Tvrda naša hercegovačka zemlja decenijama je rađala najljepše duhane, ali je, nažalost, bila i plodno tlo za onaj najgori, najpoganiji balkanski ljudski inat. Zovem se Radovan, čovek koji je pola svog poštenog i težačkog života proveo trošeći sopstvenu dušu na bolesnu, besmislenu svađu sa prvim komšijom Emirom. Zaratili smo oko proklete međe koja je delila naše dve njive, a mržnja je vremenom postala toliko jaka da smo se počeli mrzeti i zbog same boje glasa onog drugog. Uživao sam u svakoj njegovoj muci, nesvestan da je taj moj unutrašnji otrov zapravo najviše ubijao mene i moju sopstvenu porodicu.
Inat je u mom bolesnom srcu pobedio svaku trunku ljudskosti pre tri godine, onog ukletog dana kada sam odlučio da povučem najsuroviji potez u našoj višedecenijskoj ratnoj istoriji. Na prečicu koja je preko moje dedovine vodila direktno do njegove kuće, postavio sam ogromne, nepremostive betonske blokove, zabranivši mu da ikada više zakorači na moju svetu, otetu zemlju. Gledao sam sa neskrivenim, pakosnim uživanjem kako Emir svakog bogovetnog dana svojim starim, crvenim traktorom mora da kruži punih pet kilometara kroz blato i krš kako bi stigao do svoje address. Njegova deca su tom istom, blatnjavom zaobilaznicom pešačila do škole, a u mojoj duši je vladao mir jer sam mu barem na taj sramotan način dokazao ko je gazda u ovom našem zaboravljenom, brdskom sokaku.
Međutim, život apsolutno uvek nađe onaj svoj najsuroviji način da nas kazni za svaku učinjenu, svesnu i bezdušnu nepravdu prema drugom ljudskom biću. Juče je u seoskoj, muslimanskoj mahali, sa druge strane moje proklete betonske ograde, vladao neverovatan, sretan metež jer se Emirova ćerka, prelepa i mlada Elma, spremala za udaju. Sa njivog imanja su odzvanjali seoski muzičari i veseli, sretni glasovi stotine gostiju, dok je moje srce polako pucalo od neverovatne zavisti i mržnje prema njihovoj porodičnoj sreći. U svojoj kući sam sedeo sam sa svojim trogodišnjim unukom, mrzovoljan i besan, nesvestan da će taj isti svadbeni dan postati najmračniji dan moje sopstvene životne istorije.
Unuk se igrao sa nekom starom igračkom kada je, u momentu dok sam ja na trenutak ušao u kuhinju da natočim rakiju, slučajno progutao sitan metalni predmet koji mu je momentalno blokirao disajne puteve. Vratio sam se u sobu i zatekao stravičan prizor koji me je u sekundi paralisao: dečak se gušio, lice mu je poprimalo zastrašujuću, modroplavu boju, a njegove male, krhke ruke su očajnički i nemo hvatale vazduh u mojim drhtavim, hladnim i paralisanim rukama. Panika je zavladala mojim telom, a u svojoj užasnoj muci, prva pomisao mi nije bila ni na Boga ni na lekove, već na onaj moj prokleti betonski blok koji sam svesno i zlobno postavio komšiji na put.
Očajnički sam nazvao hitnu pomoć u gradu, urlajući na telefon dok mi je srce stravično jako bubnjalo u grudima, prenoseći im panično da mi unuk bukvalno umire pred očima na seoskoj adresi. Seoski lekar, koji je čuo moj urlik, dotrčao je prvi, ali njegovo bolesno, uplašeno lice je jasno pokazivalo da su njegovi skromni aparati nemoćni pred ovakvom, smrtonosnom i užasnom situacijom. Medicinsko vozilo sa rotacijama je krenulo iz grada, ali su se u međuvremenu na glavnom seoskom drumu, koji je bio jedini prohodni put do nas, dogodile najgore i najteže jesenje poplave. Smetovi od blata, vode i kamenja potpuno su blokirali drum, ostavljajući hitnu pomoć da stoji bespomoćna, zaglavljena u onoj blatnjavoj, hercegovačkoj nedođiji.
Gledao sam kako mi unuk umire u mojim sopstvenim rukama, a zvuk svadbenih muzičara sa druge strane međe u tom jednom, užasnom momentu postao mi je stravičan eho moje sopstvene životne propasti i božije kazne. Slučajno je tuda, trčeći kroz njive u svečanom, svadbenom odelu i sa ružom na reveru, prolazio Emir, koji se u najvećoj tajnosti iskrao sa sopstvenog veselja da u miru obavi jedan neodložan posao. Njegovo sretno, veselo svadbeno lice se istog sekunda zaledilo kada je u onoj blatnjavoj, mračnoj senci ispred moje srušene kapije video užasan, samrtni prizor i dečaka koji se bori za život. Nije ga zanimala međa, niti prokleti betonski blokovi koji su mu godinama blokirali put, niti sve one naše teške i otrovne balkanske psovke koje smo jedan drugom decenijama upućivali preko tarabe.
Naredio mi je oštrim, zapovedničkim tonom da momentalno donesem unuka u njegovo dvorište, dok je on, sa onim istim svadbenim cvetom na grudima, gordo i odlučno seda u svoj ogromni, crveni traktor sa gvozdenim lancima. Pokrenuo je moćnu mašinu uz stravičnu buku koja je momentalno utišala svadbeno veselje i muzičare u celoj mahali, dokazujući svima da inat pred ljudskom dušom nema cenu na ovom ludom svetu. Svesno je i bez imalo oklevanja počeo da ruši onaj moj prokleti, betonski zid koji sam pre tri godine lično sazidao da mu na najsuroviji način zabranim da ikada više zakorači na moju zemlju. Betonski blokovi su se lomili pod težinom gvozdenih točkova, a Emir je, dokazujući svima da poštenobraz i ljudska čast nemaju cenu, krčio put prema zaglavljenom medicinskom vozilu hitne pomoći.
Onaj moj prokleti, inat betonski zid koji sam svesno i ponosno gradio da ga na najsuroviji način ponizim pred celim selom, sada se pretvarao u najčvršći temelj njegovog neospornog, herojskog svetskog uspeha u ljudskom praštanju i poštenju. Emir je sajlom sa svog traktora čupao hitnu pomoć iz onog dubokog, smrtonosnog blata, pazeći da se nijedan bolesni medicinski aparat ne ošteti tokom te neverovatne i munjevite akcije. Njegova gorda, uspravna figura u onom blatnjavom, svadbenom odelu se u tom jednom, užasnom sekundu u mom bolesnom srcu pretvorila u najsjajniju vojsku koja čuva moju unukovu nadu i spas. Dok je hitna pomoć pod rotacijama pod rotacijama hitno kretala ka gradu sa mojim unukom, Emir me je samo gordo i uspravno pogledao, bez ijedne reči opravdanja, odajući mi najveće moguće poštovanje pred celim onim zgranutim i preplašenim skupom ljudi.
Svi oni bahati svadbeni gosti koji su me do juče gađali kamenjem i psovali, sada su pognute glave i sa stravičnim stidom prolazili pored moje nove, gvozdene kapije. Ljudskost je uvek jača od svake komšijske svađe i svakog prljavog, bolesnog balkanskog inata, dokazujući da prava ljudska dobrota izvire tek onda kada se u dubini mraka najmanje nadamo i kada mislimo da nas je Bog zauvek napustio. Emir se svesno vratio na veselje kao najveći heroj, ne tražeći apsolutno nikakvu zahvalnost niti jeftino izvinjenje, ostavljajući me da se gušim u suzama i sopstvenom, najcrnjem sramu. Shvatio sam na teži način da inat uvek na kraju dođe na naplatu i da se ljudskost nikada ne meri papirima i sudskim rešenjima o međi.
Moj unuk se polako i sigurno oporavlja u najmodernijoj prestoničkoj bolnici, a seoski lekar mi je hladno saopštio da bi, da nije bilo Emira i njegovog traktora na svadbeni dan, Transport do grada jednostavno ne bi bio moguć i dete bi umrlo. Balkan će decenijama sa ponosom prepričavati ovu veliku i tešku lekciju o komšiji i moćnom traktoru na dan ćerkine Elme svadbe, učeći decu da se svako pošteno delo u nebu zapisuje zlatnim slovima. Moja tajna, bolesna međa i onaj moj prokleti betonski blok su se pretvorili u najsjajniju vojsku koja čuva moj mir i moje unukovo dostojanstvo na ovom surovom, nehumanom svetu. Dobro se zaista dobrim uvek i nepogrešivo vraća, čak i onda kada se čini da je nepravda postala jedini zakon po kojem ovaj svet funkcioniše.
U podne, kada se sunce konačno probilo kroz teške, jesenje oblake, izašao sam iz svog dvorišta, bez imalo onog starog, prljavog brđanskog ponosa, i prešao onu našu nevidljivu ratnu liniju koju smo godinama bolesno čuvali. Emir je sedeo na svom tremu, pio jutarnju kafu i mirno rezbario komad drveta, kao da se na dan ćerkine svadbe apsolutno ništa nije dogodilo. Pružio mi je tradicionalnu hercegovačku kavu, a onaj stari, balkanski inat se u tom jednom, užasnom momentu istopio brže od onog najtanjeg leda na prolećnom suncu. “Tvoj unuk je moja krv, Radovane, a moji hercegovački svatovi ne idu tamo gde pogača i ljudska čast nemaju cenu,” izgovorio je mirno, noseći uočima neiskvarenu ljudsku toplinu.
Nismo se zagrlili niti smo ronili jeftine, melodramatične suze, jer ljudima našeg kova nisu potrebni takvi teatri da bi prepoznali iskreni oprost i ljudsko pokajanje na hercegovačkoj zemlji. Samo sam čvrsto stegao njegovu ledenu, blatnjavu i ponosnu ruku, znajući da je taj jedan stisak poništio dvadeset godina najteže, najgluplje i najsramotnije ljudske nesreće. Balkan će generacijama sa ponosom pričati o starom komšiji i advokatu koji je vratio dug u zlatu za jedan dečiji udah i malo hercegovačke, čiste ljudske krvi. Moja međa je srušena, ali sam ja u tom zgarištu pronašao jedini i pravi ključ sopstvenog, ljudskog iskupljenja i spasa.
Danas naše dve hercegovačke porodice ponovo zajedno sede pod istom starom jabukom, dok se naši unuci igraju u zajedničkom, velikom i zelenom dvorištu, ne znajući da je tu nekada decenijama stajao zlobni i bezdušni zid mržnje i rata. Moja luda, brđanska tvrdoglavost mi više nikada neće dozvoliti da mi laž zaslepi oči i uništi život, jer sam na teži način naučio da poštenobraz i ljudska čast nemaju cenu na ovom surovom tržištu. Dobrota se zaista dobrim uvek i nepogrešivo vraća, i to je jedina istinska pravda koja na kraju uvek trijumfuje na ovoj ukletoj, ali ponosnoj hercegovačkoj zemlji. Moje srce sada kuca novim, snažnim ritmom, noseći u sebi svu onu ljubav koju sam ja godinama nesebično delila drugima u onim planinskim smetovima.
