Dvadeset godina sam svake subote prala tuđu prljavštinu u tuđini, samo da moje dete ne bi moralo da oseti težinu metle kao što sam je ja osećala svakog bogovetnog dana. Koviljka je bila žena čije su ruke pričale priču o hiljadama opranih stepeništa u Trstu, o leđima koja su se savijala pred oholim gazdama i o noćima provedenim u vlažnoj, hladnoj sobici na periferiji. Sve što je zaradila, do poslednje lire, a kasnije i evra, slala je u Srbiju svom jedincu Milanu, sanjajući dan kada će on postati gospodin čovek, lekar pred kojim će se kapa skidati.
Jela je bajat hleb i jogurt, štedeći na sopstvenom doručku kako bi Milan imao najbolje knjige, najnoviji kompjuter i markiranu odeću da se ne bi osećao manje vrednim među decom bogataša. Svaki put kada bi je Milan pozvao i rekao da mu treba novac za još jedan ispit, za još jedan kurs ili za stanarinu u Beogradu, Koviljka bi samo jače stegla onu krpu u rukama i radila prekovremeno, ne govoreći mu koliko je boli svaki zglob. Za njega je ona bila nepresušna banka, daleka senka koja šalje koverte, dok je za nju on bio čitav svet, jedini razlog zbog kojeg je disala u toj tuđini gde su je svi gledali kao “onu što čisti”.
Kada je konačno stigao poziv za svečanu promociju diplome na Medicinskom fakultetu, Koviljka je plakala tri dana od sreće. Kupila je u jednoj jeftinoj prodavnici u Italiji skromnu, tamnoplavu haljinu i jedne cipele koje je mesecima merkala, želeći da izgleda pristojno pored svog sina doktora. Pakovala je kofere drhtavim rukama, a u glavi je već videla scenu kako ga grli pred svima, kako mu kuka od ponosa, i kako on pred kolegama kaže: “Ovo je moja majka, žena koja me je odškolovala svojim žuljevima.”
Na dan proslave, Koviljka je stigla ispred fakulteta sat vremena ranije. Stajala je po strani, gledajući doterane ljude, skupa odela i žene koje su mirisale na skupocene parfeme. Njene ruke, ispucale od jakih deterdženata i hlora, pokušavala je da sakrije iza leđa, osećajući se odjednom malom u tom sjaju. Ali, čim je ugledala Milana u onom belom mantilu, sa crnom kapom na glavi, zaboravila je na sav svoj sram i krenula je ka njemu sa osmehom koji je mogao da obasja ceo Beograd.
Milan je stajao u krugu svojih novih prijatelja, dece uglednih beogradskih hirurga i političara. Smejao se, držao je čašu šampanjca u ruci i izgledao je upravo onako kako ga je Koviljka sanjala – moćno i uspešno. Kada su mu se oči srele sa majčinim, osmeh mu je u sekundi nestao s lica. Umesto radosti, u njegovom pogledu Koviljka je videla nešto što ju je zabolelo jače od bilo koje bolesti – videla je čistu, nepatvorenu sramotu. On je brzo skrenuo pogled, praveći se da popravlja kragnu, dok je Koviljka stajala na par metara od njega, sa buketom uvenulih ruža koje je kupila na stanici.
Jedna devojka iz njegovog društva, u haljini koja je koštala više nego Koviljkina tri meseca rada u Italiji, upitala ga je ko je ta žena koja ga tako uporno gleda. Koviljka je zadržala dah, spremna da poleti u njegov zagrljaj, ali su reči koje su izletele iz Milanovih usta odjeknule kao pucanj usred te svečane sale. “Ma, verovatno neka dalja rođaka sa sela, ili neka žena koja je radila kod nas… ne znam je dobro,” rekao je hladno, ne trepnuvši, i okrenuo joj leđa, nastavljajući razgovor o putovanju na Maldive koje je planirao.
Koviljka se skamenila. Svetla u sali su odjednom postala mutna, a noge su joj postale teške kao olovo. Buket ruža joj je skoro ispao iz ruku, a srce, ono isto srce koje je kucalo samo za njega dvadeset godina, kao da je prepuklo na pola. Nije vrisnula, nije mu prišla da ga ošamari pred svima, iako je svaka ćelija u njoj vrištala od bola. Tiho se povukla u zadnji red, sela na samu ivicu stolice i gledala u svoja kolena, dok su joj suze, teške i slane, padale na onu novu teget haljinu.
Sedela je tamo, nevidljiva za sve, slušajući kako prozivaju njegovo ime i kako mu dvorana aplaudira. Svaki taj aplauz za nju je bio kao udarac bičem, jer je znala da je svako slovo na toj diplomi ispisano njenim znojem i poniženjem, a on se upravo odrekao nje kao da je kužna. Shvatila je da je odškolovala doktora, ali da je izgubila sina, i da je čitava njena žrtva u Italiji bila ništa drugo do plaćanje sopstvene propasti.
Kada je ceremonija završena, Koviljka je polako ustala, ostavila onaj buket na stolici i krenula ka izlazu, ne osvrćući se. Nije želela da ga kvari u njegovom “uspehu”, ali nije znala da će sudbina, samo nekoliko minuta kasnije, u hodniku fakulteta, pripremiti scenu koju Milan nikada neće moći da izbriše iz svog pamćenja. Jedan stari profesor, koji je poznavao Koviljku još iz vremena pre nego što je otišla u Italiju, stajao je na vratima i video je sve – i Milanovu izdaju i Koviljkin slom.
Koviljka je već bila na samim izlaznim vratima, vukući svoje umorne noge kroz mermerni hol fakulteta, kada je začula užurbane korake iza sebe. Bio je to Milan, koji je sa svojom svitom i onom istom devojkom žurio ka obližnjem restoranu na proslavu, nadajući se da će proći pored svoje majke kao pored potpunog stranca. Nije je udostojio ni jednog pogleda, čak se i pomerio u stranu kako mu njen skromni kaput ne bi dodirnuo skupoceno odelo. Ali, sudbina je imala drugačiji plan, oličen u starom profesoru Pavloviću, legendi tog fakulteta, koji je stajao pored stuba i posmatrao čitavu scenu.
“Kolega Milane, stanite na trenutak!” odjeknuo je dubok, autoritativan glas profesora Pavlovića. Milan se ukopao u mestu, nabacivši onaj svoj veštački, blistavi osmeh, dok je Koviljka zastala, ne usuđujući se da se okrene. Profesor nije gledao u Milana, već je polako prišao Koviljki i uzeo je za ruku. “Koviljka, draga ženo, zar je moguće da si to ti? Pa nismo se videli od onog dana kada si krenula za Trst, pre nego što si prodala poslednji komad zemlje da bi ovog momka ovde poslala u grad na studije,” rekao je profesor dovoljno glasno da ga čuju svi prisutni.
U holu je odjednom zavladala grobna tišina. Milanovi “elitni” prijatelji su se zgledali, a ona devojka je zbunjeno prebacivala pogled sa profesora na Koviljku. Milanovo lice je u sekundi promenilo sve boje – od blede do tamnocrvene. Pokušao je nešto da zamuca, da okrene na šalu, ali mu je glas otkazao. Profesor Pavlović nije puštao Koviljkinu ruku; naprotiv, podigao ju je uvis, pokazujući svima dlanove prekrivene žuljevima i tragovima decenijskog rada sa jakim hemikalijama.
“Pogledajte dobro ove ruke, mlade kolege,” nastavio je profesor, gledajući pravo u Milana sa prezirom koji je sekao vazduh. “Svaki ispit koji je Milan položio, svaka ocena u njegovom indeksu, plaćena je krvlju i znojem ove žene. Dok ste vi ispijali kafe po beogradskim kafićima, ona je prala toalete po Italiji da bi on danas mogao da nosi ovaj mantil. A ti, Milane… ti si se upravo odrekao jedinog pravog zlata koje si u životu imao.” Milanov ponos se u tom trenutku srušio kao kula od karata, dok su njegovi prijatelji polako počeli da se povlače, osećajući mučninu od sramote koju je on posejao.
Koviljka ga je tada prvi put pogledala pravo u oči. U tom pogledu više nije bilo suza, samo neka beskrajna, olovna praznina. Nije mu uputila nijednu tešku reč, nije ga psovala niti proklinjala. Samo je polako izvukla svoju ruku iz profesorove, prišla Milanu i popravila mu onu crnu kapu na glavi, baš onako kako mu je popravljala kragnu kada je bio mali. “Neka ti je sa srećom, sine doktore. Da bog da nikada ne saznao kolika je cena te tvoje diplome,” šapnula je tiho, okrenula se i izašla na kišu, ne osvrnuvši se ni jednom.
Milan je ostao sam usred onog mermernog hola. Devojka, čijeg se mišljenja toliko plašio, samo ga je zgroženo pogledala, okrenula leđa i otišla sa ostalima, ostavljajući ga da stoji sa onom diplomom koja mu je odjednom postala teža od kamena. Karma mu nije oduzela zvanje, ali mu je oduzela dušu. Shvatio je da je postao lekar, ali da je prestao da bude čovek, i da mu nijedna titula ni novac nikada neće oprati sramotu koju je video u profesorovim očima.
Godinama kasnije, Milan je postao uspešan hirurg, čovek o kome su pisale novine, ali u njegovoj ogromnoj kući nikada niko nije živeo osim njega. Koviljka se nikada nije vratila iz Italije; ostala je tamo, u onoj maloj sobi, odbijajući da uzme i jedan jedini dinar koji joj je on slao u pokušaju da otkupi svoju savest. Svaki put kada bi oprao ruke pre operacije, Milan bi u ogledalu video njene ispucale dlanove i setio se onog mirisa jeftinih ruža koji je ostao na onoj stolici u zadnjem redu. Dobio je svet, ali je izgubio jedinu osobu koja ga je volela bezuslovno, shvativši prekasno da se majčinske suze ne brišu diplomama, već oprostom koji on nikada nije dobio.
