Samira je bila žena nevidljiva za svet bogatih. Svakog jutra, pre nego što bi sunce uopšte svanulo nad gradom, ona je već navlačila svoju staru, izbledelu plavu uniformu i uzimala tešku kantu sa vodom. Radila je kao čistačica u jednoj od najskupljih, najelitnijih privatnih škola u Bosni. Dok su se ispred kapije parkirali luksuzni automobili iz kojih su izlazila deca ministara i tajkuna, Samira je ribala mermerne podove, trudeći se da prehrani svoju porodicu od minimalca koji je uvek kasnio.
Atmosfera u školi bila je hladna i surova. Direktorica Jasmina, žena opsednuta statusom i skupim brendovima, tretirala je pomoćno osoblje gore nego robove. Za nju, Samira nije imala ime; bila je samo “žena sa brisokom” na koju bi direktorica redovno urlala pred učenicima ako bi na staklu ostala i najmanja mrlja. Samira je gutala knedle, brisala suze u memljivoj ostavi za metle i ćutala, jer je znala da nema luksuz da izgubi taj bedni posao. Računi su čekali, a frižider je kod kuće često bio poluprazan.
Osvanuo je i taj 8. mart. Škola je od ranog jutra ličila na luksuznu cvećaru. Hodnici su mirisali na skupe parfeme, a deca su se takmičila ko će doneti veći i skuplji buket za svoje omiljene nastavnice i majke. Nosile su se orhideje, uvozne ruže i ogromne bombonjere. Dok su se svi smejali i slavili, Samira je u tišini strugala blato sa stepenica, sklanjajući se s puta bogatoj deci koja su je gurala prolazeći.
Oko podneva, kada se škola malo stišala, Samira je ušla u prazan kabinet na kraju hodnika da isprazni kante za smeće. Tada je u samom uglu učionice, sklupčanu na hladnom podu, ugledala malu Aminu. Devojčica je išla u prvi razred. Bila je bleda, mršava i potpuno sama. Ramena su joj se tresla od grčevitog, nečujnog plača. U malenim rukama grčevito je stezala prazan, zgužvan komad papira na kom nije bilo ništa nacrtano.
Samira je istog trenutka spustila kantu i prišla devojčici. Kleknula je pored nje na mermerni pod i blago joj sklonila kosu sa uplakanog lica. “Dušo draga, šta je bilo? Zašto plačeš na ovakav dan?” upitala je Samira najnežnijim glasom. Amina je obrisala suze i jedva došla do daha. “Danas… danas sve devojčice nose cveće svojim mamama,” jecala je devojčica. “Moja mama je umrla pre dva meseca. Tata je stalno na poslu, stalno viče na telefon i potpuno je zaboravio. Popodne idemo na mezarje, a ja nemam ni jedan jedini cvet da joj ponesem. Druga deca su mi se smejala što su mi ruke prazne.”
Samirino srce se rasprslo u hiljadu komada. Znala je vrlo dobro ko je Aminin otac – Faruk, nemilosrdni biznismen i glavni finansijer, zapravo pravi vlasnik ove škole. Čovek pred kojim su svi drhtali. Ali u tom trenutku, Samira nije videla ćerku moćnika. Videla je samo ranjeno siroče koje traži utehu. Brzo je zavukla ruku u džep svoje izbledele uniforme. Napipala je jednu zgužvanu novčanicu od deset maraka. To su bile jedine pare koje je imala do kraja nedelje, planirane za hleb i paštetu.
Nije razmišljala ni sekunde. “Čekaj me ovde, zlato moje, ne mrdaj,” šapnula je Samira. Istrčala je iz škole, pretrčala ulicu do obližnje cvećare i kupila jedan jedini, ali najkrupniji i najlepši crveni karanfil koji je bio u radnji. Vratila se zadihana, kleknula pred Aminu i stavila joj cvet u ruke, grleći je toliko snažno da je devojčica konačno prestala da plače. “Tvoja mama te gleda sa neba, dušo. I ovaj cvet će joj biti lepši od svih onih skupih buketa napolju, jer ga nosiš iz čistog srca,” rekla joj je čistačica.
Baš u tom trenutku, vrata učionice su se naglo otvorila. Na njima je stajala direktorica Jasmina, crvena od besa. “Šta radiš ti ovde, neradnice?!” zagrmela je Jasmina, ne obazirući se na uplašenu devojčicu. “Plaćam te da ribaš podove, a ne da tu sediš, trošiš moje vreme i vučeš decu svojim prljavim rukama! Skidaj tu uniformu odmah! Otpuštena si! Spakuj svoje đubre i da te nisam videla u zgradi za pet minuta!” Samira je pognula glavu. Nije se branila. Tiho je poljubila Aminu u čelo, skinula svoju plavu kecelju i u suzama krenula ka izlazu, svesna da od sutra neće imati šta da jede.
Kada je Samira, sa malom kesom svojih ličnih stvari, u suzama izašla u dvorište škole, pred glavnu kapiju je uz škripu guma doleteo ogroman, crni luksuzni terenac. Vrata su se zalupila, a iz auta je izašao Faruk, Aminin otac. Izgledao je iscrpljeno, besno i hladno, užurbano kucajući poruke na telefonu, spreman da na brzinu pokupi ćerku i nastavi sa svojim surovim poslom. Direktorica Jasmina je istog sekunda istrčala za njim da mu se dodvori, dok se sirota Samira sklanjala uz zid, pokušavajući da neprimetno napusti krug škole.
Faruk je nervozno gledao na svoj skupocjeni sat, dok mu je telefon neprestano zvonio u ruci. Nije ni primijetio da mu kćerka ide u susret. Direktorica Jasmina je već trčala preko školskog dvorišta, namještajući svoju markiranu suknju i razvlačeći najširi, lažni osmijeh. “Gospodine Faruče, dobro nam došli! Amina je bila divna danas, sve smo organizovali na najvišem nivou za našu dječicu,” lažno je cvrkutala direktorica, pokušavajući da ostavi utisak savršenog reda.
A onda je iz školske zgrade istrčala mala Amina. Nije trčala prema ocu sa osmijehom. Njene oči bile su crvene od suza, a u malenoj ruci čvrsto je stezala onaj jedan, predivni crveni karanfil. Zaletjela se i zagrlila oca oko nogu. Faruk je konačno spustio telefon, iznenađen. Kleknuo je pred kćerku i pogledao cvet u njenoj ruci.
“Otkud ti to, dušo? Ko ti je kupio karanfil?” upitao je Faruk, dok ga je neka neobjašnjiva tjeskoba stezala u grudima.
Amina je obrisala suze rukavom i pogledala ga pravo u oči. “Ti si zaboravio, tata. Zaboravio si da danas idemo mami na mezar,” izgovorila je djevojčica, a njene riječi su udarile Faruka jače od bilo kakvog šamara. “Sva su djeca imala cvijeće, a meni su se smijali. Onda mi je teta Samira, ona što čisti naše podove, dala svoje zadnje pare za hljeb i kupila mi ovaj cvet da mami ne dođem praznih ruku. A onda je ova zla teta direktorica vikala na nju i otjerala je kući!”
Muk koji je nastao u školskom dvorištu mogao se nožem sjeći. Faruku je telefon ispao iz ruke i razbio se o asfalt. Čovjek koji je upravljao stotinama radnika i okretao milione, sada je bio potpuno paralisan. Shvatio je, u jednoj jedinoj sekundi, da je postao najgori otac na svijetu. Zbog sastanaka i profita, zaboravio je na jedinu uspomenu svoje pokojne žene, zaboravio je na suze svoje kćerke. Njegov obraz, njegovu porodicu i srce njegovog djeteta spasila je žena koja je to jutro ribala hodnike za minimalac.
Polako je ustao. Njegov pogled se okrenuo prema direktorici Jasmini. Nije bilo ni traga onom poslovnom, hladnom čovjeku. Iz njega je izbijao čisti, nepatvoreni bijes. Jasmina je preblijedila kao kreč, ruke su joj se počele tresti. “Gospodine… ja… ta žena je bila bezobrazna, nije radila svoj posao…” počela je da muca, ali ju je Faruk presjekao glasom od kog su se zatresla stakla na školi.
“Otpušteni ste!” zagrmio je Faruk, upirući prstom u nju. “Žena koja nema ni trunku ljudskosti u sebi, ne može i neće voditi školu mog djeteta! Spakujte svoje stvari i da vas nikada više nisam vidio blizu ove zgrade!” Jasmina je briznula u plač, osramoćena pred svim nastavnicima i roditeljima koji su se u međuvremenu okupili, ali Faruka ona više nije zanimala.
Okrenuo se i potrčao prema izlaznoj kapiji. Tamo, uz samu ogradu, stajala je Samira, držeći svoju malu, plastičnu kesu sa stvarima, uplakana i uplašena. Faruk, najmoćniji čovjek u gradu, stao je pred nju. Nije joj samo pružio ruku. Iz neizmjerne zahvalnosti i stida, blago se naklonio pred običnom čistačicom.
“Samira… ne znam kako da vas pogledam u oči,” izgovorio je Faruk, dok mu je glas podrhtavao. “Danas ste bili veći roditelj mom djetetu nego ja sam. Spasili ste njenu dušu, i na tome vam dugujem svoj život. Od ovog trenutka, vi više ne čistite podove. Vi ste nova šefica nabavke i održavanja u ovoj školi, sa platom koju sami odredite. A sada, molim vas, idite kući svojoj djeci, i neka vam je sretan 8. mart.”
Samira je ispustila onu plastičnu kesu na pod. Zaplakala je na sav glas, ali ovog puta to nisu bile suze očaja, već suze olakšanja i pravde. Faruk je uzeo Aminu za ruku i zajedno su otišli na mezarje, ostavljajući iza sebe najvažniju životnu lekciju – da se najveća ljudska srca najčešće kriju ispod najstarijih, izblijedjelih radničkih uniformi, i da Bog uvijek nađe način da nagradi one koji daju čak i onda kada nemaju ništa.
