Zvuk cepanja debelog papira odzvanjao je u smrtnoj tišini učionice broj tri. Bahati direktor Bogdan, čovek opsednut svojim statusom i novim odelima, divljački je iscepao radnu knjižicu starog domara Ilije na dva dela i bacio mu komade pravo u lice. Tridesetoro dece sedelo je u svojim klupama, okamenjeno od straha, dok je direktor urlao tolikom silinom da su mu iskakale vene na vratu. Ilija, u svojoj izbledeloj plavoj uniformi koja je mirisala na varikinu i pošten rad, stajao je pognute glave, trpeći svaku uvredu.
Samo deset minuta ranije, otkriveno je da je sa učiteljskog stola nestala koverta sa novcem za đačku ekskurziju. Bogdan je odmah upao u učionicu, preteći da će zvati policiju i slati krivca u popravni dom. Stari Ilija, koji je u toj školi radio trideset godina bez ijedne mrlje, tada je krajičkom oka primetio malog Luku. Dečak iz najsiromašnije porodice u selu, sa pocepanim patikama, sedeo je u zadnjoj klupi, bled kao krpa, tresući se od straha dok je grčevito stezao svoj ranac.
Ilija je znao šta to znači. Ako Luku odvedu, njegov već uništeni život biće zauvek gotov. Da bi zaštitio dečaka od zatvora i sramote koja bi ga pratila do groba, stari domar je doneo odluku koja mu je slamala srce. Istupio je napred, stao ispred uplakanog deteta i mirno, ali slomljenim glasom, izgovorio laž koja će mu uništiti život: “Ja sam uzeo kovertu, direktore. Oprostite mi. Trebalo mi je za ogrev, zima ide.”
Bogdanu je to bilo i više nego dovoljno. Nije mario za dokaze, mrzeo je Iliju jer je domar bio jedini radnik koji mu se nije ulizivao. “Znao sam! Znao sam da si ti, prljava lopužo!” zaurlao je direktor, unoseći se starcu u lice. Sa neopisivim gađenjem, Bogdan je nogom udario Ilijinu staru, drvenu metlu koja je stajala oslonjena na zid. Metla je pukla napola uz oštar tresak, a iverje se razletelo po učionici.
“Ovo je elitna škola, a ne azil za lopove i sirotinju!” grmeo je Bogdan pred preplašenom decom koja su već počela da plaču. “Trideset godina nam jedeš hleb, a sada kradeš od ove dece! Na kolena, matorče! Kupi ovo smeće i gubi mi se iz zgrade pre nego što ti zovem patrolu da te veže u lance pred svima!”
Ilija je progutao suze koje su mu pekle oči. Polako, teškim, bolesnim kolenima, spustio se na pod. Njegove žuljevite, grube ruke počele su da sakupljaju polomljeno iverje njegove sopstvene metle. Nije se branio. Trpeo je to neizrecivo poniženje gledajući u pod, znajući da njegova žrtva spasava budućnost onog sirotog dečaka u zadnjoj klupi. Mali Luka je jecao u šake, ne smejući da progovori, dok ga je domar blago, neprimetno pogledao, kao da mu očima govori: “Ćuti, sine. Sve je u redu.”
“Spakuj svoje smrdljive krpe i kantu! Otpušten si, i postaraću se da ni u jednoj školi u državi više ne nađeš posao!” nastavio je Bogdan da likuje, uživajući u svojoj moći, dok je šutirao komadiće drveta ka starcu.
Za sve to vreme, u uglu učionice stajala je učiteljica Nada. Žena pred samom penzijom, strogog držanja, ali srca mekšeg od pamuka. Nada je poznavala Iliju duže nego što je Bogdan uopšte živeo. Znala je da bi Ilija pre odsekao sebi ruku nego ukrao i jedan jedini dinar od dece. Ali Nada je, za razliku od zaslepljenog direktora, tog jutra videla nešto drugo. Nešto što niko u školi nije primetio.
Dok je Bogdan vikao na Iliju naređujući mu da napusti učionicu, učiteljica Nada je polako, bez ijedne reči, prošla pored zgranutog direktora. Prišla je teškim, drvenim vratima učionice. U potpunoj tišini, uhvatila je veliku metalnu kvaku i okrenula ključ. Klik. Zvuk zaključavanja brave odjeknuo je učionicom. Nada se polako okrenula, izvukla svoj mobilni telefon iz džepa i fiksirala Bogdana hladnim, ubitačnim pogledom.
Zvuk okretanja ključa u bravi odzvanjao je učionicom poput pucnja, presecajući direktorovo histerično urlanje. Bogdan se naglo okrenuo, crven u licu, ne verujući sopstvenim očima da se jedna obična, stara učiteljica usudila da ga zaključa unutra sa decom i otpuštenim domarom. “Šta to radiš, ženo?! Jesi li ti normalna?! Otvaraj ta vrata odmah ili letiš na ulicu zajedno sa ovim matorim lopovom pre nego što trepneš!” urlao je Bogdan, krećući krupnim koracima prema Nadi, spreman da joj na silu otme ključ iz ruke.
Ali Nada se nije pomerila ni milimetar. Njeno strogo, prosvetno držanje, koje je godinama smirivalo i najteže generacije, sada je zračilo apsolutnim, nesalomivim autoritetom pred kojim je Bogdan instinktivno zastao. Bez ijedne reči, Nada je prišla katedri, podigla svoj mobilni telefon i tresnula ga o drvenu površinu tačno ispred direktorovog nosa. Ekran je svetleo, a na njemu je bio pauziran video snimak sa sigurnosne kamere iz hodnika, one iste za koju je Bogdan mislio da je pokvarena, a koju je Ilija juče lično popravio.
“Pusti snimak, direktore. Pusti ga i gledaj ga dobro, pred svom ovom decom kojoj držiš moralne lekcije,” izgovorila je Nada, a njen glas je bio leden i oštar kao sečivo. Bogdanove ruke su počele da drhte. Nešto u njenom pogledu govorilo mu je da je upravo upao u sopstvenu zamku. Drhtavim prstom pritisnuo je ekran. Na snimku se kristalno jasno videlo kako za vreme velikog odmora u praznu učionicu ne ulazi stari domar Ilija. Ušao je Bogdanov rođeni sin, bahati Uroš, izvadio kovertu sa novcem sa stola, a zatim je zlobno i proračunato ubacio u otvoreni ranac sirotog malog Luke, kako bi krivicu svalio na dečaka koji nije imao nikoga da ga zaštiti.
Bogdanu je u jednoj jedinoj sekundi nestalo vazduha. Lice mu je prebledelo u boju kreča, a kolena su mu klecnula. Čovek koji je do malopre glumio boga, sada je bio potpuno uništen istinom o sopstvenom detetu i herojstvom domara kog je upravo šutirao. “Ilija je video šta tvoj sin radi,” nastavila je Nada, podižući glas da je čuje cela škola. “Ovaj siromašni, pošteni čovek kojeg si bacio na kolena i kom si slomio metlu, svesno je preuzeo krivicu na sebe i priznao da je lopov, samo da bi spasio Luku od policije i sramote koju mu je tvoj rođeni sin pakovao! Tvoj sin je kriminalac, Bogdane, a ovaj domar je najveći čovek koji je ikada koračao ovim hodnicima!”
Knjiga u kojoj je Nada držala dnevnik pala je na pod, ali niko nije trepnuo. “Imaš tačno pet sekundi,” presudila je učiteljica. “Ili ćeš se pred celim razredom izviniti Iliji, vratiti mu posao uz duplu platu i lično prijaviti svog sina policiji, ili ovaj snimak istog sekunda ide direktno ministru prosvete i svim televizijama u državi! Biraj, Bogdane!” Arogantni direktor, uništenog ugleda i srušenog sveta, polako se spustio na svoja kolena u onu istu prašinu. Gledajući u pod, plačući od neopisive sramote i stida, počeo je sopstvenim, drhtavim rukama da sakuplja iverje one slomljene domarove metle. Za to vreme, stari Ilija je ustao, prišao zadnjoj klupi i čvrsto, očinski zagrlio uplakanog malog Luku, dokazujući svima da se pravo bogatstvo jedne škole ne meri direktorovim odelima, već čistim obrazom njenih najtiših radnika.
