U malom, prašnjavom selu na jugu, deda Milan je bio poznat po dve stvari: po svojoj velikoj sirotinji i po svojoj harmonici. Ta harmonika, stara “Dallape” sa sedefastim dirkama, bila je jedina vredna stvar koju je Milan posedovao. Nije imao dece, žena mu je davno umrla, a kuća mu je bila više šupa nego dom. Ali kada bi Milan zasvirao predveče na tremu, selo bi utihnulo. Njegova muzika je brisala brige, lečila tugu i donosila neku davnu, zaboravljenu radost u srca umornih seljaka.
Njegov prvi komšija bio je mali Stefan, dečak od dvanaest godina koji je živeo sa samohranom majkom. Stefan je bio muzički talenat, čudo od deteta koje je sviralo na pozajmljenoj violini, ali je njihova beda bila tolika da su jedva imali za brašno. Stefan je obožavao Milana. Sedeo bi pored njega na stepenicama, slušao harmoniku i sanjao o velikim koncertnim dvoranama koje je video samo na televiziji.
Tog proleća, Stefanova škola je organizovala veliku muzičku ekskurziju u Beč. Trebalo je da posete konzervatorijum, da ih čuju profesori. Bila je to životna prilika. Ali cena puta bila je astronomska za Stefanovu majku.
Milan je tog popodneva čuo plač iz komšijskog dvorišta. Izašao je i video Stefana kako sedi na panju, gušeći se u suzama, dok je njegova majka nemoćno stajala pored njega.
“Šta je bilo, komšija?” pitao je Milan preko ograde.
“Ne mogu da idem, deda Milane,” jecao je dečak. “Rok za uplatu je sutra. Mama je prodala i zadnju kozu, ali nije dosta. Kažu da ako ne odem sad, gubim stipendiju za srednju školu.”
Milanu se srce steglo. Gledao je u dečaka u čijim očima je video isti onaj žar koji je on imao u mladosti, žar koji je život ugasio siromaštvom. Milan je znao šta znači propuštena prilika. Znao je kako boli kad talenat umre u blatu.
Vratio se u svoju mračnu sobu. Pogledao je u harmoniku. Stajala je na počasnom mestu, pokrivena plišanom krpom. Bila mu je kao deo tela. Njegova uteha, njegov glas, njegov jedini prijatelj u dugim, hladnim noćima. Ako je proda, ostaće samo tišina. Grobna tišina.
Ali onda je čuo Stefanov jecaj ponovo.
Milan je polako prišao instrumentu. Pomilovao je dirke svojim starim, kvrgavim prstima poslednji put. “Služila si me dobro, starice,” šapnuo je. “Ali sad moraš da poslužiš nečem većem.” Spakovao ju je u kofer, obukao svoje jedino čisto odelo i krenuo ka gradu, teških koraka, kao da ide na sopstveno pogubljenje.
Prodao ju je kolekcionaru za sumu koja je bila dovoljna za ekskurziju, džeparac i novu violinu. Kada se vratio, otišao je pravo kod Stefana.
“Evo,” rekao je, gurnuvši novac zbunjenoj majci u ruke. “Našao sam neku staru ušteđevinu u slamarici. Meni ne treba, ja sam svoje odsvirao.”
“Ali čika Milane…” počela je majka.
“Ni reči,” prekinuo je Milan, krijući drhtavicu ruku koje su sada bile prazne. “Samo neka mali svira. Neka svira za obojicu.”
Te večeri, Milan je sedeo na tremu. Ruka mu je mahinalno krenula da zasvira, ali je uhvatila samo vazduh. Tišina je prekrila dvorište, teška i konačna. Stefan je otišao u Beč, a Milan je ostao u tišini, srećan zbog dečaka, ali sa dušom koja je polako počela da vene bez muzike.
Prošlo je dvadeset godina. Milan je bio star, skoro nepokretan, zaboravljen od većine. Stefan se nikada nije vratio u selo; čuli su da je ostao u inostranstvu, da je uspeo. Milan nije zamerao. “Neka leti ptić,” govorio je komšijama koje su mu donosile supu. “Samo nek se čuje.”
Ali jednog sparnog letnjeg dana, prašnjavi seoski put blokirala je kolona kakvu selo nikada nije videlo. Tri velika, crna autobusa i nekoliko kamiona sa opremom.
Selo se uzbunilo. Ljudi su izašli na ulice, brišući ruke o kecelje, gledajući u neverici. Iz autobusa su počeli da izlaze ljudi u frakovima, noseći instrumente koji su sijali na suncu. Violončela, kontrabasi, violine. Bio je to pravi simfonijski orkestar.
Zaustavili su se tačno ispred Milanove trošne kuće. Ograda je bila nakrivljena, korov je rastao po dvorištu, a Milan je sedeo na staroj stolici na tremu, dremajući, misleći da sanja tu čudnu gungulu.
Iz crnog automobila koji je pratio kolonu izašao je čovek. Bio je visok, u savršenom odelu, sa dirigentskom palicom u džepu. Imao je tridesetak godina i držanje nekoga ko je navikao na aplauze svetskih metropola. Ali kada je ugledao starca na tremu, to držanje se slomilo. Potrčao je, preskočio ogradu i pao na kolena pred Milanove noge, u prašinu.
“Deda Milane,” rekao je čovek, a glas mu je pukao.
Milan je otvorio oči. Trebalo mu je vremena da fokusira pogled. “Ko… ko si ti, sinko?”
“Ja sam Stefan,” rekao je čovek, hvatajući starčeve ruke. “Onaj mali Stefan kome ste kupili kartu za Beč. Onaj kome ste dali krila.”
Milanu je zadrhtala brada. “Stefane? Vratio si se?”
“Jesam,” nasmejao se Stefan kroz suze. “I nisam došao sam.”
Dao je znak rukom. Orkestar, pedeset vrhunskih muzičara, poređao se u Milanovom blatnjavom dvorištu, među kokoškama i starim alatom. Dirigent je podigao palicu.
Odjednom, selom se razlila muzika. Nije to bila Betovenova simfonija. Bila je to stara narodna pesma, ona ista koju je Milan svirao svake večeri na tremu pre dvadeset godina. Ali sada, sviralo ju je pedeset majstora, moćno, veličanstveno, tako da se nebo treslo.
Milan je slušao, a suze su mu tekle niz naborano lice. Muzika mu je vratila život, vratila mu je harmoniku, vratila mu je sve one godine tišine.
Kada je pesma završena, Stefan je ustao. Otišao je do jednog od svojih pomoćnika koji je držao veliku, crnu kutiju. Doneo ju je pred Milana i otvorio.
Unutra je bila harmonika. Ali ne bilo kakva. Bila je to Milanova stara “Dallape”, ona ista koju je prodao. Bila je restaurirana, sjajna kao nova, sa posvetom ugraviranom u sedefu: “Prvom učitelju, od zahvalnog učenika.”
“Našao sam je,” rekao je Stefan. “Tražio sam je godinama po aukcijama. Čuvala te je. Sada je tvoja.”
Milan je drhtavim rukama zagrlio instrument. Prislonio je obraz na hladnu dirku.
“Mislio sam da sam umro,” šapnuo je Milan. “Mislio sam da je ovo raj.”
“Nije raj, deda,” rekao je Stefan, grleći ga. “Ovo je samo kamata. Kamata na dobrotu koju si posejao kad niko nije gledao.”
Deda je prodao svoju voljenu harmoniku da bi tuđem detetu kupio budućnost, osudivši sebe na tišinu. Ali ta tišina nije bila večna. Ona je bila samo pauza pred najlepšu simfoniju njegovog života, koju mu je sudbina vratila na kućni prag, dokazujući da muzika srca nikada zaista ne prestaje da svira.
