Nena Fadila je bila duša od žene, tiha i nenametljiva, ali sa srcem u koje je mogla stati cela mahala. Otkako je ostala udovica, živela je potpuno sama u trošnoj, staroj kući od ćerpiča na samom kraju uske kaldrme. Njena penzija bila je toliko mizerna da je jedva pokrivala osnovne račune i lekove. Ipak, Fadilino lice je uvek bilo obasjano blagim osmehom, a njena vrata su uvek bila otvorena za svakog komšiju i putnika namernika. Nije imala zlato ni svilu, ali je imala onu pravu, starinsku merhamet-dušu koja se danas retko sreće.
Te zime, pre tačno petnaest godina, mesec Ramazan je pao u najhladnije dane. Sneg je prekrio mahalu, a mraz je ledio dah. Fadila je postila svaki dan, iako je bila slaba i stara. Tog popodneva, prebrojala je poslednje kovanice iz svog izlizanog novčanika. Imala je tek toliko da na obližnjoj pekari kupi jedan jedini, topli ramazanski somun i napravi tanku, bistru krompir-čorbu. To je bio sav njen iftar. Spremila je trpezu na malom, drvenom stolu pored peći, radujući se tom komadu hleba kao najvećem bogatstvu.
Samo desetak minuta pre nego što će se sa lokalne džamije začuti ezan za akšam, tišinu je prekinulo tiho, nesigurno kucanje na njenim starim, drvenim vratima. Fadila je prebacila šamiju preko glave i otvorila. Pred njom je, drhteći od zime u tankoj, prolećnoj jakni, stajao mlad momak. Bio je to Emir, student iz drugog grada koji je u pauzi između teških ispita i posla na građevini ostao bez zadnjeg dinara. Autobus mu je pobegao, a on je, iscrpljen, gladan i promrzao, hodao ulicama tražeći samo jedno.
“Majko… oprostite što smetam ovako pred iftar,” rekao je Emir, dok su mu zubi udarali od hladnoće, a lice bilo bledo kao sneg. “Ja sam student, postio sam, a nemam gde da prekinem post. Možete li mi dati samo jednu čašu vode, da se napijem kad zapostim?” Neni Fadili se srce steglo u grudima. U onim mladim, umornim očima videla je svu tugu ovog sveta, videla je nečije dete kako gladuje na ulici dok drugi sede u toplim kućama za punim trpezama.
Nije mu dala samo vodu. Uhvatila ga je za njegovu ledenu ruku i blago ga uvukla unutra, u toplotu svoje stare sobe. Posadila ga je za svoj mali sto, tačno ispred one vruće krompir-čorbe i onog jedinog, mirišljavog somuna. “Sedi, sine moj. Neće nečije dete na moj prag doći, a da ode gladno u noć,” rekla je blago. Emir je počeo da plače, suze su mu padale u tanjir dok je halapljivo jeo taj topli obrok, osećajući da nikada u životu nije pojeo ništa ukusnije. A Fadila? Ona je svoj post prekinula samo jednim gutljajem vode i starom, suvom hurmom, gledajući u dečaka sa najtoplijim majčinskim osmehom.
Petnaest dugih godina je prošlo od te ledene noći. Vreme je pregazilo nenu Fadilu. Postala je teški bolesnik, vezana za postelju i stari drveni štap. Cene su divljale, penzija je ostala ista, a komšije koje su nekada svraćale, polako su se odselile ili pozabavile svojim životima. Fadila je ostala potpuno, bolno sama. Dugovi za struju su se gomilali, jer je odvajala novac za lekove koji su je održavali u životu.
Ponovo je stigao sveti mesec Ramazan. Ali ovog puta, Fadilina kuća bila je okovana potpunim mrakom. Zbog neplaćenih računa, radnici elektrodistribucije su tog jutra došli i nemilosrdno joj isekli struju. Nisu imali sluha za suze stare, bolesne žene. Ostavili su je u hladnoj, mračnoj sobi, bez mogućnosti da upali grejalicu, bez mogućnosti da skuva čaj. Sedela je na starom sećiji, umotana u dva stara ćebeta, drhteći od zime i plačući u potpunom mraku.
Znala je da je to kraj. Stigla joj je i opomena pred iseljenje zbog dugova za komunalije. Tog dana je postila, ali na njenom stolu nije bilo ni somuna, ni čorbe. Bilo je samo očaja. Slušala je kako se napolju pale svetla u tuđim kućama, osetila je miris tuđih, bogatih iftara koji je dolazio kroz stare prozore. Nikada se nije osećala tako ostavljeno i zaboravljeno od celog sveta. Sklopila je ruke i kroz suze molila Boga samo da joj uzme dušu pre nego što je izbace na ulicu.
A onda, tačno u trenutku kada se sa džamije prolomio glas mujezina i označio vreme iftara, mračnu ulicu ispred njene kuće obasjali su jaki, led farovi. Moćan, dubok zvuk motora presekao je tišinu mahale. Ispred njene stare, zarđale kapije zaustavio se ogroman, luksuzni crni automobil. Vrata vozača su se naglo otvorila, a teški, muški koraci počeli su da gaze po zaleđenoj kaldrmi, idući pravo prema njenim vratima…
Teški, brzi koraci odjekivali su po zaleđenoj kaldrmi i zaustavili se tačno pred Fadilinim starim, drvenim vratima. Nena je zadrhtala u onom mraku, grčevito stežući staro ćebe oko svojih krhkih ramena. Mislila je da su to izvršitelji, da su došli da je izbace na ulicu čak i u ovoj svetoj noći. Kroz suze je prošaputala molitvu, nemajući snage ni da ustane sa sećije. Vrata su se polako, uz škripu, otvorila, a u hladnu, mračnu sobu ušla je visoka muška silueta, osvetljena samo uličnom lampom spolja.
Fadila je skupila hrabrost i podigla umorne, uplakane oči. Pred njom je stajao izuzetno naočit, visok muškarac u skupocenom, elegantnom crnom kaputu. Nije izgledao kao izvršitelj. U svojoj desnoj, snažnoj ruci, nije držao nikakve naloge ni papire za iseljenje. Držao je jedan jedini, vruć, tek ispečen ramazanski somun iz kog se još uvek dizala para, donoseći onaj najlepši, davno zaboravljeni miris u Fadilinu hladnu kuću.
Čovek nije palio svetlo, znao je da ga nema. Prišao je pravo njenoj staroj sećiji. Nije mario za to što mu se skupi kaput vuče po prašnjavom podu. Kleknuo je pred bolesnom staricom, baš onako kako je klečao pre petnaest godina. “Neno Fadila…” izgovorio je, a glas mu je bio ispunjen dubokim, nezaustavljivim poštovanjem i tugom. “Ezan je proučio. Vreme je za iftar.”
Fadila je zanemela. Gledala je u to lice, u te crte zrelog muškarca, pokušavajući da shvati ko je pred njom. A onda su se njihovi pogledi sreli. U tim očima, koje su sada bile oči jednog od najpoznatijih i najuspešnijih arhitekata u državi, Fadila je prepoznala onog istog, promrzlog, gladnog studenta koji je pre petnaest godina stajao na njenom pragu tražeći samo čašu vode. Bio je to njen Emir.
“Emire… sine moj…” jedva je izustila, dok su joj suze, sada suze neopisive radosti, tekle niz izborano lice.
Emir je spustio onaj topli somun na stočić, uzeo njene hladne, staračke ruke u svoje i počeo da ih ljubi, plačući kao malo dete u tom mraku. “Tražio sam te godinama, neno. Život me je odneo daleko, gradio sam zgrade po svetu, ali nikada, nijednog jedinog dana nisam zaboravio onaj tvoj somun i onu čorbu koju si stavila ispred mene dok si ti prekinula post gutljajem vode,” govorio je Emir kroz jecaje. “Danas sam saznao šta se dešava. Saznao sam za tugu i dugove.”
Fadila je oborila glavu od sramote. “Nemam ništa, sine. Isključili su mi struju, uzeće mi i ovu kuću… nisam htela nikome da budem na teret.”
Emir se blago nasmejao, brišući suze sa njenog lica. Zatim je iz džepa kaputa izvadio svežanj papira sa pečatima elektrodistribucije i suda. “Neno moja dobra… Ovi papiri kažu da više nemaš nijedan jedini dug. Tvoja struja je plaćena unapred za deset godina. Dugovi za kuću su obrisani, a ova kuća je prepisana na tvoje ime, čista kao suza. Radnici su ispred, upravo ti ponovo uključuju svetlo.”
U tom trenutku, stara sijalica iznad njihovih glava je zasijala, obasjavši mračnu sobu toplom, žutom svetlošću. Fadila je zajecala iz dubine duše, grleći Emira onako kako majka grli sina kog je mislila da je zauvek izgubila. Shvatila je, u tom trenutku obasjanom svetlošću, da Gospodar nikada ne zaboravlja dobra dela. Onaj jedan, iskreni komad hleba koji je dala iz čiste ljubavi pre petnaest godina, vratio joj se onda kada su je svi drugi ljudi otpisali i zaboravili, donevši joj spas, toplotu i svetlost do kraja njenog života.
