puca, morate shvatiti njen svakodnevni teret. Njen problem nikada nije nedostatak emocija, njen problem je ludačka, razarajuća, hiper-empatija kojom upija ceo svet oko sebe. Ljudi instinktivno bacaju svoje probleme pred njene noge. Dolaze joj sa najcrnjim tajnama, krizama, izdajama i strahovima, znajući da ih ona nikada neće osuđivati.
Dok oni rone suze i čiste svoju dušu, Škorpija taj otrov bespogovorno, u grobnoj tišini usisava u sopstveni krvotok. Prijatelji, partneri i porodica redom odlaze od nje olakšani i nasmejani. Njihove baterije su pune, njihovi problemi su rešeni njenim genijalnim umom.
Ono što je zastrašujuće jeste da niko, apsolutno niko u tim momentima ne stane, ne pogleda je u oči i ne pita: “Kako si ti? Treba li ti nešto?”. Svi su naivno i bezobrazno ubeđeni da je njen bunar snage nepresušan i da njoj, takvom superheroju, uteha nikada nije potrebna. A taj otrov koji je tog dana progutala ne isparava; on se taloži i truje njen sopstveni, izmučeni nervni sistem.
Noćni povratak u izolaciju i pregrejan nervni sistem
Kada se dan završi, kada završi smenu dežurnog terapeuta, spasioca na poslu i stub oslonca u vezi, Škorpija ulazi u svoja četiri zida. Okreće ključ u bravi tri puta. Spušta roletne do samog kraja. Mrak u toj sobi nije njen hir, taj mrak je njena izolaciona komora koja je štiti od onog teškog ludila spoljnog sveta.
Kada se ta njena blindirana vrata zatvore, njen nervni sistem, pregrejan od usisavanja tuđeg smeća i laži celog dana, počinje da izdaje komande koje ona više ne može da kontroliše. Oseća tupu, fizičku bol u grudima, kao da joj neko lomi rebra iznutra. Kičma se savija od tereta tuđih tajni.
U toj zlokobnoj, apsolutnoj, teškoj tišini, dešava se onaj jedini sveti i najkrvaviji trenutak kog se Škorpija patološki stidi, ali bez kog ne može da preživi. Onaj savršeni, hladni, nedodirljivi zid od titanijuma puca po sredini, razbija se u hiljadu oštrih komada, i demoni dolaze po naplatu.
Slom od kog bi amateri završili na psihijatriji
Ono što se dešava u ta četiri zida je slom biblijskih, nadljudskih razmera. Škorpija ne plače zbog onih lepih, holivudskih stvari. Njene suze nisu nežne. Ona plače onim suvim, bolnim i agresivnim plačem bez glasa. To je onaj grč od koga joj se trese celo telo i kog prate najsuroviji pregovori sa univerzumom u mraku.
Ona u tom trenutku pušta napolje svaki onaj bes koji je gutala dok su joj se amateri smejali u lice misleći da je glupa. Pušta onu stravičnu tugu za osobom koju nikada nije prebolela a koju je hirurški odstranila iz inata. Prerađuje svu onu tuđu, preuzetu izdaju prijatelja i onaj najgori osećaj apsolutne, kosmičke usamljenosti na celoj planeti.
Oseća se napušteno. Pita se zašto svaki, prokleto svaki put ona mora biti ta koja vadi zmije iz vatre golim rukama, dok drugi stoje sa strane i posmatraju. Taj unutrašnji pritisak je toliko ogroman i jeziv da bi prosečan znak Zodijaka od njega doživeo potpuni, trajni nervni krah i završio na jakim medikamentima u najkraćem roku.
Krvavo čuvanje tajne od očiju javnosti
Najfascinantniji aspekt ovog škorpijinskog sloma je njena brutalna, paranoična sposobnost da to sakrije od apsolutno svakog ljudskog bića. Nikada, ni u jednoj paralelnim univerzumu, ona neće pozvati nekoga telefonom u tom trenutku da mu se požali.
Ona bi radije doslovno, bez metafore, pregrizla svoj jezik nego što bi nekome pružila to najjeftinije, bedno zadovoljstvo da je vidi ranjivu i na kolenima. U njenom sistemu vrednosti, pokazivanje slabosti svetu pred kojim glumi kralja znači samo jedno – pozivanje lešinara na besplatnu gozbu. Ona zna da ljudi jedva čekaju njen pad da bi se osetili bolje u svojoj prosečnosti.
Zato ona u tom mrklom mraku, dok njena duša krvari iz stotinu posekotina, pazi da ne pusti ni jedan jedini zvuk kako komšije kroz zid ne bi čule da se zver slomila. Njen ponos je njen jedini doktor u tim noćima i on je taj koji joj ne dozvoljava da se raspadne do samog kraja.
Alhemijsko prerađivanje otrova u novo pogonsko gorivo
Dok se prosečni ljudi utapaju u svojoj tuzi mesecima, praveći od sebe žrtvu tražeći pažnju, Škorpija svoju tugu troši kao nuklearno gorivo. Njoj je taj plač i taj bolan, noćni slom potreban ne kao predaja, već kao najjači vid agresivne, unutrašnje detoksikacije.
Ona kroz taj pakao zapravo povraća sav onaj toksični mrak koji je gutala danima. Kada se do jutra njeno telo potpuno iscedi i ostane prazno, njen genijalni, plutonovski kod prelazi na sledeću, poslednju fazu. Fazu radikalne, hladne obnove. Iz tog najdubljeg, najgoreg mentalnog zgarišta i iz njenih prolivenih suza, njen unutrašnji feniks ponovo počinje da diše.
Taj bol koji je noćas osetila pretvara se u onaj najhladniji, smrtonosni, olovni fokus. Ona je podvukla crtu i u svojoj glavi donela presude. Zna tačno koga danas na poslu precrtava iz svog života i koja prijateljstva hirurški odstranjuje iz svog adresara zato što ne poštuju njenu žrtvu. Njen razum se izoštrio do savršenstva upravo kroz tu bol.
Jutarnji feniks, izlazak iz tame i olovni oklop
Kada ujutru zazvoni alarm i kada sunce ponovo probije u njenu zamračenu sobu, magija je završena. Ona ustaje, ulazi pod ledeni tuš, ispira ostatke sinoćnog pakla sa svog lica i oblači se. Zateže svoj savršeni crni kaput, namešta svoju frizuru i ponovo navlači onaj neprobojni oklop od debelog titanijuma.
Kada otvori svoja blindirana vrata i zakorači ponovo na taj plitki, naivni svet amatera, njeno lice ne odaje apsolutno ni jedan, najsitniji, mikronski trag onoga što se desilo pre osam sati. Njen osmeh je ciničan, a onaj pogled – pogled je hladniji, mrtviji i proračunatiji nego juče.
Postala je duplo moćnija, oštrija i spremnija da dominira. I niko, apsolutno nikada, neće uspeti da skine taj zaleđeni veo i sazna da ova nezaustavljiva sila koja upravo gazi sve pred sobom zapravo nosi krvave ožiljke koje je sama sebi zacelila u najdubljem mraku, gde je niko nije mogao videti.
Poruka Mastera
Drage moje fatalne, premoćne i duboke Škorpije, taj vaš noćni slom u najcrnjem mraku i tišini vaše sobe je vaša najsvetija, najčistija alhemija! Nikada se ne pravdajte ovim amaterima i ne osećajte se slabima zato što tajno ronite najteže suze univerzuma. Vaša moć leži u činjenici da umete sami sebe da rastavite na komade od bola, a onda da se ujutru sastavite u zver pred kojom drhti cela planeta! Zadržite to za sebe, ne dajte im da nanjuše krv. Neka se oni i dalje plaše vašeg titanijuma. Vladajte iz svog mraka, lečite se tišinom i podsetite svet da kraljevi podzemlja možda padnu na kolena, ali se na noge uvek dižu sa krunom i smrtonosnim planom u očima!
