Ovaj netrpeljiv stav postao je posebno izražen nakon što je njen sin Marko izgubio posao i više nije mogao da plaća kiriju za stan – tada su se uselili kod Slavice. Od tog trenutka, Jelenino strpljenje je bilo na ogromnom testu… Pokušavala je da se pomiri sa svekrvom, ali kada je njen muž, nekada voljen, počeo da povlađuje majci i postepeno se i sam pretvara u tiranina, počela je da razmišlja o bekstvu iz cele te situacije.
A onda joj je sama Slavica sugerisala rešenje. Pre toga, Jelena se naljutila na Marka – on je opet stajao ispred nje sa potpuno ravnodušnim licem, u novim pantalonama koje su već bile zamrljane masnim flekama. Supa, o kojoj je nešto pričao dok je pominjao posao, slučajno je pala na pod.
“E, sad ćeš to sama da počistiš!” povikala je Jelena slomljenim glasom. U tom trenutku, Slavica je udarila svoju snaju svom snagom – vođena majčinskim besom. Nije mogla da dozvoli da ova devojka “ponižava” njenog sina jedinca!
Gledajući izraz lica svoje žene nakon udarca, Marko se odjednom glasno nasmejao i, okrenuvši se majci, rekao kroz smeh: – Mama, ti si prava legenda! Pogledaj je samo! Pa ovo je komedija! Jelena, izgledaš kao preplašena kokoška koju su isterali iz kokošinca!
Ovaj smeh je bio poslednja kap koja je prelila čašu. Suze su već klizile niz Jelenine obraze – istrčala je iz kuće, jedva stigavši da se obuje, zalupivši vratima tako snažno da se ceo hodnik zatresao. – O, neka ide, neka plače! Kao devojčica neka! – povikao je Marko za njom i posegnuo za daljinskim upravljačem. Nije se ni pomerio da je zaustavi ili bar pita šta se desilo – nije ga bilo briga. – Kad se vrati, neka počisti supu – rekao je. – Mama, ne prilazi onoj lokvi ni pod razno! Neka to Jelena sama reši. – U pravu si, sine – odgovorila je Slavica. – Mlada je još, previše osetljiva… Ovu gospođicu su uvek mazili. Neka se malo proređi, smiriće se – neće imati izbora. I slušaj me: ne dozvoli joj više da te vređa! Jesi razumeo? U porodici se mora znati ko je glava – muško!
Potapšavši sina po ramenu, Slavica se zadovoljno osmehnula – red u kući je bio uspostavljen. Sat vremena kasnije, Jelena se zaista vratila. Bila je mirna, potpuno pribrana. Ne rekavši ni reč mužu i njegovoj majci, otišla je u kuhinju, pažljivo obrisala pod gde je mačak već uspeo da se “posluži”, i, neprimećena od svih, sela u ugao da završi čitanje svoje omiljene knjige.
A sledećeg jutra, Marko i njegova majka dobili su neočekivano iznenađenje. Probudivši se kasno, kao i obično, Marko se protegao i krenuo ka kuhinji, sanjajući o kafi i doručku. Ali čim je otvorio oči, primetio je da je dnevna soba prazna. – Mama! Šta je ovo, premeštaš nameštaj? – uzviknuo je u čudu. – Gde mi je sat? Gde mi je laptop? Gde je Jelena uopšte? Slavica se takođe tek probudila, ogrćući bademantil: – Kakav sat, sine? Šta se dešava? – Sat sa noćnog ormarića je nestao! Nema laptopa! Čak ni telefona!
Oboje su pojurili da pretraže stan. Pored tih stvari, nestale su i Markove skupe nove patike i njegov zlatni prsten, koji je obično ostavljao na stolu pre spavanja. – Mama, ništa ne razumem! Gde su nestale sve moje stvari?! – vrištao je Marko, već počevši da panira. – Možda su nas pokrali? – dahnula je Slavica, prebledela. – Kako smo uopšte ostali živi?!
Uopšte joj nije palo na pamet da je Jelena mogla sama da ode. U njenoj glavi, snaja je mogla samo da ode po hleb ili da izbaci smeće. Na kuhinjskom stolu, uredno položenu ispod vaze sa cvećem, pronašli su poruku. Marko je pročitao naglas:
“Dugo sam vas oboje trpela, ali nisam ni rob ni igračka za batinanje. Ovo što sam uzela je naplata za sve što ste mi uradili. Neću više živeti s tobom, Marko. Postao si potpuno drugačiji otkako smo se uselili kod tvoje majke. Ne traži me – sama ću podneti zahtev za razvod. Jelena.”
Završivši čitanje, Marko je zbunjeno pogledao majku. – Kakva sramota! Sve je uzela! Jednostavno je ukrala, razumeš li?! Marko je pojurio ka vratima: – Vratiću je! Pokazaću joj ko je ovde gazda! Zapamtiće ona mene!
U međuvremenu, Jelena je već bila kod svoje majke. Rekla je: – Mama, nisam mogla više tamo da ostanem! To je bio košmar, a ne porodica! – Davno sam ti rekla, ćerko. Trebalo je ranije da odeš. Uvek je teško živeti sa svekrvom, a naročito sa takvom kao što je tvoja.
U tom trenutku zazvonilo je na vratima. Jelenina majka je otvorila. – Gde ti je ćerka? Kakve su to igrice?! Zašto si uzela moje stvari?! – vrištao je Marko sa praga. – Ukrala? Ja ukrala? Ovo je moja odšteta za tri godine braka s tobom! Ako ih želiš nazad, vidimo se na sudu. – O kakvoj moralnoj šteti pričaš?! Jesi li luda? – vrištao je Marko. – Šta ti misliš? Zar nisam u pravu? Godinama ste me ti i tvoja majka dovodili do ivice. Misliš da će to biti besplatno? – Vrati mi stvari! Vrati mi sat! – nastavio je da viče. – Prestani da kmečiš! Dobićeš ih samo preko suda. Ili ih otkupi u zalagaonici. Hoćeš da ti dam adresu? – Ti si potpuno… izgubila razum! – Marko se uhvatio za glavu.
Ućutao je, zbunjen i uznemiren. Jelena mu je pružila priznanice iz zalagaonice: – Nisam lopov, Marko. Samo više ne želim da zavisim od tebe. Uzmi ovo i odlazi.
Nakon svega, Jelena je podnela zahtev za razvod. Njena odluka bila je konačna i neizbežna. A kod kuće, Marko i njegova majka nisu mogli da se smire. – Sine, moraš je vratiti! Ovo je sramota! Neka zna ko je glavni! – Mama, kako da je vratim? Upravo me je izbacila! – Sigurno ima prijatelje! Pokušaj preko njih da saznaš gde se krije! Ne može se ona tako kriti!
Na kraju, Marko je ostao bez žene. Ali Jelena, konačno oslobođena toksične veze, započela je novi život – miran, dostojanstven i pun radosti.
