Brodolom i buđenje pored najveće greške
Sudbina ponekad ima onaj najcrnji, najmorbidniji smisao za humor. Zamislite da se krstarenje iz snova pretvori u brodolom, a naša neuništiva Škorpija ispliva na neku divlju, zabačenu pacifičku plažu. Sunce prži, pesak je svuda, a ona polako otvara oči, zahvalna univerzumu što je preživela. A onda, na samo dva metra od nje, zatiče najgori mogući prizor u celom Zodijaku. Njenog bivšeg partnera kojeg je izbrisala pre tri godine.
Prosečni znakovi bi u ovom trenutku počeli da plaču, da se grle iz očaja i da traže utehu u poznatom licu. Rakovi bi verovatno mislili da je to sudbinski znak za pomirenje, a Ribe bi već počele da dele kokos iz romantike. Ali Škorpija? Škorpijin mozak doživljava apsolutni, hladni restart.
Ona ne trepće. Gleda tog amatera kako se trese i kuka nad uništenim mokasinama. U njenoj glavi, pusto ostrvo više nije najveći problem. Najveći problem je to što mora da deli dragoceni kiseonik i prostor sa osobom kojoj je već jednom presudila svojim zloglasnim “zakonom ćutanja”.
Geometrijska podela ostrva i granice od lave
Dok bivši pokušava da započne razgovor, da se izvinjava za stare greške i da objasni kako sada moraju da rade kao tim, Škorpija ustaje u potpunoj tišini. Ne izgovara ni jednu jedinu reč. Uzima najveću, najoštriju granu koju može da nađe na plaži i počinje da vuče duboku crtu po sredini ostrva.
Njen zakon je jasan i hirurški precizan. Leva strana pripada njoj, desna strana pripada njemu. Prelazak te granice se kažnjava onim njenim zaleđenim, olovnim pogledom od kojeg se lome kosti. Bivši, naivno verujući da će ga ona ipak spasiti, pokušava da pređe crtu kako bi joj dao neku voćku koju je jedva ubrao.
Škorpija gađa tu voćku kamenom, cinično se nasmeši i mrtvohladno mu objašnjava da bi radije jela pesak i žvakala koru od drveta narednih deset godina, nego što bi prihvatila bilo šta iz njegovih ruku. Njen titanijumski zid ne pada čak ni kada je u pitanju osnovni biološki opstanak.
Alhemija preživljavanja u čistom mraku
Dok bivši gubi razum, plače za civilizacijom, pokušava da upali vatru trljanjem drveta i konstantno se žali na ujede insekata, Škorpija prelazi u svoj najjači, plutonovski mod. Njoj komfor ionako nikada nije bio potreban. Njen mozak je dizajniran za najgore životne krize i haos.
Ona ne paniči. U roku od 24 sata, od onog palminog lišća i malo kanapa koji je našla na obali, ona podiže pravu arhitektonsku tvrđavu. Njeno sklonište je savršeno kamuflirano u mraku džungle, izolovano od vetra i opremljeno zamkama. Dok onaj nesrećnik spava na golom pesku i gori na suncu, ona sedi u hladovini svoje vile od trske i turpija nokte oštrim kamenom.
Ona se ne sveti, nju on savršeno ne zanima. Njena sposobnost da usisava informacije iz okoline omogućava joj da brzo shvati kretanje životinja i ritam plime. Za nju preživljavanje nije stres, za nju je to umetnost i savršena prilika da još jednom dokaže univerzumu koliko je nepokolebljiva i nezavisna.
Mentalni inat kao jedino pogonsko gorivo
Ljudi se često pitaju šta to gura Škorpiju da preživi tamo gde svi ostali padaju mrtvi od iscrpljenosti. Nije to ni nada u spas, ni želja za životom. To je čist, nepatvoreni, ludački inat. Ona prosto ne može sebi da dozvoli da umre prva i da taj njen bivši, nesposobni amater bude taj koji će preživeti da priča priču.
Svaki put kada oseti umor ili glad, ona samo pogleda preko one iscrtane granice u pesku, vidi njega kako neuspešno peca ribe štapom, i dobije neobjašnjiv nalet adrenalina. Taj njen prezir prema njegovoj nesposobnosti je zapravo najbolji izvor njene ludačke, životne energije.
Ona će sagraditi splav golim rukama, navigiraće uz pomoć zvezda i preveslaće ocean, isključivo iz inata, samo da bi pobegla od njegove prisutnosti. Njen mračni intelekt uvek pronalazi izlaz zato što je pritisnut onim njenim najvećim strahom – strahom od zavisnosti od pogrešnih ljudi.
Dolazak spasilaca i konačna presuda
Nakon mesec dana ove bizarne Robinzon Kruso drame, na horizontu se konačno pojavljuje spasilački brod. Bivši skače od sreće, maše rukama i vrišti, plačući od zahvalnosti. Spasioci stižu na plažu i zatiču frapantan prizor. Na jednoj strani je čovek koji izgleda kao da je prošao kroz tri svetska rata, mršav i izbezumljen.
Na drugoj strani je Škorpija, koja izlazi iz svoje savršeno uređene kolibe od bambusa, preplanula, mirna i hladnokrvna. Spasioci joj prilaze i pitaju je da li je dobro i da li želi da se ukrca na brod i vrati kući u civilizaciju.
Ona gleda brod, onda gleda svog bivšeg kako trči ka njemu. U milisekundi pravi procenu situacije. Polako skida improvizovane naočare za sunce, upućuje im onaj svoj prepoznatljivi, zaleđeni osmeh i mirno odgovara: “Ako on ide sa vama na isti brod, ja ostajem ovde. Taman sam napravila odličan sistem za filtriranje vode, a civilizacija je i onako precenjena.”
Poruka Mastera
Drage moje premoćne, fatalne Škorpije, ovaj mračni humoristični scenario je zapravo vaša najogoljenija životna istina! Vaša moć leži u činjenici da biste radije sami jeli pesak i preživljavali u najgoroj džungli, nego da napravite kompromis i spustite svoj titanijumski zid pred ljudima koji su vas izdali! Nikada ne menjajte taj svoj smrtonosni inat, jer vas upravo on čuva od amatera i foliranata. Vi jako dobro znate da onaj ko ima petlje da bude potpuno sam u najvećem mraku, na kraju uvek sagradi imperiju na kojoj mu pozavidi ceo svet! Vladajte iz svoje tišine, povucite svoje granice oštro i ostavite parazite da mole za pomoć na drugoj strani ostrva!
